Пише: Јања Гаћеша
Против Драгана Стојковића из села Паралово у општини Ново Брдо поднета је пријава у полицијској станици због физичког напада и наношења повреда комшији Албанцу. Ова теорија апсурда почела је када је Драган касно поподне претходног дана снимао тог Албанца како напаса стоку на његовом имању да би имао шта да покаже полицији, односно докаже још једном да та породица не престаје да их терорише.
Када је Албанац приметио да га Драган снима уследила је његова хистерична реакција и почео је да га вербално вређа, изговара различите псовке и чак прети убиством. Гађао га је и стакленим предметом. „Био је револтиран јер га снимам. На снимку се може чути и видети све, па и његова отворена претња убиством“, каже Драган.
Како се инцидент догодио касно поподне, Драган је одлучио да у полицију оде сутрадан ујутро, али тамо га је дочекало изненађење – од жртве је постао оптужени. На вратима су му саопштили да је добро што је сам дошао, јер они су већ послали патролу по њега, зато што је пријављен за напад од стране комшије Албанца.
„Пријавио ме је онај исти који је напасао стоку на мом имању. Сачекао сам јутро да однесем снимак полицији, да образложим читаву ситуацију и очекивао сам да ће, с обзиром на један очигледан доказ, да уследи мало одлучнија реакција са њихове стране, а не као и до сада. Полиција дође на лице места, прошетају се, направе неки извештај и на томе се све заврши. Међутим, сазнао сам да сам оптужен“, прича Драган.
Јања Гаћеша: Писмо са Косова или удар на здравство и просвету
Лажне оптужбе
Албанац је пријавио Драгана Стојковића да га је ударио грабуљом и приложио потврду од лекара. „Не могу да схватим, као здравствени радник, како неко може да изда документ, потврду, о нечему што се није ни догодило“, тврди Драган.
Он се помирио са чињеницом да је од жртве постао осумњичени. Дао је изјаву у својству оптуженог, али је истовремено проследио горепоменути снимак који најбоље објашњава шта се догодило. Касније је сазнао да је нека тужитељка погледала тај снимак, и да после тих евидентних чињеница није имала избора него да покрене поступак и против комшије Албанца.
„Још увек не знам како су оквалификовали то његово дело према мени. Само сам морао поново да дам изјаву јер тужитељка није прихватила претходну, пошто је дата без присуства адвоката. Шта сам могао ново да кажем, поновио сам све како је било“, прича Драган.
Случај Драгана Стојковића посебно је занимљив и из разлога јер се пре 10 и по година нешто слично догодило. Наиме, тада је Перса Стојковић, седамдесетпетогодишња старица морала, по одлуци суда, да плати казну од 50 евра или да три дана одлежи у затвору јер је проглашена кривом што је из свог дворишта истерала стоку која је у власништву породице Ибиши, односно „јер је реметила јавни ред и мир“. Албанац који је краве утерао у двориште Стојковића је том приликом баба Персу истукао. Њене комшије тврде да јој је држао и секиру изнад главе претећи да ће је ударити. Ништа од тога судија није узео у обзир.
„Узурпирали су нам комплетно имање. Остало нам је тих 10 ари око куће и ту нам штету праве. Кад сам истерала краве и добила батине, проглашена сам кривом. Син ми каже да платимо казну јер правде за нас нема. Бога да чува! Казну нећу да платим. Три пута сам од њих у свом дворишту батине добила, и ја да будем крива. Жалићу се и суду у Стразбуру ако треба“, испричала је тада принципијелна баба Перса. Она је Драганова мајка. И сада је у целу причу умешан исти Албанац.
Удар на имовину
Крајем априла тзв. Уставни суд Косова донео је пресуду – за коју је образложење објављено пре десетак дана – да је одбијен захтев Општине Грачаница за оцену уставности одлуке „Владе Косова“ о преносу дела општинског земљишта ради изградње „Косовског резиденцијалног центра за особе са аутизмом, Дауновим синдромом и инвалидитетом за децу, одрасле особе и старија лица“. (Овом темом сам се бавила и онда када је донесена одлука косовске владе и када је уследила реакција локалне самоуправе у Грачаници јер је, како тврде из ове институције, све урађено без претходних консултација, односно Општина Грачаница је у овом случају потпуно игнорисана.)
