Од друштва знања до друштва незнања—Генеалогија једне цивилизацијске заблуде
Пише: Др Владан С. Бојић, адвокат
Када је знање престало да просвећује, историја једне велике заблуде, време у којем знамо све, а разумемо све мање, то је прича о успону профита и информације и о паду мудрости.
Друштво знања није пропало због недостатка информација, већ због њиховог вишка и због подређивања знања интересу, профиту и утиску. Како је могуће да никада нисмо имали више информација, а да никада нисмо били несигурнији шта је истина? Да ли је друштво знања најуспешније произвело оно што је желело да победи: друштво незнања? Стари рибари кажу да се мрежа не баца тамо где се риба види, него где је само слутиш, тамо где је не видиш, али однекуд верујеш да постоји. Једнако тако је и са идејама. Оне најважније никада не плутају на површини. Оне не врве по разним насловницама новина и екрана, не грају и не намећу се с друштвених мрежа. Њих треба тражити много дубље. Зато и ова прича почиње једним једноставним питањем: Како је могуће да човечанство никада није имало више школа, више универзитета, више диплома, више информација, више књига, више медија и све више могућности за учење а да је истовремено све теже пронаћи знање? Да ли заиста живимо у друштву знања или живимо у времену у којем је знање постало најређа ствар међу свим сличним стварима које се данас називају знањем?
Како је човечанство поверовало да улази у доба знања, треба неминовно поћи од Бекона да би дошли до дигиталног доба. Постојала је велика нада да ће више знања значити више слободе. Где је пошло по злу? Да ли је Бекон промашио или је све обесмислио дигитално доба? То је једна од великих трагедија касне модерне, јер није одговор у томе што је нада била лажна, него што је била непотпуна. Од Бекона до интернета протеже се једна велика цивилизацијска прича као небески свод и непрегледан лук прострујао нашим срцима: ако будемо знали што више, живећемо то боље, бићемо слободнији и разумнији. Да би онда изненада стигли до оног тренутка у коме никада до тада нисмо имали више информација, а никада нисмо били толико изложенији манипулацији. Питање је: где је то кврцнуло?
Френсис Бекон је утемељивањем модерног научног метода отворио врата модерном добу у 17. веку, времену ренесансе, поставио потпору темеља просветитељства. До Бекона је европском мишљу (не ЕУ) владало уверење да се истина налази тумачењем ауторитета, а Бекон је извео радикалан преокрет: не почињи од књига, већ од природе, знање стичите посматрањем, искуством, експериментом, закључивањем. У Novum Organum поставио је основ емпиријске науке позвао свет да напусти „идоле“ предрасуде, ауторитете и заблуде које замагљују разум. Синтагмична мисао:„Scientia potentia est“ – Знање је моћ, постала је мантра модерне цивилизације — век пре Просветитељства. Ако је XVII век поставио питање како стицати поуздано знање, XVIII век је покушао да на том знању да изгради ново друштво из Беконове идеје развило се уверење да разум може заменити предрасуде, наука може заменити сујеверје, образовање може ослободити човека и напредак нема границе. То је постала велика вера модерног света. Али, Бекон је изгубио свју највећу опкладу, када је почетком XVII века срушио средњовековни ауторитет говорећи: Не питај шта су рекли стари. Посматрај свет. И, наука јесте донела дужи живот, медицину, индустрију, демократију, образовање, повећање људских слобода, ту није погрешио али је порешио у једној дубљој а суштинској претпоставци. У аксиому. Био је увњерен да ће више знања природно производити више мудрости. Човек може знати како да расцепи атом а то не значи да зна када не треба и може знати како да направи алгоритам а то не значи да зна чему треба да служи а може и знати све чињенице о човеку, а то не значи да га разуме. Потценио је једну стару истину коју су знали већ Сократ и Аристотел: Знање одговара на питање „како“. Мудрост одговара на питање „зашто“. Тако је модерна цивилизација постала изузетно добра у првом, али све лошија и рђавија у овоме другом.
