Piše: Vladimir Simović
Nemačka je u krizi, i to ne prolaznoj. Kako se krajnja desnica i krajnja levica u Berlinu postavlja prema tom lomu i šta bi to značilo za radnice i radnike na eksploatisanoj periferiji kao što je Srbija?
Nemačka privreda beleži dalji pad. Prepolovljena je početna procena o rastu od 1 odsto u 2026. godini, a za 2027. je pala sa 1,3 odsto na 0,9 odsto. Vlada konzervativnog kancelara Fridriha Merca upire u rat koji protiv Irana vode SAD i Izrael.
Ali i pre ovog sukoba nemačka privreda nije bila u mnogo boljem stanju. U 2025. ostvaren je rast od svega 0,2 odsto, što je skromni napredak u odnosu na negativni saldo iz 2023. i 2024. godine. Ipak, iz Ministarstva ekonomije su još ranije upozorili da i takav mali rast nije posledica organskog zamaha industrijske proizvodnje, već zaduživanja.
Rat na Bliskom istoku koristan je okvir za skretanje pažnje. Šok i spoljni faktor skidaju odgovornost sa političkih aktera unutar zemlje. Činjenice nam ipak govore nešto drugo. Dosadašnji model rasta nemačke privrede je posrnuo.
Počivao je na izvoznom suficitu, na jeftinom ruskom gasu, ali i na jeftinoj radnoj snazi Centralne, Istočne i Jugoistočne Evrope – uključujući i Srbiju – koja je nemačkoj industriji isporučivala jeftine delove.
Tokovi snabdevanja ruskim energentima sada su presečeni. Nemačka roba izgubila je borbu za konkurentnost na velikom kineskom tržištu, dok kineski proizvođači i na svetskom nivou potiskuju nemačke u granama u kojima su ovi tradicionalno bili dominantni, poput mašinogradnje. Bitka je izgubljena i na američkom tržištu, jer su SAD carinama zatvorile vrata evropskim proizvodima. Pad globalne potražnje, uz visoke kamatne stope, stavlja veliki pritisak na nemačku industriju, što dovodi do stagnacije koja se preliva i na druge delove Evrope uvezane u nemačke lance snabdevanja.
Imajući u vidu da je Nemačka najveći spoljnotrgovinski partner Srbije, za naše društvo ova kriza nije apstrakcija. Usporavanje nemačke industrije, naročito automobilske, smanjuje narudžbine postojećim fabrikama u Srbiji koje proizvode komponente, obara izvoz i proizvodnju. Usporen je i priliv novih investicija, a sve to je posledica decenija loše industrijske politike koja je našu privredu učinila zavisnom i krhkom, bez transfera tehnologije i mogućnosti autonomnog razvoja.
Druga negativna posledica krize jeste smanjen priliv doznaka. Godišnje u Srbiju stigne oko 5 milijardi evra, a četvrtina ovog novca dolazi upravo iz Nemačke. Recesija i pad aktivnosti u sektorima poput građevinarstva, kao i ozbiljno poskupljenje troškova života, pogađaju zaposlenost i zarade radnika iz Srbije u Nemačkoj, a time i domaću potrošnju koja na tim doznakama u značajnoj meri počiva.
Konzervativni rezovi i „matematika“ Fridriha Merca
Politički odgovori konzervativaca (CDU) koji predvode aktuelnu vladu kreću se u već ustaljenom okviru mera štednje, rezova u javnoj potrošnji na račun najsiromašnijih, ali i povećanja ulaganja u naoružavanje. Kako ta računica izgleda u praksi pokazao je kancelar Fridrih Merc sredinom maja. Na kongresu Saveza nemačkih sindikata (DGB) izviždan je dok je branio rezove u zdravstvenom i penzionom sistemu. Tom prilikom je govorio o gubitku više od 100.000 industrijskih radnih mesta godišnje i poručio sindikalnim predstavnicima da se zemlja „prosto nije modernizovala“ i da iza mera koje planira da sprovede ne stoji „zloba“, već „demografija i matematika“.
Mercova interpretacija ostaje u okvirima koji ne vide da je problem u privrednom modelu. Problem su, ispada, sami ljudi koji su viđeni kao trošak: rade nedovoljno i žive predugo. „Demografija“ postaje alibi kojim se politička odluka o tome ko snosi teret krize predstavlja kao neutralna, praktično prirodna nužnost. Rešenje koje Merc nudi prelama se preko leđa onih koji rade, štiteći profite nemačkih korporacija. Pitanje koliko je za trenutno stanje kriva i sama Mercova partija, koja je u poslednje četiri decenije gotovo trideset godina predvodila nemačku vladu, ostaje, naravno, prećutano.
