Преносимо максиме и упутства Франческа Гвичардинија фирентинског историчара и државника (1483–1540) из књиге „Политичке и друштвене напомене”, коју је управо објавио „Градац”. Књигу је својевремено са италијанског превео Иво Андрић и написао предговор
Пише: Франческо Гвичардини
Посве је погрешно говорити о стварима у свету апсолутно, не правећи разлике и, тако рећи, сводећи све на једно правило; јер у свима стварима постоје разлике и изузеци због разноличности у околностима у којима се не могу мерити истом мером; а те разлике и изузеци нису записани нигде у књигама и само наша разборитост може нас научити да их распознајемо.
*
Пазите добро да без нужде у разговору не кажете никад ствари које могу бити непријатне другима, кад их сазнају, јер такве ствари често шкоде вама самима, и то на неочекиван начин и онда кад се најмање надате. Зато вам кажем: обратите пажњу добро, јер је тешко уздржати се од тога, и многи иначе опрезни људи греше у томе. Али, ако је тешкоћа и велика, много је већа корист коју има онај ко уме да је савлада.
*
Кад вас неодољива потреба или љутња наведу да кажете погрдну реч о другоме, пазите барем да кажете такве ствари које вређају искључиво њега; на пример, ако вређате једну одређену личност, немојте вређати и њену отаџбину, породицу и сроднике, јер је врло непаметно увредити многе људе желећи наружити једног јединог човека.
*
Не верујте онима који вас уверавају да су добровољно напустили послове и високе положаје, зато што воле мир, јер у већини случајева они су то учинили или из лакомислености или што их је нужда на то натерала; а искуство нам показује да готово сви ти људи, чим им се пружи најмања могућност да се врате пређашњем животу, напуштају тај толико хваљени мир и предају се страсно пословима који их прождиру као пламен суво дрво.
*
Завере се не могу стварати без друштва, и зато су веома опасне, а како су људи у већини или неопрезни или рђави, велика је опасност да се човек удружи са неким од те врсте.
*
Ко жели да његова завера успе, постићи ће противно од тога ако при ковању завере тражи сувише сигурности и готово несумњив успех; јер ко то хоће да постигне треба му више саучесника, више времена и више згодних прилика, а све то олакшава откривање завере. Из тога видите колико су завере опасне, кад код њих доноси опасност и оно што у другим случајевима ствара сигурност; а мислим да је то и стога што се срећа, која у таквим случајевима много значи, окреће с негодовањем против онога ко тако ревносно ради да јој одузме њену власт.
*
Од Добротвора до алгоритма: Зашто је “Ми“ данас актуелнији него икада
Колико пута човек каже: да се поступило тако или да се није поступило тако, десило би се или се не би десило то и то! А кад би човек могао да сагледа и упореди обе стране, увидео би како су таква мишљења погрешна.
*
Будући догађаји толико су несигурни и подложни толиким случајностима, да се у већини случајева и паметни људи варају у њиховој процени. И кад би неко бележио њихова мишљења, нарочито она која се односе на појединости, јер она која се односе на опште ствари лакше је погодити, увидео би да у томе нема велике разлике између паметних људи и оних које сматрамо да то нису. Зато је непаметно одрећи се једне користи у садашњости плашећи се њене штете у будућности, кад год та штета није извесна и блиска или пак несразмерно већа од користи; јер иначе може се врло често десити да из бојазни, која се после покаже као неоснована, изгубиш корист коју би могао имати.
*
Ништа није тако нестално као памћење примљених доброчинстава: зато ослањајте се више на оне који силом прилика морају да вам буду верни, него на оне којима сте учинили добро, јер је чест случај да се они тога не сећају или да примљена доброчинства сматрају мањима него што су, или сматрају да сте готово морали да им их учините.
*
Људи би морали да воде много више рачуна о стварним добрима него о формалним учтивостима; па ипак, невероватно је колико учтивост и љубазност у речима обавезују сваког уопште. То долази отуд што свак сматра да заслужује високо поштовање и замера ти кад примети да га не уважаваш онолико колико он сматра да заслужује.
*
Од човека у кога сумњаш можеш се стварно и потпуно осигурати само онда ако све удесиш тако да ти он не може нашкодити све и кад би хтео; јер су варљива сва она обезбеђења која зависе од добре воље и нахођења других кад се узме у обзир да се доброта и верност ретко налазе међу људима.
