Piše: Luka Mičeta
Od Bakingemske palate do Bele kuće: Životna priča princeze koja se nije plašila istorije i koja je tri decenije posvetila utvrđivanju istine o svom ocu, knezu Pavlu.
Rođena u kraljevskom dvoru u Beogradu kao kćerka kneza namesnika Pavla Karađorđevića i kneginje Olge od Grčke i Danske, već u najranijem detinjstvu osetila je svu surovost istorije. Od bezbrižnih dana detinjstva, preko iznenadnog i dramatičnog progonstva, internacije u Keniji, pa sve do najprestižnijih svetskih salona u Londonu, Parizu i Njujorku, kneginja Jelisaveta je gradila sopstveni put. Sedela je pored američkih predsednika, družila se sa umetnicima i svetskom elitom, ali nikada nije zaboravila odakle potiče.
Život kneginje Jelisavete Karađorđević podseća na najuzbudljiviji roman. To je duboka filozofska drama o otporu prema nepravdi koja je, poput olovne senke, pritiskala njenu porodicu nakon fatalnog 27. marta 1941. godine.
Taj prelomni trenutak naše povesti otvorio je ambis u kojem je knez Pavle Karađorđević – vitez Ordena podvezice i vizionar – od strane moćnika žigosan kao izdajnik zbog potpisivanja Trojnog pakta.
Da li je neko proglasio izdajnikom Nevila Čemberlena i Eduara Delađea, koji su sa Hitlerom 1938. potpisali Minhenski sporazum, ili možda Vječeslava Mihailoviča Molotova, koji je sa Ribentropom 1939. godine potpisao pakt – kojim je podeljena Poljska.
Samo su Titovi komunisti proglasili 1945. godine kneza Pavla za izdajnika, a potom zabranili svim Karađorđevićima povratak u zemlju.
Jelisaveta Karađorđević: Crna gora vraća Kralja Nikolu kući na Cetinje
Slavni Bertolt Breht u Helsinkiju, u egzilu, zapisuje u svoj dnevnik 8. aprila 1941. godine: „Ovde smatraju da je invazija Engleske zamenjena ratom na Balkanu.“
Pravednu odluku kneza Pavla od 25. marta 1941. godine najbolje opisuju reči Njegoša: „Što će pamet kad joj vrijeme nije.“
Život kneginje Jelisavete Karađorđević, ove izuzetne žene, može se sagledavati u tri nivoa.
S jedne strane, to je život lepotice i još princeze, pripadnice svetskog džet-seta i najviših rojalističkih krugova Evrope.
S druge strane, to je svakodnevica kćerke, majke, bake… Složena porodična saga u turbulentnom istorijskom kontekstu.
S treće strane, to su dostignuća jednog krhkog političko-istorijskog aktera iz senke, ali aktera koji se suvereno kreće od Bakingemske palate do Bele kuće, od Njujorka do Kremlja… Od Kenedija do Gorbačova, od Donalda Trampa do Benazir Buto ili Butrosa Butros-Galija…
Sva ta tri nivoa su delovi celine čija je suština: želja da se vrati u domovinu i da se rehabilituje njen otac, knez Pavle Karađorđević.
U svemu tome je kneginja Jelisaveta Karađorđević uspela.
Ovo je priča o tome.
Vaš životni put vodio vas je kroz najekskluzivnije krugove svetske politike i aristokratije. Jedan od najupečatljivijih momenata jeste vaš susret sa tadašnjim predsednikom Sjedinjenih Američkih Država, Džonom Kenedijem. Kako je došlo do tog susreta?
Sve se odigralo na dočeku Nove 1961. godine. U Ameriku sam stigla godinu dana ranije. Za mene je to bila potpuno nova zemlja, „zemlja iz snova”, kako su je mnogi tada doživljavali, ali i prostor potpuno drugačijeg mentaliteta u odnosu na Evropu, u kojoj sam odrasla.
Hauard, moj prvi muž, i ja za Novu 1961. godinu pozvani smo na večeru kod Džejn i Čarlija Rajtsmana, prvih komšija roditelja Džona Kenedija u Palm Biču. Čarli je u to vreme bio jedan od najbogatijih ljudi u Americi, moćni naftaš, ali i strastveni kolekcionar umetnina. Džejn je bila jedan od najvećih donatora Metropoliten muzeja i bliska prijateljica Žakline Kenedi. Njihov dom je bio mesto gde su se okupljali ljudi koji su krojili sudbinu sveta.