Зато ћу подсетити да је у питању земљиште у насељу Падалиште у Грачаници укупне површине 13 хектара и 33 ара. Косовска влада донела је одлуку 28. августа 2024. године да то земљиште додели албанској организацији „Балканска сирочад“ за изградњу горепоменутог центра. Поред тога што уопште није консултована, локална самоуправа у Грачаници реаговала је и из разлога јер је реч о земљишту које је загађено јаловином из оближњег рудника у Кишници, али и да постоји опасност од заосталих мина у том делу, јер је 1999. био свакодневна мета НАТО бомбардера.
Одборници Скупштине општине Грачаница затражили су поништавање ове одлуке, а затим је пред тзв. Уставним судом покренут поступак оцене уставности. Са проблемом одузимања земљишта руководство општине упознало је бројне представнике међународне заједнице захтевајући да утичу код надлежних институција да се поменута одлука оспори.
На крају свега, суд је оценио да је захтев локалне самоуправе прихватљив, али потврдио да „одлука косовске владе није у супротности са уставним одредбама о локалној самоуправи“. Образложење пресуде је детаљно објашњено и у њему, између осталог, стоји да Закон о јавној имовини прописује да се истом мора управљати на основу критеријума законитости, јавности и јавног интереса.
Да члан 16 поменутог закона предвиђа да се јавном имовином управља економично ради остваривања јавног интереса, да локалне и централне власти имају законску обавезу да сарађују и координирају своје активности у циљу остваривања истог, као и да је локална власт дужна да „ради остваривања јавног интереса Косова, држави пренесе неопходну имовину без накнаде“. Каже се још да пројекат изградње горепоменутог центра није само у складу са јавним интересом, „већ директно доприноси унапређењу социјалне заштите и остваривању права осетљивих категорија друштва, у складу са уставним и међународним обавезама Републике Косово“.
У пресуди се наводи и да је тзв. Министарство животне средине, просторног планирања и инфраструктуре истакло да изградња центра представља спровођење међународних обавеза Косова које произилазе из Европске конвенције о људским правима, Конвенције о правима детета и Конвенције о правима особа са инвалидитетом.
„У тим околностима, суд је оценио да је јавни интерес за изградњу предметног објекта јасан, неспоран, посебно имајући у виду да је овај пројекат у корист свих укључених страна, укључујући и самог подносиоца захтева, односно Општину Грачаница“, пише у образложењу тзв. Уставног суда Косова.
Када је у питању изградња „Косовског резиденцијалног центра за особе са аутизмом, Дауновим синдромом и инвалидитетом за децу, одрасле особе и старија лица“, то је завршена ствар. Општини Грачаница одузето је земљиште. Да се разумемо, нико нема ништа против, уколико постоји оправдана потреба, да се изгради један такав центар, али остаје питање да ли је морало баш ту?
Ветар јаловину рудника из Кишнице свако мало разноси, што ствара озбиљне проблеме и здравим људима, али, ето, одлучено је да буде баш у Грачаници. Сигурна сам да је не само на Косову и Метохији, већ и у околини Приштине, постојало боље, уређеније и мирније место од одабраног. Да ли поменуте Европске конвенције подразумевају изградњу центра за те намене у таквим животним условима – на земљишту које је 78 дана бомбардовано – и где постоји ризик од заосталих мина?
Да кажем и да је за поменути центар постављен камен темељац почетком априла прошле године, док се чекала одлука суда. Јесте све урађено на брзину, и тај исти камен темељац је гомила бетона, али су албански медији то пропратили на сва звона. Камен темељац положио је Беџет Пацоли. Намеће се питање, да ли се одлука суда унапред знала?