*
Мислим да нико не мрзи више од мене славољубље, лакомост и распуштеност свештенства; колико због тога што су ти пороци мрски сами по себи, толико и због тога што сваки поједини и сви заједно не приличе нимало лицима која су се заветовала да ће свој живот посветити Богу; а мрзим их и зато што су то пороци тако опречни међу собом да се могу удружити само у посве настраним људима. Па и поред тога, због положаја који сам заузимао код неколицине папа, морао сам из личних побуда да желим њихову величину; а да нисам имао тих обзира волео бих Мартина Лутера колико и сама себе, и то не зато да бих се ослободио прописа које нам намеће хришћанска вера, онаква каква се обично тумачи и схвата, него да бих доживео да та руља безбожника буде сатерана у праве границе, то јест: да остане или без порока или без власти.
*
Отворена тродневна манифестација „Стрип и документарни филм“
Ко добро размисли не може порицати да у људским пословима срећа има огромну моћ, и сваког часа можете посматрати како неочекивани случајеви снажно утичу на њих, и како људи не могу ни да их предвиде ни да их избегну. Људска пажња и довитљивост могу да ублаже многу ствар, али саме оне нису довољне; потребно је поред тога имати и среће.
*
Они који, све приписујући мудрости и способности, искључују по могућности сваки утицај среће, мораће признати да је врло важно да се човек задеси или роди у временима у којима су на цени оне способности и особине којима се он поноси. Тако се може навести пример Фабија Максима, који се прославио тиме штo је био по природи оклевало, јер се задесио у таквом рату у коме је жустрина била опасна а спорост корисна, док би у другим временима могло бити обрнуто. Али његова је срећа била у томе што је његово време тражило особине које су њему биле урођене. Онај ко би своју природу могао мењати према околностима временâ, што је веома тешко и готово немогуће, тај би утолико мање био подложан игри среће.
*
Частољубље није за осуду, нити заслужује прекор славољубив човек који тежи да постигне славу часним и поштеним средствима; напротив, такви изводе крупна и велика дела. А онај коме су непознате такве жеље, тај спада у троме духове и склон је више нераду него делању.
*
Наш отац је имао тако способне синове да је у своје време био сматран по општем мишљењу за најсрећнијег оца у Фиренци; па ипак, ја сам често пута дошао до закључка да је, кад се сабере све уједно, доживео од нас више непријатности него задовољства. Помислите шта се дешава онима који имају луде, неваљале или безбожне синове.
*
Много значи имати власт над људима; ко зна добро да употреби власт може да постигне да га се људи боје, сматрајући га јачим него што јесте; јер, не знајући докле иде твоја сила, поданик је присиљен да се покори пре него што опроба да ли ти можеш, или не можеш, да извршиш оно чиме претиш.
*
Кад би људи били добри и разумни, сваки ко је над њима као законити старешина требало би да се служи више благошћу него строгошћу. Али како већина људи оскудева или добротом или разумом, треба се ослањати више на строгост; и ко другачије схвата ствар, вара се. Признајем да би онај ко би успео да помеша ова два начина и да један зачини другим, остварио диван склад и хармонију од које ништа није пријатније, али ту милост небеса дају само малом броју људи, можда никоме.
*
Сликар свјетлости, Дадо Ђурић у разговору са Ранком Павићевићем
Док сам био на положају гувернера покрајина, приметио сам за многе ствари које сам хтео да успешно приведем крају, као што су поравнања, грађанска мирења, и слично, да је добро пустити да се ствар дуго расправља и што више отегне; тако да те, на крају, обе стране, заморене, моле да их измириш. Тада, мољен и поштован, а без најмањег знака личне заинтересованости, можеш остварити оно око чега би се у почетку узалуд мучио.
*
Учините све да изгледате добри; то је корисно у многом погледу. Али како лажна мишљења не могу дуго да се одрже, тешко ће вам поћи за руком да за дуго изгледате добри, ако то и уистину не будете. Тако ме је некад опомињао мој отац.
*
Мој отац је, хвалећи штедњу, имао обичај да каже: више ти служи на част један дукат који чуваш у џепу, него десетина потрошених.