Na večeru su bili pozvani i Kenedijevi.
Igrom sudbine, ili pažljivim planiranjem domaćina, na toj večeri sam sedela pored novoizabranog predsednika Džona Kenedija. Opčinjena idejom o kraljevima i njihovim dvorovima, Džejn Rajtsman je smatrala da kao princeza treba da sedim pored predsednika Kenedija. Bio je to moj prvi susret s harizmatičnim američkim predsednikom.
Moram da priznam da sam pre tog susreta imala izvesne predrasude, koje su u to vreme bile uobičajene među evropskom aristokratijom.
Međutim, Kenedi je bio beskrajno šarmantan. Njegova stvarna privlačnost nije bila u njegovoj pojavi već u neverovatnom znanju i lakoći s kojom je vodio razgovor. Bio je prva osoba koju sam srela izvan kruga moje porodice koja je tako mnogo znala o Jugoslaviji. Izvanredno je poznavao istoriju, njene aktere, umeo da objasni interese velikih sila, karakter Balkana i njegovu poziciju. Znao je mnogo o dinastiji iz koje dolazim i pokazao izuzetno uvažavanje za mog oca. Na povratku nas je pozvao da predsedničkim avionom „Air Force One“ letimo do Vašingtona zajedno.
Čime vas je toliko impresionirao?
Mi, Evropljani, smatrali smo da Amerikanci, čak i oni na najvišim pozicijama, uglavnom ne znaju mnogo o svetskoj geografiji, da su površni i da su stoprocentno okrenuti isključivo sebi, svojoj politici i sopstvenim interesima. Međutim, Kenedi me je potpuno razoružao i ostavio u pozitivnom šoku.
Impresionirao me je neverovatno dubokim znanjem o našoj zemlji, našoj istoriji, ali pre svega o mojoj porodici i mom ocu, knezu Pavlu. Kada je saznao ko sam, Kenedi nije započeo neki kurtoazni, isprazni razgovor o vremenu ili modi. Naprotiv, počeo je da govori o geopolitičkoj situaciji na Balkanu pre Drugog svetskog rata, o teškim odlukama sa kojima se moj otac suočavao kao knez namesnik i o kompleksnosti jugoslovenske istorije. Znao je detalje koji su bili poznati samo vrhunskim istoričarima i diplomatama. Sedela sam prekoputa čoveka koji je zračio neverovatnom harizmom, ali ono što me je najviše fasciniralo bili su njegova intelektualna radoznalost i poštovanje koje je pokazao prema istorijskoj ulozi mog oca. To je bio trenutak kada sam shvatila da prekoputa sebe imam vanserijskog državnika koji ne posmatra svet crno-belo. Taj susret mi je ostao duboko urezan u sećanje kao dokaz da pravi lideri poseduju širinu koja prevazilazi granice njihove sopstvene nacije.
Pre nego što ste stigli do Amerike i Bele kuće, vaš život je počeo u Beogradu, u Belom dvoru, ali je prekinut sudbonosnim događajem 27. marta 1941. godine. Kako iz današnje perspektive gledate na taj nagli prelazak iz kraljevskog blagostanja u status prognanika?
To je trauma sa kojom se čovek bori celog života. Ne samo ja, nego svaki Srbin. Rođena sam u Beogradu i moje prve godine bile su ispunjene ljubavlju, pažnjom i toplinom porodičnog doma. Moj otac, knez Pavle, bio je čovek visoke kulture, ljubitelj umetnosti, koji je želeo da od Jugoslavije napravi modernu, prosvećenu evropsku državu. Međutim, vihor rata i političke igre velikih sila srušili su sve to u jednom danu. Imala sam jedva četiri godine kada smo bili primorani da napustimo domovinu nakon puča.
To veče, 27. marta, sedela sam u krilu svoga brata Aleksandra i slušala priču „Mali crveni zmaj“. Čitanje su ometali jaka buka i bat koraka. Sećam se tog osećanja zbunjenosti. Gledam kako Uranija, Grkinja, služavka moje majke, u velikoj brzini pakuje kofere, vidim ogromnu zabrinutost kod odraslih. Dali su nam samo četiri sata da se spakujemo i iste večeri odemo iz Jugoslavije ili ćemo biti streljani.