Терор над Србима
Са друге стране, агонија Драгана Стојковића, односно његове породице се наставља. Ено га у својој кући у Паралову, чека како ће се завршити и овај театар апсурда, односно пита се има ли му уопште краја. Његова мајка сада има 85 година и није била ту када се, мање-више, све одвијало по њима добро познатом сценарију.
У случају његове мајке Персе, услед притиска медија и реакције српских политичара, суд је повукао пресуду. Баба Перса је одлучним ставом одбранила своје принципе и свој образ. Она није отишла у затвор, нити је платила казну. Њен син се пита какво је то правосуђе које донесе пресуду и одустане од исте?
Када се у медијима у Србији писало о случају баба Персе, на видело је изашла истина да породица Ибиши, тројица браће, терорише Србе у Паралову пуних 16 година. Сада је то већ скоро 27 година. Онда су имали десет пријава у полицији, сада их је 17, али они и даље раде шта им падне на памет.
Велика већина Срба из тог краја трпи терор. Имовину им отимају, али их не пријављују полицији, јер страхују да ће направити још горе. Знају и да полиција неће ништа да уради. Дешавало се, на пример, да их ухвате како им секу дрва у шуми. Позову полицију, они их одведу у станицу, али Ибишијеви сутрадан наставе где су стали – поново у истој шуми краду. Када се Срби обрате полицији и питају шта се дешава, они им кажу да су платили казну за јучерашњу бесправну сечу дрва, и тако у круг. Дешава се и да узурпирају српску њиву и обрађују је као да је њихова.
Драган у Паралову живи са братом и мајком. И поред свега они су одлучни да остану на имању и наставе да трпе неправду и притисак. „Све упућује да имају неку озбиљну подршку, да неко стоји иза њих јер реакција система је буквално никаква. То додатно обесхрабрује“, каже Драган и додаје да је већ два пута био нападан од стране поменутих Албанаца и да се дешава да и сами полицајци кажу да на њих ништа не може да утиче да промене понашање.
Смрт институција
Резултат свега је тихи одлазак Срба из овог краја. До 1999. године село Паралово чинило је 17 засеока. У њима се живело пристојно и била су пуна људи. Данас Срби живе у још 30 кућа – неко је имање продао, неко закључао куће и отишао – расути по брежуљцима овог дела новобрдске општине у којем је природа била баш дарежљива, ништа загађено – једноставно рај. Зато се и кидише на српска имања, зато се тероришу преостали Срби.
Тако је Србима ових дана на Косову и Метохији, поред свега што иде у етар – притисак на свим нивоима. Ко зна шта се још дешава, а не допире до јавности. Шта све људи трпе, а не смеју, или неће да пријаве. Овде се та мука коментарише речима: „Коме да пријавим? Сигурно ће нешто да ураде. Трпећу док могу“.
Нема шансе да нико од представника међународних мисија за ових 27 година није чуо за поменуту албанску породицу и сазнао за терор који врше над Србима – нема шансе. Исто тако, невероватно је да нико од истих није питао мора ли изградња „Косовског резиденцијалног центра за особе са аутизмом, Дауновим синдромом и инвалидитетом за децу, одрасле особе и старија лица“ да буде баш у Грачаници?
Лов на Србе не престаје. У пројекту званом „Држава Косово“ све може, све што је усмерено против Срба – дозвољено је. Јер, да ли негде у Европи постоји народ за који сопствена држава толико мало мари? Додатно понижавајуће је да се све ово дешава док наша војска вежба са окупаторима и „чува мир и стабилност у региону“.
Драган каже: „Колико ћемо моћи овако да трпимо не знам, ништа нам не иде на руку, ни политичке околности, и као што видите све је по њиховој вољи и њима подређено“.
Да, ништа није добро, али трпимо. Са једне стране, шта нам је друго преостало него да чекамо да их униште сопствено зло и мржња – таман тако су се и осилили. Са друге, одакле нам снага да се томе надамо, то само Господ зна.
Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице и аутор књиге „Писма с Косова 2011-2023: Зашто си нас оставио Београде?“ Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард
