Piše: Milkoš Miljković
Raskoš francuskog Versaja i lepota Evijana, osim dopadljivih kadrova, nisu čovečanstvu doneli nikakvo suštinsko olakšanje. Reflektori ovogodišnjeg samita sedam najmoćnijih zemalja sveta osvetlili su iste glumce kao i prošle godine, samo su oni svoje uloge odigrali nešto drugačije. Na toj sceni nije ovekovečena pobeda diplomatije – ostaće upamćen samo strah ostalih aktera od glavnog glumca sa druge strane Atlantika i njegove plahovitosti u milosti i nemilosti.
Od heroja do slabića
Proletos su, pre svega Evropljani, pokušavali da prkose, da iskorače iz senke Vašingtona i koliko-toliko pokažu da i dalje imaju nekakav suverenitet, kičmu i težinu. Ovih dana pred očima sveta odigrala se potpuna kapitulacija pred hirovitim liderom SAD-a ali i novom geopolitičkom realnošću, koju Evropa i „ostali“ godinama odbijaju da vide.
Vođe Starog kontinenta odustali su od ideje da „prevaspitaju“ Donalda Trampa, da ga „nasekiraju“ time što će otvoreno da pokažu koliko su poniženi i uvređeni njegovom osionošću. Na mesto toga, rešili su da se pred predsednikom Sjedinjenih Država prostru kao onaj crveni tepih na ulazu u palatu. Tako su lideri starih, vekovnih država, započeli nadmetanje u tome ko će Trampu više da laska ne bi li mu tako nahranio gigantski ego. A sve to u svrhu očuvanja sopstvene kože na leđima.
Tapšanja po ramenu, večere posle ponoći, pohvale i čestitke čoveku za gašenje požara na Bliskom istoku – istom onom predsedniku koji je vatru i zapalio, poklanjanje dresova… To nisu sitni znaci pažnje: to je vapaj Evrope kojoj voda ulazi u usta i koja moli Ameriku da je (ipak) ne napušta.
Ako se neko seti da pomene prepirku italijanske premijerke Đorđe Meloni i Donalda Trampa oko toga ko je koga „molio“ za fotografiju: nije tu bilo nikakvog „pokazivanja zuba“, samo ego „potkačen“ u prizemnoj raspravi, dostojnoj tinejdžera na proslavi osamnaestog rođendana.
Dobre vesti i ostala čuda
U osvit samita zgodno je obnarodovano diplomatsko čudo 2026. godine: „predsporazum“ SAD i Irana koji znači da se, do nekog konačnog dogovora, neće pucati u narednih šezdeset dana. U dobroj veri da je ovo zaista put prema konačnom rešenju i stavljanju tačke na sukob, imajući u vidu da je strana u sukobu Donald Tramp, radosna vest mora se uzimati sa značajnom dozom opreza.
Bez namere da se cela stvar „baksuzira“, samo se naglas valja zapitati: šta ako je ovo samo još jedna Trampova „biznis“ i „pi-ar“ strategija pred samit G7, a ne stvarni doprinos globalnom miru? Ne bi ovo bio prvi takav manevar američkog predsednika poslednjih meseci.
Kada je o krizi u Ukrajini reč, predsednik Volodimor Zelenski dobio je od svetskih sila ono što je i očekivao: navijačke poruke, šake na ramenu, obećanja o moćnim zapadnim sistemima za protivazdušnu odbranu i naklonost zapadnih novinara. Ipak, nakon što je objavljen video kako ga lider SAD ignoriše na samitu, dok Zelenski pokušava da mu se približi, stiče se utisak da bi predsednik Ukrajine sve nabrojano bez razmišljanja menjao za sat vremena nasamo sa Donaldom Trampom.
Digitalni vazali
Možda jedna od najvažnijih stvari najmanje je medijski pokrivena na samitu sedam najmoćnijih. Bio je to radni ručak sa čelnicima najvećih američkih kompanija u domenu veštačke inteligencije. Za tim stolom, Amerika je još jednom „evropskim partnerima“ skrenula pažnju da njihova budućnost vezana za VI, a samim tim tehnološka bezbednost, optičkim kablovima po dubini okeana vodi do „data-centara“ na tlu SAD-a. I tako se „partneri“ i na tom polju sve više pretvaraju u vazale.
Sve to iz ugla posmatra Kina i zadovoljno se smeje, znajući da se njena tehnološka senka već uveliko nadvali nad tlom sa obe strane Atlantika.
Ništa se posle samita G7 u svetu neće pomeriti, jer nije sazrelo da se pomeri. Planeta se nalazi u „interegnumu“ – onom stanju gde stari svetski poredak nikako da umre, a novi nikako da se rodi. Zapad je na ovom sastanku za sebe kupio još malo vremena. A vremena je na geopolitičkoj „tezgi“ sve manje u ponudi.
Izvor: NIN
