Piše: Predrag Dragosavac
U Sagrada familiju, Gaudijevo životno delo (i večno prebivalište), 10. juna ove godine moći će da uđe samo politički i društveni „krem de la krem”. Ceremoniju 10. juna pratiće više od 1.500 novinara iz celog sveta. Delovi grada biće u celodnevnoj „blokadi” i vladaće poseban režim saobraćaja.
Barselona je Svetska prestonica arhitekture 2026. godine. Unesko i Međunarodna unija arhitekata na taj način odaju omaž katalonskoj arhitekturi i, pre svega, njenoj najvećoj vedeti – Antoniju Gaudiju (1852–1926). Stogodišnjica Gaudijeve smrti najvažnija je godišnjica koja se ove godine obeležava u Barseloni i Kataloniji. Tim povodom, događaja u gradu je „mali milion” tokom čitave godine; teško je sve i pohvatati.
Barselona je glavni izlog Gaudijeve stvaralačke vizije. Sedam njegovih barselonskih građevina – Park Guelj, Palata Guelj, Kasa Mila (La Pedrera), Kasa Visens, Kasa Batljo, Kripta u Koloniji Guelj… i fasada Hristovog rođenja i kripta Sagrada familije – nalaze se na Uneskovoj listi svetske baštine. Svaka od njih pod neprestanom je opsadom turista i nezavisno od posebnih programa „Svetske prestonice arhitekture” posvećenih stogodišnjici Gaudijeve smrti.
Sagrada familija je, ipak, poseban slučaj čak i u tom društvu. Ona je postala nešto poput „nezvaničnog” svetskog čuda. U bedekerima i medijskim reportažama uzdignuta je u imperativ – „mora da se vidi i doživi pre nego što se umre”. Na prilazima njoj gužve su stadionske. Svakodnevno je „pohodi” oko 15.000 ljudi; poslednjih nedelja ta brojka ide i do 17.000. Prošle godine kroz nju je prošlo bezmalo pet miliona posetilaca. Ove će sigurno i više.
Pablo Pikaso i krovovi Barselone: Stvarnost skrivena u svetlosti i tami
Nije najposećenija crkva na svetu, jeste „najkomercijalnija”. Ulaz se naplaćuje, nema švercovanja; najjeftinija (osnovna) karta je 26 evra. U dobu „surove komercijale” i totalne turistifikacije i Gaudijevo ime „evoluiralo” je u brend. Ono prodaje grad koji se kotira kao „najpoželjnije putničko odredište”. U brendu „Gaudi” ispreplelo se mnogo toga različitog i raznorodnog. Zbog toga je i stogodišnjica smrti jedinstvenog arhitekte događaj u kojem se arhitektura prepliće sa mnogo toga još, počev od politike, religije, turizma, marketinga… „Dan D” je 10. jun.
Tog dana 1926. Antoni Gaudi preminuo je u bolnici Santa Kreu, koja je zbrinjavala sirotinju i beskućnike. Tri dana pre toga, smetenog i mislima zaokupljenog arhitektu koji se zaputio ka crkvi, na svoju redovnu večernju molitvu, na ulici je udario tramvaj. Niko ga nije prepoznao. Ostareo, raščupane kose i brade, u pohabanom odelu, sa pantalonama koje je držala zihernadla i u iznošenim cipelama prašnjavim od gradilišta Sagrada familije (gde je poslednjih 16 godina svog života ne samo radio nego i živeo), ličio im je na beskućnika. U džepovima su mu našli malu knjigu Jevanđelja, brojanicu, maramicu i jedan ključ. Novčanik i dokumente nije imao kod sebe, pa taksisti na licu mesta nisu hteli da ga prevezu do bolnice… Tako je Gaudi na kraju završio u bolnici za uboge. Kad su ga prijatelji sutradan tamo našli, odbio je predlog da ga prebace negde drugde: „Moje mesto je ovde, među siromašnima.”
U Sagrada familiju, Gaudijevo životno delo (i večno prebivalište), 10. juna ove godine moći će da uđe samo politički i društveni „krem de la krem”. Biće tu španski kralj Filip Šesti i kraljica Letisija, premijer Španije Pedro Sančez, predsednik Vlade Katalonije Salvador Ilja, gradonačelnik Barselone Đaume Kolboni, katalonski zvaničnici, evropske delegacije iz Brisela, kao i brojni domaći i međunarodni kardinali, nadbiskupi, biskupi, sveštenici…
Svečanu misu služiće lično Papa Lav Četrnaesti, što će biti kruna njegove gusto isplanirane 35-časovne posete Kataloniji pod sloganom „Alça la mirada” (Podigni pogled). Neposredno posle mise papa će podići pogled i blagosloviti Toranj Isusa Hrista, na koji je 20. februara postavljen trodimenzionalni krst visine 17 metara, čime je Sagrada familija dostigla svoju punu visinu od 172,5 metara. Time je ujedno zvanično postala najviša crkva na svetu.
Kada su ga za života mnogi propitivali i prozivali zbog kašnjenja, probijanja rokova i stalnih izmena u dizajnu Sagrada familije, Gaudi je smireno odgovarao: „Moj klijent može da čeka.” Bio je čvrsto uveren da crkvu ne gradi za ljudske poručioce, već za samog boga. Iako Sagrada familija još nije u potpunosti gotova (procenjuje se da će za to biti potrebno još nekoliko godina), sad već može da se kaže kako je Gaudijev klijent čekano dočekao.
Ceremoniju 10. juna pratiće preko 1.500 novinara iz čitavog sveta. O najsitnijim detaljima protokola i posebnim bezbednosnim merama naširoko se pričalo i pisalo nedeljama unazad. Delovi grada biće u celodnevnoj „blokadi” i vladaće poseban režim saobraćaja. Stanovi u okolini Sagrada familije sa dobrim pogledom izdavali su se po basnoslovnim cenama… „Smrt pretvara život u sudbinu”, često je ponavljao hroničar i mislilac Mediterana, Mostarac Predrag Matvejević. U Gaudijevom slučaju smrt kao da je iskovala paradoks u glavni ključ za percepciju kako njegove ličnosti, tako i njegovog dela.
Iz vizure aktuelnog parapolitičkog, medijskog i turističkog spektakla, najočitiji je nesklad između, s jedne strane, Gaudijeve fanatične i samotnjačke posvećenosti poslu i njegovog (religioznog) asketizma i, na drugoj strani, sveopšte buke, histerije i „hajpa” koji se 100 godina kasnije oko njegovog imena stvaraju.
Paradoksalan je i način na koji je Gaudi, od nekoga ko je još „u svoje vreme” često „etiketiran” kao zastareo i kičast, evoluirao u vanvremenski i nadvremenski simbol „totalne umetnosti” i neodoljivi komercijalni brend. Ključan doprinos tome dali su umetnici i intelektualci koji su svetonazorno i ideološki bili veoma daleko od Gaudijevog konzervativnog katalonizma i katoličanstva.
Nadrealiste je „smarao” funkcionalizam, njegove ravne linije i hladni racionalizam doživljavali su kao represivne i u Gaudijevim iskrivljenim, organskim strukturama videli su „krik protiv razuma” i materijalizaciju snova, erotizma i podsvesti. „Gaudi je uspeo da oslobodi formu iz tamnice razuma. Njegove kapije, balkoni i kule nisu dizajnirani da budu korisni, oni su manifestacija nesvesnog koje je izbilo na površinu grada. To je čisti nadrealizam u tri dimenzije”, pisao je Andre Breton. Hipici i kontrakultura su ga šezdesetih i sedamdesetih uzdigli na nivo duhovnog gurua arhitekture i pionira psihodeličnog dizajna. Gaudijevi delatni postulati – da ne koristi prave linije jer „one ne postoje u prirodi”, da njegovi stubovi liče na drveće, a svodovi na pećine – uklapali su se u hipi filozofiju povratka prirodi. U mozaicima od polomljenih keramičkih pločica, šolja i stakla u Parku Guelj oni su videli vizuelnu manifestaciju LSD tripa, a Sagrada familiju doživljavali su kao kosmički, gotovo paganski hram u kojem se slavi univerzum.
Postfrankistička Barselona osamdesetih i devedesetih godina svoj „novi identitet” gradila je oko dela i ličnosti „svojih” umetničkih velikana u kojima se preplitalo lokalno, nacionalno, svetsko, univerzalno. Tako su Pikaso, Miro, Dali, Orvel, i još poneki drugi, svaki na svoj način postali amblemi preporođene Barselone… Ali, niko, opet, kao Gaudi. Jer, niko drugi nije, poput njega, utisnuo svoj osobeni trag i „nadrealizam u tri dimenzije” u samo tkivo grada. Sagrada familija, La Pedrera, Kasa Batljo, Park Guelj, pločnik na Paseo de Grasija, ulične svetiljke na Plasi Real, sve to gradu daje „krivu liniju” i bajkovitu „nadrealnu” dimenziju kakve nigde drugde nema.
U jednoj od refleksija stručnjaka Uneska o Gaudiju i njegovom delu kaže se i sledeće: „Iako se obično klasifikuju kao remek-dela modernizma, sva njegova dela su unikatni komadi nastali u čudesnom umu koji je stvorio sopstveni stil, te se ne mogu porediti sa delima njegovih savremenika.” Voleli Gaudija ili ne, „iščašena” osobenost njegovog dela je neporeciva i zaslužuje divljenje. On sigurno nije mogao ni da zamisli na masovnu pomamu kakvu će njegovi radovi izazivati u dalekoj budućnosti. Teško da bi ga to doticalo i opčinjavalo. Ali verovatno bi ga brinulo da li „njegov klijent”, pošto je čekano dočekao, može konačno u miru da uživa u pogledu, bez zemaljske buke i gungule…
Izvor: Politika Onlajn