Povratak u Beograd
Vi ste bili prva članica dinastije Karađorđević koja se vratila u Srbiju, i to u vreme kada je to još uvek bio veliki politički rizik. Šta vas je vodilo u tom trenutku i kako ste doživeli taj prvi ponovni susret sa Beogradom?
Vodili su me srce i neopisiva čežnja. Ja sam odrasla u tuđini, govoreći strane jezike. Srpski tada nisam znala, ali se u našoj kući uvek osećao duh Beograda. Moj otac je stalno pričao o našim ljudima, o našoj kulturi, o lepoti naše zemlje.
Kada sam prvi put kročila na tlo Srbije posle toliko decenija, osećaj je bio neopisiv. To nije bio običan dolazak, to je bio povratak sopstvenoj duši. Sećam se da sam želela da vidim svaku ulicu, da razgovaram sa običnim ljudima, da osetim taj puls grada koji mi je bio oduzet.
Mnogi su vas upozoravali da vas Udba posmatra kao pretnju?
Jesu, ali ja se nisam plašila. Znala sam da ne dolazim da bih rušila ili otimala, već da bih pružila ruku, da bih pomogla svom narodu u trenucima kada mu je bilo najteže. Osnovala sam Fondaciju princeze Jelisavete, bavila se humanitarnim radom, donosila pomoć bolnicama, deci, izbeglicama tokom ratova devedesetih. Želela sam da pokažem da biti princeza ne znači sedeti na tronu, već služiti narodu.
Najzaslužniji za vaš povratak je peruanski diplomata Manuel Uloa, vaš drugi suprug?
Potpuno ste u pravu. Odmah nakon venčanja, Manuel i ja odleteli smo za Limu, gde je Manuel živeo. Tamo je saznao da su ga izabrali za kopredsedavajućeg Saveta za interakciju, organizacije koja okuplja bivše šefove država ili vlada i verske poglavare u svojevrsni analitički centar.
Saznali smo da Savet planira vrlo važnu konferenciju u Budimpešti. Nisam ni sanjala kakvu će promenu u moj život doneti ta konferencija u Budimpešti, a s njom i toliko neverovatni događaji.
U Budimpeštu smo stigli u oktobru 1987. godine.
Manuel me je stalno zadirkivao, pokazujući u pravcu Jugoslavije: „Da li bi volela da odeš do Beograda?“
Jeza me je hvatala od takve pomisli, jer jednostavno nisam verovala da je tako nešto moguće.
U jednoj pauzi konferencije, Manuel je pitao Mitju Ribičiča, nekadašnjeg jugoslovenskog premijera, da li sme da me odvede u kratku posetu Beogradu. Ribičič je odgovorio potvrdno. Verovatno nije imao izbora, pošto su Manuel i on u politici imali isti rang. Bila sam šokirana.
Godinama kasnije, kad sam ponovo srela konzula koji je odobrio moju vizu, čula sam kakav je napad panike imao čim je ugledao moje prezime, znajući da mi je bilo zabranjeno da uđem u zemlju.
Manuel i ja smo iste večeri vozom otputovali za Beograd.
Želela sam da se vratim u Beograd isto onako kako sam otišla iz njega kada mi je bilo nepunih pet godina – vozom. Zbog uzbuđenja, nisam mogla da spavam u vozu, ni trenula nisam. Dočekala sam jutro otvorenih očiju. Htela sam da vidim rađanje sunca nad mojom zemljom. Bila sam u stanju potpunog šoka.
U Beogradu nas je dočekao peruanski ambasador Pepe Urutija i odveo na Oplenac u porodičnu crkvu-mauzolej mojih predaka.
Proveli smo noć u hotelu „Interkontinental“ i nisam mogla čak ni kafu da poručim na srpskom. Bila sam tako postiđena.
Kod Crkve Svetih apostola Petra i Pavla u Topčideru miris lišća i vlažne zemlje pokrenuo je lavinu sećanja na moje rano detinjstvo… Počela sam nekontrolisano da jecam.
Ova poseta je ostavila tako snažan, uznemirujući utisak na mene da se nije mogla uporediti ni sa čim u mom iskustvu. Odjednom sam shvatila koliko je neobično bilo vratiti se, suočiti se sa sobom i tragičnom sudbinom moje porodice i zemlje. Bilo je kao kad čovek odjedanput zakorači u dugo sanjani san.
Otputovali smo za London dan kasnije. Nazvala sam majku presrećna što sam mogla da joj ispričam detalje o poseti Beogradu i Oplencu. Bila je zaprepašćena, oduševljena i uzbuđena! Bile smo obe jako nesrećne što moj otac to nije doživeo.
Britanske vlasti su vas praktično internirale.
Apsolutno. Umesto u London ili neku evropsku prestonicu, poslati smo u Afriku, u Keniju. Život u Keniji bio je potpuni kontrast svemu što je moja porodica do tada poznavala. Bili smo izolovani, pod stalnom prismotrom, u okruženju koje je bilo prelepo, ali divlje i surovo. Za mog oca, to je bilo strašno duševno mučenje. Čovek koji je upravljao državom i spasavao evropsko umetničko blago odjednom je sedeo u afričkoj savani, obeležen kao izdajnik od strane onih koji su zapravo izdali njega. Moja majka, kneginja Olga, pokazala je neverovatnu snagu u tim trenucima. Ona je bila ta koja je držala porodicu na okupu, koja se brinula o našem obrazovanju i trudila se da brat i ja ne osetimo svu gorčinu i očaj naših roditelja.
Ali teško je to bilo izbeći?
Vrlo. Otac je često ponavljao: „Izdali su me i Srbi i Englezi. Zašto su me izdali?“
Bili smo izloženi strahotnoj medijskoj propagandi. Čak su bili poremećeni i odnosi u porodici.
Kraljica Marija, pa i njena deca, bili su otrovani lažnim vestima koje je plasirala Simovićeva, pučistička vlada. Čak su izmislili ‒ a kraljica Marija i poverovala ‒ kako je moj otac sistematski trovao kralja Petra II.
Kako je ta izolacija uticala na vaše odrastanje i formiranje ličnosti? Često se misli da su princeze zaštićene od realnog sveta.
Upravo suprotno. To iskustvo me je naučilo da u životu ništa nije trajno i da materijalne stvari i titule mogu nestati u trenu. U Keniji sam naučila da posmatram prirodu, da preživljavam, da budem samostalna. Tamo sam shvatila da princeze ne spasavaju nikakvi vitezovi na belim konjima, kako to piše u bajkama. Kroz sudbine žena u mojoj porodici, a kasnije i kroz sopstveno iskustvo, uvidela sam da su žene te koje moraju biti vitezovi. Morate sami sebe da spasite, da pronađete unutrašnju snagu kada se sve oko vas ruši. To prognanstvo nas je obeležilo, stvorilo je u meni večitu potragu za domom, za identitetom koji nam je nasilno oduzet.
Nakon Afrike, usledio je povratak u Evropu. Vaše porodične veze otvarale su vam vrata najmoćnijih monarhija. Vaša majka je bila bliska rođaka britanske kraljevske porodice. Kako je izgledao život u Bakingemskoj palati i salonima evropskog visokog društva?
Da, moja majka je bila sestra princeze Marine, vojvotkinje od Kenta, što nas je direktno povezivalo sa britanskim dvorom. Nakon rata, kada nam je konačno dozvoljeno da napustimo Afriku, boravili smo u Engleskoj i Parizu. Bakingemska palata, Vindžor, susreti sa kraljicom Elizabetom i ostalim članovima kraljevske porodice – sve je to bio deo našeg svakodnevnog života. Sa strane, to je izgledalo kao vrhunac glamura i privilegovanosti. Međutim, unutar tog sveta vladaju stroga pravila, rigidni protokoli i jedna vrsta hladnoće koja meni, sa mojim otvorenim i pomalo buntovnim duhom, nikada nije u potpunosti prijala.
Sindrom zlatnog kaveza?