Logika zaštite interesa kapitala vidljiva je i u sudbini nemačkog Zakona o dužnoj pažnji u lancima snabdevanja. Na snazi od 2023. godine, taj zakon je prvi put uveo odgovornost nemačkih kompanija za poštovanje ljudskih prava i radnih i ekoloških standarda duž njihovih lanaca snabdevanja, dakle, i izvan granica Nemačke, tamo gde se nalaze jeftini resursi i jeftin rad – između ostalog i srpskih radnika i radnica. Suština samog zakona brzo je potkopana. Pod izgovorom da „preopterećuje privredu“ i „ugrožava konkurentnost nemačkih kompanija“, obaveza izveštavanja i kontrole ukinuta je već 2025. godine. Čim je odgovornost prema radnicima i radnicama na periferiji svetskog kapitalizma zapretila da smanji profitne stope nemačkih kompanija, ritualno je žrtvovana.
Sve u svemu, konzervativci krizu priznaju. Problem je što njen teret pokušavaju da prebace na radništvo, kako Nemačke, tako i njene ekonomske periferije.
Šta nude drugi politički akteri u Nemačkoj? Dva odgovora se izdvajaju kao suprotni polovi.
Identitetski odgovori na strukturne probleme
Krajnja desnica, oličena u Alternativi za Nemačku (AfD), društveno nezadovoljstvo izazvano krizom preusmerava na politiku migracija i koncepte poput „remigracije“, eufemizma za masovno i prisilno proterivanje miliona ljudi: tražilaca azila, stranaca sa pravom boravka, pa i nemačkih državljana migrantskog porekla koji se ne smatraju „dovoljno asimilovanim“. Ovakav pristup mogao bi se nazvati i direktnije – fašističkim.
Taj epitet potkrepljuje lik i delo Bjerna Hekea, lidera stranke u pokrajini Tiringiji, koji je pravnosnažno osuđen jer je svesno koristio parolu „Alles für Deutschland“ (Sve za Nemačku), što je bio i slogan nacističke paravojne formacije SA. Politika koja naciju definiše etnički, u kojoj pripadnost prestaje da bude pravo i postaje uslovna privilegija koja može biti oduzeta, ima, dakle, sasvim konkretne korene.
AfD zaobilazi činjenicu da nemačka industrija, ali i drugi sektori poput zdravstva, strukturno zavise upravo od uvezene radne snage. Priča o etnički pročišćenoj naciji sudara se sa demografskom i ekonomskom realnošću zemlje koja bez doseljenika ne može da popuni radna mesta, ali ni penzijske fondove koji Mercu zadaju glavobolju. Desnica, dakle, nudi identitetski odgovor na strukturni problem.
Kada AfD ipak progovori o privredi, njen plan je restauratorski: povratak motorima sa unutrašnjim sagorevanjem, izgradnja novih termo i nuklearnih elektrana, i brzi povratak ruskom gasu. Drugim rečima, AfD ne nudi izlaz iz iscrpljenog modela, nego želju za njegovom obnovom, pokušaj da se sat vrati na trenutak pre nego što je privreda zakočila. U postojeće odnose moći se ne dira. Iza nacionalističke retorike, AfD-ov program kapitalu pokušava da ponudi tačno ono što ovaj priželjkuje: jeftinu energiju, deregulaciju i poreske olakšice, a sve praćeno smanjivanjem prava onih koji rade.
Levica protiv stihije tržišta
Na suprotnom polu stoji odgovor koji ne pristaje ni na jedno ni na drugo – niti da se teret prevali na radnike i radnice, niti da se kriza pokuša prevazići povratkom na odumirući model. Nemačka Levica (Die Linke) polazi od argumenta koji joj je, paradoksalno, ponudila sama vlada. Politika naoružavanja je pokazala da država, kada to želi, ume u rekordnom roku da stvori potražnju i podigne čitave grane iz mrtvila: državne porudžbine su za nekoliko meseci pokrenule investicije koje tržište samo od sebe nikada ne bi pokrenulo. Država, dakle, ipak može da planira. Spor više nije o tome da li država treba da usmerava privredu, nego u kom pravcu i u čiju korist.
Odgovor Levice je da je nužno okrenuti se ka onome što društvu stvarno treba. Ulaganje u vojnu proizvodnju je ulaganje u „mrtvi lim“. Naoružanje, jednom kad izađe iz fabrike, ne ostavlja nikakav trajni trag u privredi, ne podstiče dalju proizvodnju niti otvara održiva radna mesta.
Zato bi javni novac trebalo da bude usmeren u stanogradnju, domaću proizvodnju lekova, obnovljivu energiju, železnicu, dekarbonizaciju industrije i digitalnu suverenost. Mehanizam je isti onaj koji je aktuelna vlada demonstrirala kroz proces naoružavanja: država nastupa kao naručilac. Garantujući unapred da će otkupiti određeni proizvod – recimo zeleni čelik ili električne autobuse za javni prevoz – ona stvara tržište koje novim tehnologijama omogućava da se razvijaju i da se proizvode u velikoj seriji, što bi bez te garancije ostalo preskupo i prerizično za privatni kapital.