Просветитељи Лок, Волтер. Монтескје, Русо, Кант, су га дефинисао као: „Излазак човека из самоскривљене незрелости.“ Сви они су без трунке скепсе веровали у снагу разума. Крајем XVIII и током XIX века на врхунцу просветитељства чинило се да је Бекон био у праву. Наука. индустрија. образовање. демократија, све се развијало и расло. Људи су стекли до тада невиђену моћ над природом. Чинило се да је историја добила јасан правац: више знања, напретка, слободе а онда је почео — крај просветитељства. Парадоксално, не у недостатку успеха, него његовом тријумфу. XX век је открио нешто што оно није очекивало: научни разум и технички напредак не производе нужно морални напредак. Иста наука која лечи може и уништавати, иста рационалност која организује болницу може организовати и логор. После два ужасна светска рата, тоталитаризама и нуклеарног оружја и суштинском непрестајању разних видова прикривеног колонијализма, постало је јасно да је разум неоспориво моћан инструмент, али и неоспориво — недовољан водич.
Ако су Бекон и просветитељи веровали да ће ширење знања ослободити човека, ново дигитално доба је показало да ширење информација не мора водити разумевању. Бекон је живео у свету оскудице знања а ми у свету његовог изобиља. Он је мислио да је главни непријатељ незнање а ми схватамо да непријатељ може бити и вишак информација без критеријума, без мудрости и без смисла. Зато би се читава историја могла сажети у једну реченицу: Бекон је човеку дао моћ да овлада светом; није могао знати да ће најтеже питање остати како да овлада самом том моћи. После њега просветитељи прецизније велика „просветитељска илузија“— веровало је да ће више образовања довести до мање насиља, више науке до мање заблуда а више информација до више слободе. А догодило се другачије. Историја XIX и XX века је то сурово демантовала. Најобразованија нација Европе произвела је Аушвиц и Матахаузен, други су Јасеновце. Остале велике нације нису никада престајале са уносним колонијализмом, са беспоштедном и немислордном пљачком и убијањем сатирањем народа и цивилизација и култура. Научно најнапредније државе произвеле су тоталне ратове а техника расла брже од морала. Ту се појављује сувише дубок расцеп у Беконовом сну, који је сан претворио у бескарајну ноћну мору.
Дигитално доба је и врхунац и слом једне исте идеје, јер је интернет био последња велика утопија. Деведесетих се веровало, ако сви добију приступ информацијама, манипулација ће нестати а десило се супротно. Информација више није ретка али пажња је ретка. То је пресудна промена. Некада је проблем био:„Не знам.“ Данас је проблем:„Не знам шта је важно.“ ту је кврцнуло. Човек више није гладан информација, он се дави у њима. Зато се догодило нешто парадоксално: што је више информација, то је мање разумевања, више вести, мање истине, више комуникације, мање дијалога. Интернет није победио незнање, само га учинио бржим. Највећа грешка дигиталног доба је у томе што је претпоставило да је човек рационално биће, а није, он је најпре биће емоција, идентитета, припадности и страсти. Алгоритам је то открио боље од филозофа, не пита: шта је истина, него на шта ћеш кликнути, па је економија пажње заменила економију знања и није највредније оно што је тачно већ што привлачи пажњу. Ту се догодио лом. Корен проблема није у Бекону. већ у претварању човека у машину за обраду података што човек није. Он је биће смисла. и живети без многих информација, али не може дуго живети без смисла и зато видимо чудан феномен: и знање, и моћ, и технологија расте, а истовремено усамљеност расте, анксиозност, осећај бесмисла расте. Ту велику иронију на почетку модерног доба Бекон није могао предвидети. После четири века испоставило се да је то само пола истине.
Знање може ослободити човека од природе чак и од болести и од глади, али не може га ослободити од њега самог. Зато данас највеће питање више није колико знамо, него да ли смо, кроз буку, вреву бесконачних информација, сачували способност да разликујемо истину од податка, мудрост од знања и смисао од корисности.