To bi mogla da bude veoma tačna definicija. Svi ti balovi, fensi večere, razgovori koji moraju da prate tačno utvrđene linije – sve mi je to često delovalo prazno i veštački. Dok su se moji rođaci bavili protokolom, ja sam želela da razumem stvarni svet, da se bavim umetnošću, da putujem van tih strogo kontrolisanih krugova. Zato je moj odlazak u Ameriku bio neka vrsta bega, potraga za slobodom gde me ljudi neće posmatrati isključivo kroz prizmu moje titule i komplikovane porodične istorije na Balkanu. U Americi sam želela da budem Jelisaveta, osoba sa sopstvenim imenom i prezimenom, a ne samo eksponat u muzeju evropske aristokratije.
Rastanak s Bartonom
Kada su se Liz Tejlor i Ričard Barton rastali, ja sam počela da izlazim s Bartonom. Upoznao me je jedne večeri sa svojim dobrim prijateljem Piterom O`Tul. Vrlo brzo su obojica bili užasno pijani, a veče se završilo tako što su se njih dvojica takmičili ko će onog drugog napiti toliko da padne pod sto. Priznajem da mi nije bilo nimalo zabavno. Valjda zato što sam bila trezna.
Ričard Barton, tada samac, nameravao je da se oženi mnome.
Kada sam ispričala Ričardu šta se desilo našoj porodici u Jugoslaviji 1941, on je toliko pobesneo na Čerčila da je napisao ljutito pismo Bi-Bi-Siju. Naslov teksta je glasio: „Igrati Čerčila znači mrzeti ga“.
I možda bi sve bilo drugačije da Ričard nije imao zaista veliki problem sa alkoholom. Ako su mi u početku njegovi ispadi u alkoholisanom stanju bili simpatični, s vremenom je to postalo nepodnošljivo i preraslo u pravu moru. Kulminacija se dogodila u Nici, gde je Ričard snimao „Džekpot“, a jedan deo scenarija je bio napisan specijalno za mene. Terens Jang je bio reditelj tog filma. Ipak, producentima je ponestalo novca, pa tako „Džekpot“ nikada nije dovršen. Bilo je zaista zabavno učestvovati u snimanju filma, ali ne i prisustvovati Ričardovom danonoćnom opijanju.
Za doručkom u hotelu „Negresko“ u Nici razmišljala sam o Ričardovom pijanstvu od prethodne noći. Bila je to poslednja kap u prepunoj čaši i spremala sam se da se tog jutra vratim u London. Sama.
„Zbogom, Eliševa“, oslovio me je hebrejskom verzijom mog imena, onako kako je to činila i Elizabet Tejlor.
„Ne zaboravi da sam onaj članak o Čerčilu isključivo napisao za tebe.“
Inače, svake noći mi je pisao ljubavne pesme, koje je potom gurao ispod mojih vrata.
Centralna tema vašeg delovanja u poslednjih trideset godina, od kada ste ponovo uspostavili vezu sa Srbijom, jeste rehabilitacija vašeg oca, kneza Pavla. On je decenijama u jugoslovenskoj istoriografiji bio etiketiran kao izdajnik i čovek koji je potpisao Trojni pakt. Koliko je bilo teško nositi se sa tim teretom i šta je pokrenulo vašu borbu za istinu?
To je bila moja životna misija, dug prema ocu, ali i dug prema istorijskoj istini. I ako hoćete, baš i dug prema Srbima i Srbiji. Decenijama sam živela sa saznanjem da je moj otac u sopstvenoj zemlji proglašen za narodnog neprijatelja, da su mu oduzeta sva prava, imovina, pa čak i dostojanstvo. Poznavala sam ga kao čoveka duboke etike, neverovatnog rodoljuba koji je patio za Srbijom svakog bogovetnog dana u izgnanstvu. On nikada nije bio fašista niti izdajnik. Sve što je radio, radio je sa ciljem da spasi srpski narod i Jugoslaviju od klanice koju je video da dolazi. Znao je da smo vojno nemoćni da se suprotstavimo Hitlerovoj ratnoj mašineriji i pokušao je da kupi vreme, da diplomatskim manevrima sačuva živote mladih ljudi. Isto što su i Englezi radili.
Kako i kada ste odlučili da dođete u Titovu Jugoslaviju?