*
Кад сам био на високим управним положајима, нисам никад волео свирепост ни претерано строге казне; а у ствари, оне нису ни потребне. Јер, изузев случајевe примера ради, довољно је, да би се народ одржао у страху, кажњавати преступ умереним новчаним глобама, али тако да се очува правило да сви бивају кажњени.
*
Кад се ученост накалами на слабу памет, не поправља је или је чак и квари, али кад се стечено (знање) стекне са добрим природним даровима, настају савршени, готово божанствени људи.
*
Ствари које не желиш да свет сазна немој саопштавати ником, јер многи су и разнолики узроци који људе нагоне да буду брбљиви; неко је брбљив због своје луде главе, неко из користољубља, а неко из сујете: да би се показао обавештен. А ако си ти, без потребе, избрбљао пред другим човеком своју тајну, не треба да се чудиш ако тај, коме је мање стало него теби до чувања твоје тајне, учини то исто.
*
Ко се напреже да у Фиренци промени државни поредак, ако то не чини по нужди или ако није на њему да буде на челу владе, не ради паметно. Јер, ако ствар не успе, ставља на коцку себе и све што има; ако успе, не добива до мали део онога чему се надао. А велико је безумље играти игру у којој су изгледи на губитак далеко већи од изгледа на добитак. И затим, што је исто толико важно, све кад и промениш поредак, осуђен си на стално мучење: да стрепиш од нове промене.
*
Кад год од владаоца кога си довео на власт или му помогао да до ње дође затражиш да се управља по твојој вољи или да ти учини нешто што значи крњење његове власти, ти већ потиреш услугу коју си му учинио, јер хоћеш да му у целости или делимично одузмеш вршење власти до које си му помогао да дође.
*
Немој чинити издатке на рачун зараде коју очекујеш, јер она често или изостане или испадне мања него што си предвиђао, а трошкови се напротив стално множе; и то је та обмана која доводи до банкротства многе трговце: да узимају новац на меницу како би, користећи се том готовином, дошли до већих добитака; сваки пут кад добитка не буде или кад задоцни, они се нађу у опасности да буду савладани од меничних дугова који се не заустављају, него непрестано расту и гутају капитал.
*
Колико су астролози срећнији од осталих људи! Кад у три стотине лажи кажу једну истину, они стичу поверење, тако да им се верује и оно што је лаж, а остали људи, кад међу множином истинâ кажу једну лаж, губе поверење, тако да им се не верује више ни оно што је истина. Разлог је томе у љубопитству људи који, жељни да открију будућност а не имајући другог начина да то постигну, иду за сваким ко им обећаје таква открића.
*
Некад сам рекао папи Клементу Седмом, који се плашио сваке опасности, да ће се човек најбоље излечити од таквог олаког страховања ако помисли колико је било таквих ствари од којих је без разлога страховао. Тиме не желим да постигнем да се људи никад не боје, него да се навикну да се не плаше увек.
*
Разнолики су људи по својим наравима: једни се толико предају нади да сматрају као сигурно и оно што немају, други пак толико страхују да се не надају до оном што већ држе у руци. Ја сам ближи овим потоњим него оним првима, а ко је такве нарави ређе се вара, али се више мучи у животу.
*
Обично се светина и сви неуки људи дају лакше покренути на добитак него опасношћу од губитка; па ипак, требало би да је обрнуто од тога, јер је тежња за очувањем природнија од тежње за стицањем. Узрок овој заблуди је у томе што редовно нада има већу власт над људима него страх; стога се дешава лако да се не боје онога чега би требало да се боје, а да се надају оном чему не би требало да се надају.
*
Видимо да су стари људи лакомији од младих, а требало би да је обрнуто, јер имајући мање да живе, мање им и треба. Каже се да је то стога што су старији људи плашљивији. Не верујем да је тако. Јер видим да су многи од њих свирепији, и похотнији (бар у својим жељама, ако не и у делима), и да више жале умрети него млади људи. Мислим да је разлог у овоме: што се дуже живи, више се постаје роб навике, више људима прирастају за срце добра овога света, и стога их више воле и више се због њих узбуђују.
*
Не верујте онима који тако живо проповедају слободу, јер готово сви, можда без изузетка, имају у виду своју личну корист. А сигурно је, и искуство то често потврђује, да би ти исти људи, кад би били уверени да ће у држави у којој нема слободе имати повољније услове за живот, трчали тамо најкраћим путем.
Извор: Магазин Политика