U Levici smatraju da se nemačka industrija nalazi pred fundamentalnim strukturnim lomom i da se on može odigrati na dva načina. Može biti prepušten tržištu, koje će gasiti fabrike, otpuštati radnike i radnice i čitave regije ostavljati opustošenim. Ovo bi bio „stihijski lom“. Sa druge strane, moguć je i „preobražaj po meri“, planski vođen, sa unapred osmišljenom preraspodelom radne snage, prekvalifikacijama i zaštitom onih koje direktno pogađa. Šta će od to dvoje biti, ne odlučuje ekonomska nužnost, nego odnos političkih snaga.
Ono što ovaj pristup razdvaja od običnih državnih subvencija, a istovremeno ga čini tačnom suprotnošću onoga što nudi desnica, jeste odnos prema kapitalu koji se hrani javnim novcem. Levica insistira da svaka državna podrška mora biti uslovljena. Kompanija koja prima javna sredstva morala bi da sa sindikatima sklopi kolektivne ugovore, omogući uključivanje radnika i radnica u proces donošenja odluka i isplaćuje dostojanstvene zarade. Ona ne sme da izmešta proizvodnju u zemlje sa jeftinijom radnom snagom i mora da prati zacrtane ekološke ciljeve i pređe na klimatski neutralnu proizvodnju.
Možda najvažnije, kompaniji bi bilo zabranjeno da dobijeni novac izvuče kroz dividende akcionarima ili otkup sopstvenih akcija. Model za to nije nov. Levica se poziva na američki CHIPS Act iz 2022. godine, koji, pored navedenih restrikcija kompanije obavezuje da obezbede vrtiće i brigu za decu svojih radnika i radnica, kao i da eventualne ekstraprofite podele sa državom. Logika je jednostavna: ako društvo preuzima rizik finansiranja, mora da učestvuje i u dobiti. Profit se vraća u proizvodnju, umesto da se iz nje izvlači.
Konačni horizont ovog pristupa Levica naziva demokratizacijom privrede: odluke o tome šta se proizvodi, kako i za čije potrebe ne bi smele da ostanu u rukama uske klase vlasnika i upravljača kapitalom, nego da se prošire kroz radničko vlasništvo, javne udele u preduzećima, državne firme u strateškim granama i regionalne savete za transformaciju u kojima sede i sindikati.
Šta sve ovo znači gledano iz Srbije?
Nemačka Levica region Centralne, Istočne i Jugoistočne Evrope prepoznaje kao eksploatisanu periferiju. Ipak, alternativa koju nudi ostaje, donekle i razumljivo, usredsređena na Nemačku. Kreirati strategiju za periferiju nije i ne može biti posao nemačke Levice. Sa druge strane, „strukturni lom“ pred kojim se nalazi nemačka privreda, paradoksalno, stvara prilike i za ovaj region.
Kako se lanci snabdevanja skraćuju i preusmeravaju sa Kine ka rubu Evrope, u region može da pritekne više investicija nego ranije. Privlačenje stranog kapitala samo po sebi nije neupitan cilj. Ali ako već ostaje važan instrument razvojne politike, onda je presudno pitanje pod kojim uslovima.
Nemačka desnica će se truditi da održi mehanizam izvlačenja vrednosti iz jeftinih resursa i jeftine radne snage periferije. Sa druge strane, model koji predlaže Levica otvorio bi prostor za ravnopravnije transakcije. Ipak, njen internacionalizam sadržan u zahtevu za „fer lancima snabdevanja“, za odnosom na ravnopravnim osnovama, za saradnjom sa zemljama koje žele da očuvaju ekonomsku i tehnološku samostalnost, jeste uslovan, odnosno, pretpostavlja sagovornika koji je i sam subjekt, a ne tek isporučilac.
Iz perspektive Srbije bi strategija vredna tog imena značila da se na strani kapital primeni upravo ona logika kojom Levica želi da disciplinuje nemački: uslovljavanje radnim standardima, transferom tehnologije i udelom domaće dodate vrednosti, kao i obavezom da se ovde otvaraju i razvojni, a ne samo proizvodni pogoni, umesto da se, kao dosad, nudi jeftina radna snaga i urušava radno zakonodavstvo.
Dok nemački konzervativci i krajnja desnica naš region posmatraju eksploatatorski, Levica se jedina pojavljuje kao mogući saveznik. Ni njen pristup nije bez protivrečnosti. Ona tačno prepoznaje da se razvoj nemačke privrede odvijao na račun perifernih zemalja. Time otvara i prostor za drugačije delovanje. Ali priroda sistema je takva da svaki napredak kapitalističke periferije vuče za sobom i smanjivanje privilegija kapitalističkog centra. Solidarnost koju Levica nudi, dakle, od nemačkog društva traži da pristane na nešto što kratkoročno i njega košta, a to je politički predlog koji nije lako plasirati. Stoga, verovatno, i ne treba da čudi zašto, prema poslednjim istraživanjima, AfD ima podršku 29 odsto nemačkih birača, a Levica 11 odsto.
Izvor: Vreme