Kada su se početkom devedesetih godina prošlog veka političke prilike promenile i kada je postalo moguće vratiti se, donela sam čvrstu odluku da neću stati dok ne dokažem istinu. To je bio mukotrpan put koji je trajao više od trideset godina. Bilo je potrebno proći kroz bezbroj arhiva – ne samo u Beogradu, već i u Londonu, Vašingtonu, Parizu. Otvarala sam tajna dokumenta, pronalazila pisma, depeše, zvanične izveštaje obaveštajnih službi koji su jasno pokazivali da je knez Pavle bio ucenjen, prepušten sam sebi od strane saveznika koji su mu obećavali pomoć a potom ga ostavili na cedilu.
Ples s Kenedijem
Ubrzo posle pomenute novogodišnje noći, stigao mi je poziv za veliku zabavu u Beloj kući. Bilo je to u februaru 1962. godine.
Dok sam plesala s predsednikom Kenedijem, on se u jednom trenutku izvinio, rekavši da mora da telefonira. Kad se vratio, kazao mi je da je odobrio razmenu ruskog špijuna Rudolfa Abela za američkog pilota Garija Pauersa, koga su Sovjeti ranije oborili tokom izviđanja iznad Sverdlovska (Jekaterinburga). Bila sam polaskana što je tu informaciju podelio sa mnom.
Kenedi me je povremeno zvao telefonom.
Hauard, moj prvi muž, zbog toga je bivao ljubomoran. Mislio je da mi se Kenedi udvara. Nije prihvatao moje objašnjenje da predsednik prosto želi da čuje moje mišljenje, a da ga posebno interesuje šta ljudi misle o njemu.
Njegova ljubomora je procurela u novine. Jedan novinar je napisao indiskretan članak. Bila sam zgranuta i pozvala sam Džona. On je odmah reagovao i taj novinar više ništa nije pisao. Čak je izgubio i posao. Tako su počele glasine po gradu.
Poslednji put smo se čuli 1963. godine, mesec dana pre smrti. Pozvao me je telefonom. Dugo smo razgovarali. Sasvim slučajno sam ga upitala da li voli što će da ide u Dalas. Odgovorio mi je da ne.
Ta borba je na kraju urodila plodom. Knez Pavle je zvanično rehabilitovan, a njegovi posmrtni ostaci, zajedno sa ostacima vaše majke Olge i brata Nikole, preneti su na Oplenac. Kako ste se osećali tog dana?
To je bio najvažniji i najemotivniji dan u mom životu. Kada je 2011. godine Viši sud u Beogradu doneo odluku o punoj rehabilitaciji kneza Pavla, osetila sam kao da je ogroman kamen, težak nekoliko tona, pao sa mojih grudi. Pravda je spora ali dostižna ako ste dovoljno uporni i ako ne dozvolite da vas laži obeshrabre. A kada su u oktobru 2012. godine njihovi zemni ostaci preneti u porodičnu grobnicu na Oplencu, krug je konačno bio zatvoren. Moj otac se vratio kući, među svoj narod, tamo gde je oduvek pripadao. Gledajući te kovčege prekrivene srpskom zastavom, znala sam da sam ispunila svoju misiju i kao kćerka i kao Karađorđevićka i kao Srpkinja. Dokazala sam da istoriju pišu pobednici, ali da istinu na kraju donose oni koji ne odustaju od pravde.
Vaša životna priča je inspiracija za mnoge. Kada pogledate unazad, na sve te uspone i padove, od izbegličkog kampa u Africi do glamura Bele kuće, šta biste izdvojili kao svoju najveću životnu pouku?
Moja najveća pouka jeste da nikada, ali baš nikada, ne smete dozvoliti da vas okolnosti definišu ili slome. Život će vas bacati na različite strane, suočavaćete se sa nepravdom, sa lažima, sa gubicima koji deluju neizdrživo. Ali unutar svakog od nas postoji jedno jezgro, jedna iskra slobode i snage koju vam niko ne može oduzeti osim ako mu vi to sami ne dopustite.
Naučila sam da su titule prolazne, da je bogatstvo relativno, a da je jedino što zaista vredi ono što nosite u sebi – vaš karakter, vaša čast i vaša spremnost da pomognete drugima. Ponosna sam što sam izdržala sve te pritiske, što sam ostala dosledna sebi i što sam uspela da skinem ljagu sa imena svog oca. To je dokaz da pojedinac, ma koliko izgledao nemoćan naspram državnih aparata i istorijskih neistina, može da pobedi ako je na strani pravde.
Izvor: NIN