Можда је највећи парадокс дигиталног доба то што је човечанство коначно створило машину која зна готово све, а истовремено све теже одговара на на оно најстарије само људско питање:„Чему све то?“
„Тамо су паре“ — Хроника настанка — друштва незнања
Савремени човек није изгубио способност да живи, већ способност да живи смислено, — што је много страшнија ствар. Никада није било више диплома, сертификата, никада толико информација, курсева, медија и канала комуникације, а никада мање стварног поверења у знање. Пре више од две хиљаде година, Сократ је говорио да је највећа опасност када људи помисле да знају оно што не знају. Данас је та опасност добила технолошке размере, информација је постала јефтина, а знање прескупо. Мишљење је постало тренутно a разумевање споро, видљивост, вредност per se а истина колатерална.
Ниједна цивилизација није створила толико механизама производње информација, а истовремено толико механизама уништавања знања, јер знање није количина података, диплома и титула. Знање подразумева способност разликовања истинитог од лажног, битног од небитног, аргумента од пропаганде. И оно што називамо „друштвом незнања“ није недостатак образовања, већ стање у којем је образовање претворено у производ, медиј у забаву, политика у маркетинг, јавна расправа у навијачко надвикивање. Некада су књиге спаљиване јер су владари страховали од знања. Данас књиге није потребно ни спаљивати. Довољно је загушити их буком. То је можда највећа разлика између старих и ових савремених облика контроле. Тирани прошлости су уништавали књиге а ови данас производе толико садржаја да књиге постају невидљиве. Средњовековни човек имао је мало информација али је знао да их има мало. Савремени човек има бескрајно много информација, али све чешће не зна шта од тога има вредност. То је нова врста незнања које се лажно представља за знање. Речи: „тамо су паре“, није тек економска констатација, него опис новог моралног критеријума. У многим друштвима успех више није последица одређених вредности; вредност постаје последица успеха.
Ако је нешто профитабилно, онда се сматра добрим. Ако је видљиво, сматра се важним а тек ако је популарно, сматра се истинитим. Тако се друштво постепено удаљава од три стуба на којима је почивала европска цивилизација: истине, добра, лепоте. На њихово место су постављени супститути: корисност, профит, видљивост. Последица није интелектуална него антрополошка. Човек почиње да губи способност за дубину, постаје биће реакције, а не промишљања. Највећа опасност савременог доба није у томе што људи не знају. и раније су мало знали, највећа опасност је што је створен свет у ком је постало небитно ко зна, а ко не зна. Свет у коме су истина и заблуда добиле исту тржишну вредност на безмало свим берзама савременог света. Свет у коме аргумент мора да се такмичи са сензацијом, а мудрост са забавом. Када једно друштво дође до те тачке, оно више и не улази у доба знања него — организованог незнања. А организовано незнање није грешка цивилизације, него њен најуспешнији производ.
Постоје цивилизације које пропадају у пожару, цивилизације које нестану под ударима варвара а постоје и оне које не примете сопствену смрт. Настављају да граде путеве и да отварају школе, производе, штампају књиге, оснивају универзитете, умножавају знање. И онда не зато што су изгубиле способност да уче, већ што су изгубиле способност да разумеју зашто уче, почиње њихов крај. Можда ће неки будући историчар једног дана описати наше доба као најчудније у целокупној историји људског рода. Било је то време у којем је човек могао сазнати готово све. И разумети готово ништа. Никада раније није постојала таква раскош знања. Никада раније није постојала таква беда смисла. Читаве библиотеке стале су у длан. Сва мудрост света постала је удаљена један додир прста. А човек је, упркос томе, постајао све усамљенији. Све нервознији, збуњенији, напетији. као путник који је добио најсавршенију мапу света, а изгубио представу куда уопште да иде.
др Владан С. Бојић: Када арбитрарност замени слободно судијско уверење — одговорност је у бекству
Наши преци су живели у страху од незнања. Ми живимо у страху од тишине. Они су трагали за информацијом. Ми бежимо од ње. Она нас засипа са свих страна као киша која никада не престаје. И у тој непрекидној буци догодила се једна готово неприметна катастрофа. Истина је престала да буде циљ. Постала је једна од понуђених опција. Као производ на полици. Као реклама, садржај, још један глас у бескрајном хору који више никога не занима шта пева него колико је гласан.Некада су постојали људи чији је задатак био да чувају знање. Учитељи. Филозофи. Писци. Монаси. Понекад и лудаци. Они нису увек били у праву. Али су знали да истина заслужује поштовање. Данас су њихово место заузели алгоритми. Алгоритам не зна шта је истина. Он не зна шта је добро, ни шта је лепо, ни праведно. Зна само за једно—шта задржава пажњу. И зато је алгоритам савршен владар света који је без нечујних вапаја престао да верује у смисао: циља пажњу.
Највећа лаж нашег времена није у томе што нас обмањују. Људи су одувек лагали. Није ни у томе што нас надзиру. И цареви су надзирали. Није чак ни у томе што нас користе. И трговци су користили. Највећа лаж је у нечему много суптилнијем. У уверењу да је све једнако вредно, да су знање и мишљење исто, мудрост и информација исто, истина и утисак исто, човек и потрошач исто. Када једна цивилизација поверује у то више не разара своје храмове, разара сопствени разум. Обезразумљивање је — план.
Зато је реченица нашег доба тако кратка, проста и тако дубоко страшна. „Тамо су паре.“ То није више формула. То је метафизика. То је нови катихизис цивилизације која је заборавила да постоје вредности које немају цену.Али трагедија није у томе што постоје људи који обожавају новац. Таквих је било одувек. Трагедија је што све више људи почиње искрено да верује да је новац доказ истине, успех доказ исправности, видљивост доказ вредности а популарност доказ мудрости. Ту почиње велики слом. Није то слом ни институција, ни економије ни политикем то је слом човека. Јер човек није једино биће које уме да производи, ни једино које зна да троши или уме да преживљава. Човек је једино биће које поставља питање — зашто. А када престане да га поставља, почиње његово тихо одумирање. Зато сам дубоко забринут због света у којем ће нестати књиге.
Књиге су преживеле и ломаче. Нисам забринут света у којем ће нестати истина. Истина је преживела и цареве и диктаторе и она увек нађе сбој пут, своју улицу. Брине ме нешто друго: свет у којем ће људи престати да желе и једно и друго. Јер цивилизација не умире онда када остане без истине, него онда када изгуби суштинску љубав према њој. А човек не престаје да буде човек онда када не зна, него онда када више не жели да зна. То је тренутак у којем друштво знања прераста и преображава се изнутра у друштво незнања, без буке, и револуције, и без катастрофе— него равнодушношћу. Јер равнодушност је од свих историјских сила најподмуклија. Равнодушност је — најсмртоноснија за човека.
Постоје реченице које објашњавају читаве епохе. Некада су људи говорили: „Тамо је истина.“ Потом су говорили: „Тамо је слобода.“Данас све чешће чујемо једну другу реченицу:„Тамо су паре.“На први поглед, то је обична животна констатација. Практична. Трезвена. Готово невина. Али у њој се крије много више од економске логике. У њој се налази читава антропологија нашег времена. Јер цивилизације не пропадају онда када изгубе богатство. Пропадају онда када изгубе способност да разликују средство од циља.Новац је одувек био средство. Данас све чешће постаје сврха.И ту почиње прича о друштву незнања. Када је Френсис Бекон почетком седамнаестог века изговорио чувену мисао да је знање моћ, Европа је стајала на прагу једне од највећих цивилизацијских револуција. Столећима је истина била ствар ауторитета. Бекон је предложио нешто друго: посматрај, испитуј, проверавај. Тако је рођена модерна. Из те идеје настала је наука. Из науке индустријска револуција. Из индустријске револуције технолошко доба. Из технолошког доба дигитални свет.
Никад у историји човечанства није постојало више школа, више универзитета, више библиотека, више диплома, више података и више информација. И никада није било теже пронаћи знање.То је парадокс који одређује наше време.Живимо усред највеће експлозије информација у историји човечанства, а истовремено све мање знамо шта је истинито, шта је важно и чему све то служи. Испоставило се да информација није исто што и знање.А знање није исто што и мудрост.
Стари Грци су то знали много пре него што су настали универзитети. Сократ није био познат по томе што је имао одговоре. Био је познат по томе што је постављао питања. Он је разумео нешто што је модерни свет заборавио: највећа опасност није незнање него уверење да знамо.
Савремени човек носи читаве библиотеке у своме телефону. За само неколико секунди може доћи до податка за који су некада биле потребне године истраживања. Али тај исти човек све чешће не уме да разликује јасан аргумент од чисте пропаганде, чињеницу од утиска и истину од спектакла. Проблем није што зна премало него што зна превише небитних и нетачних ствари. Информација је постала јефтина а пажња је прескупа. А истина ефемерна, маргинализована, лебди по инерцији, споредна.
Некада су тирани јавно спаљивали књиге. Данас књиге уопште није потребно спаљивати. Довољно је произвести толико буке да постану невидљиве. То је најсофистициранији облик контроле који је цивилизација икада створила. У свету непрестаног тока вести, снимака, објава, тона коментара и реакција, човек постепено губи способност дубоког мишљења. Не зато што му је забрањено да мисли или зато што више нема времена, ни тишине, ни стрпљења. Уместо разумевања добили смо реакцију, аргумента је изгубио битку са емоцијијом, дијалог са алгоритмом, јер алгоритам не пита шта је истинито, већ пита на шта ћеш кликнути.И ту се догодила највећа цивилизацијска промена нашег времена. Истина је изгубила оно чиме е никада није мерила, своју тржишну предност.
Др Владан С. Бојић: О јединству грађанског и националног у доба хистрионизма
Друштво незнања није настало зато што људи немају приступ знању, већ онда када су престали да осећају потребу за њим, што је суштинска разлика. Незнање прошлости било је последица недостатка информација а садашњости последица је — недостатка смисла.
Човек је потпуно почео да губи интересовање за истину јер је открио нешто исплативије. Препознао је: корист, видљивост, профит, успех. Све је тако добило своју тржишну цену. Док знање вредои сао до границе до које се може уновчити. Тако исто и култура вреди ако доноси добро платежну публику, политика власт, медији кликове а истина само ако доноси профит. А када профит постане критеријум истине, истина престаје да буде она, одбија и не слаже се са тиме да буде истина јер постаје производ. То је време ступања на сцену нове религије чије име није Бог, ни Правда, ни Слобода, њено име је — Профит.
Али трагедија није у томе што постоје богати људи, нити новац. Трагедија почиње онда када читаво друштво прихвати да је новац врховно мерило вредности. Тада човек почиње да се вреднује према ономе што поседује, а не према ономе што јесте. Тада успех постаје доказ исправности. Тада се питање „Да ли је то истинито?“ замењује питањем „Да ли то доноси добит?“ И ту се крије најопаснија заблуда нашег времена, јер богатство може доказати способност и сналажљивост и упорност, али никада не може доказати истину.
На крају остаје једно старо питање које ниједна технологија није успела да укине.Чему све то? Човек може знати како да расцепи атом, направи алгоритам, освоји тржиште, да стекне богатство али питање зашто остаје изван домашаја сваке машине, је у том што није техничко него људско. И ту почиње та грозничава граница између знања и мудрости.
Можда највећа опасност нашег времена није што ће истина бити забрањена. Много је опасније ако постане — небитна. Јер онда више нису потребни цензори. Нису уопште неопходни тирани ни ломаче. Човек сам постаје чувар сопственог незнања. То он чини сасвим добровољно и са осмехом, убеђен да је информисан, да је слободан, убеђен да зна. Тај привид знања најопаснији је облик незнања који је човечанство икада створило.
Зато одбрана знања не почиње од универзитета ни од технологије, од државе и њењних структура и ресурса па и принудних преференцијала, чак и криминалних. Она почиње од једне старе, готово заборављене врлине. Одс љубави према истини. Јер човек може живети без многих ствари, без удобности, богатства, славе, али не може дуго живети без смисла. Када изгуби љубав према истини, престаје да тражи и тиме покреће необуздан ланчани ход, и тако, када престане да тражи, престаје и да разуме, када престане да разуме, тада пристаје на све. Тада почиње друштво незнања. А када једно друштво дође до те тачке, његов највећи проблем више није што не зна. Него што више не жели да зна.
Орвел није био велики зато што је био паметнији од других. Било је паметнијих. Пекић није био велики зато што је знао више. Било је ученијих. Црњански није био велики зато што је имао боље аргументе. Било је систематичнијих.Њихова снага била је у томе што су иза идеје стајали човек, судбина и слика. Када Орвел пише о тоталитаризму, не говори о систему, него човеку коме је украден језик. И тако Пекић пишући о цивилизацији, он никада не говори о институцијама, него души која се постепено претвара у механизам. Црњански пишући о историји не говори о датумима, пише о дубокој усамљености човека који мирно корача кроз рушевине света. Зато данас никако не ићи према информацији, него ићи према суштини човековој и према конкретном човекуу, склонити комплетну технологију макар на трен, кренути ка души. Нипошто интернету, него средишту смисла.
Бог у доба профита
Највеће цивилизацијске промене не настају онда када се промене закони, па богами ни онда када падну државе, ми када се појаве нове технологије. Оне настају у правили само када се промени одговор на једно једино питање: Шта је највредније? Све остало долази после, и закони. институције. Морал, политика, уметност, образовање, све је то само последица, човек увек гради свет по мери онога што сматра највећим добром. Зато је историја у својој најдубљој равни, историја људских богова. Не оних на небесима већ оних склупчаних у срцу. Било је времена када је човек веровао да је највеће добро истина. И времена када је веровао да је највеће добро правда и када је веровао да је највеће добро спасење. Ниједно од тих времена није било савршено, али су људи бар знали да постоји нешто изнад њих. Нешто што се не може купити. Нешто чему се душом може служити. Нешто за шта се може живети па и ако затреба — умрети. Савремени човек живи у чудном времену. То није доба потпуног формалног безбожништва, ово време је много сложеније. Богови нису нестали, само су им неки моћни људи променили лик и суштину. Некада су били од камена. Данас су од бројева. Некада су им подизани храмови. Данас им се подижу берзе. Некада су свештеници тумачили вољу богова а данас то чине они надахнути аналитичари тржишта. Некада су људи приносили жртве боговима. Данас приносе своје животе каријери, утицају и профиту. И све то људи сматрају напретком.
Новац је велика ствар, али никада није био довољно велика да постане смисао. Он може заиста купити удобност и сигурност наравно и неодољив привид моћи. Понекад чак и привид љубави. Али постоји једна ствар коју никада човек није могао и никако купити.
Оправдање људског постојања. Због тога су најбогатији људи света подједнако смртни као и најсиромашнији. Подједнако рањиви. Подједнако сами пред питањем које их чека на крају сваког живота. Зашто? Не како. Не колико. Не по коју цену. Него оно — зашто.
То је питање које је модерна цивилизација постепено престала да поставља.Научила је како да продужи живот. Како да повећа производњу. Како да убрза комуникацију. Како да освоји простор и да контролише природу. Само није научила чему све то служи.Тако је створен свет који има све више средстава и све мање сврхе. Свет у коме расте моћ. А слаби смисао. Свет у коме човек може разговарати са другом страном планете, а не може разговарати са сопственом душом.Можда је зато највећа криза нашег времена духовна, а не економска. Не зато што је нестало богатства. Него зато што је нестало мере.
Јер новац није опасан када служи човеку. Опасан постаје када човек почне да служи њему. Тада се дешава нешто страшно. Истина се мери, постаје исплатива или неисплатива. А када се о исплативости истине почиње расправљати истина ишчезава. Правда постаје корисна или бескорисна. Смара. Човек постаје ресурс. Љубав постаје лоша или добра инвестиција. Зар је то љубав. А онај стари, исувише стари—Бог постаје сувишан. Не зато што је доказано да не постоји, већ зато што више никоме тај Бог није користан. И ту почиње велика заблуда, јер човек може тетурати без Бога као идеје, али не може дуго живети без Бога као питања. Без онога што је веће од њега. Без онога што превазилази његов интерес, онога што га позива да буде више него што јесте. Када изгуби кључеве вертикале, остаје само хоризонтала. Само корист. Само успех. Само профит. И трајање.
И тада почиње оно што бих назвао тихом смрћу човека. Не биолошком. Духовном. Зато ме не забрињава свет у коме људи више не верују у Бога. Таквих је времена било, биће. Брине ме свет у коме више нико не верује ни у истину, ни у љубав, ни достојанство, ни у жртву, ни у смисао. Јер тамо где нестане све што нема цену, остаје само оно што се може купити. А човек је сувише велик да би стао у цену. И сувише дубок да би стао у профит. И сувише је човек трагичан да би стао само у успех. Ма можда ће се читава та историја нашег времена свести на само две реченице. Прва ће бити реченица епохе: „Тамо су паре.“ Друга ће бити реченица човека:„Тамо је човек.“А од избора између те две јасне реченице зависиће не само судбина цивилизације, већ одговор на оно најстарије оно најпитање: Да ли смо створени само да живимо или да разумемо зашто живимо.
Од живота до неживота
Да ли је могућ повратак човеку? „Information is not knowledge. Knowledge is not wisdom.“ Информација није знање. Знање није мудрост.“The greatest danger is not ignorance, but the illusion of knowledge.“Највећа опасност није незнање, већ привид знања.(често се приписује Данијел Џ. Бурстин)“Wer nichts weiß, muss alles glauben.“Ко ништа не зна, мора у све да верује.“Die Wahrheit braucht keine Mehrheit.“Истини није потребна већина. „Penser, c’est dire non.“Мислити значи рећи не.(Ален)“L’homme est né libre, et partout il est dans les chaînes.“Човек је рођен слободан, а свуда је у оковима.(Ж.Ж. Русо). Друштво незнања није настало зато што људи немају приступ знању, већ онда када су престали да разликују знање од информације, истину од утиска и смисао од користи. Јер шта је знање без љубави? Техника. Средство владања. Механизам контроле и средство стицања новца и моћи. Љубав је начин односа према свету. Љубав према истини. Љубав према човеку. Љубав према историји. Љубав према смислу.То су четири стуба који стоје насупрот друштву незнања и сазнајемо да човек може да живи без истине као што може да живи без светлости али такав живот постепено постаје неживот. Може и да дише, и да ради и да зарађује, и да купује и троши, чак и да буде успешан. Али није жив, јер живот није просто трајање већ однос, према другоме, према истини, према смислу и према љубави.
Постоје људи који су живи, а не живе. Устају. Раде. Зарађују. Троше. Забављају се. Старе. И умиру. А између рођења и смрти готово да се ништа није догодило. Не зато што нису имали времена, ни зато што нису имали могућности, него зато што нису имали љубав. Јер без љубави према истини човек престаје да тражи. Без љубави према човеку престаје да разуме. Без љубави према историји престаје да памти а без љубави према смислу престаје да се пита. И почиње неживот. Неживот није смрт, смрт има своје достојанство.
Неживот је празно одустајање од живота пре смрти. Саршено тих. Уредан. Прилагођен. Друштвено прихватљив. И зато је опаснији од смрти. Јер, човек који је умро, више не може изгубити себе а ко живи неживот губи себе свакога дана. Помало. Неприметно. Без буке и отпора, све док не заборави да је икад био отворен за истину, слободу и за љубав.
Коначна супротност друштву незнања је заједница људи који још увек воле истину више него корист, човека више него интерес и смисао више него успех. Тада „Тамо су паре“ престаје да буде последња реченица цивилизације. И појављује се друга, много старија и много снажнија: „Тамо је човек“. А тамо где је човек још увк постоје изгледи.
