Razgovarao: Luka Mičeta
Evropska avangarda početkom 20. veka nije stigla nečujnim korakom. Njena radikalna tvrdnja je bila: umetnost više ne treba samo da prikazuje svet ili ga lepo ukrašava – već da suštinski preobražava stvarnost.
U ovoj globalnoj epohalnoj promeni, srpska kulturna sfera bila je sve samo ne učmala provincija koja zaostaje za trendovima u Parizu ili Berlinu, već žarište koje je delilo identičan genetski kod pobune sa evropskim metropolama.
Razgovor sa Gojkom Tešićem posvećen je prevratničkim godinama i sukobima koji su definisali moderni srpski i jugoslovenski kulturni identitet.
U njemu oslikavamo mapu provokacija: Ljubomir Micić, koji je slavio kosmopolitsku modernost i namerno izazivao skandale svojim časopisom „Zenit“; Rastko Petrović, koji je u svojim delima prizivao književne apokalipse; Stanislav Vinaver, koji je sa razarajućom ironijom secirao tradiciju; i Dimitrije Mitrinović, gotovo mistična, harizmatična figura 20. veka, koji je, kao vizionarski mislilac, povezivao svetove – od umetnika grupe „Plavi jahač“ u Minhenu do revolucionarnog pokreta Mlada Bosna.
Gospodine Tešiću, kako je Evropa s početka 20. veka iznedrila takav revolucionarni pristup kakav je bila avangarda? Da li je njen ključni doprinos u svesti da svaka epoha mora imperativno pronaći svoj autentični jezik i modus operandi?
Avangarda, prema Flakeru, jeste stilska formacija, pokret, radikalni stvaralački tip modernizma, ili pak serija -izama – fenomen je prevratničkog, rušilačkog duha u celokupnoj svetskoj umetnosti 20. veka koji u sebi skriva brojne nepoznanice, neodgonetnute tajne stvaralačkog procesa koji je ostavio neizbrisiv, moglo bi se reći i presudan uticaj na moderne umetničke, a napose poetske projekte prve polovine 20. veka. U književnom smislu avangarda još uvek izaziva nesporazume – ipak, književni istoričari i teoretičari se u jednoj činjenici slažu: projekti avangardne književno-umetničke prakse su sastavni deo tradicije poetskog moderniteta bez obzira na nedoumice, neslaganja, kritičke razmirice, sukobe mišljenja… i u tom smislu svaka nova epoha, ili bolje reći generacija stvaralaca, nameće svoj autentični jezik.
Kada i kako započinje srpska avangarda?
Kada govorimo o srpskoj avangardi, njen početak pada u 1902. godinu pesmom „Pustite me kako ja hoću!“ Milana Ćurčina – što je poetički paradoks, u „Srpskom književnom glasniku“ Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, potom deo te prevratničke priče je Stanislav Vinaver sa pesničkom zbirkom „Mjeća“ (1911) i „Pričama koje su izgubile ravnotežu“ (1913). Obilje avangardnih -izama dvadesetih godina čini srpsku književnost ravnopravnom književnom kulturom u evropskom kontekstu: futurizam D. Mitrinovića, sumatraizam i eterizam Miloša Crnjanskog, ekspresionizam S. Vinavera, B. Tokina i drugih, dinamizam B. Tokina i Andrića, zenitizam LJ. Micića i drugih, dadaizam D. Aleksića i antidadaizam B. Ve Poljanskog, konstruktivizam B. Tokina, hipnizam R. Drainca, negativizam M. Dimitrijevića, kosmizam S. Miličića i J. Kosora, interkosmizam B. Kovačevića, sintetizam svih -izama R. Petrovića, intuitivizam T. Manojlovića i R. Mladenovića, svetokretizam i panrealizam B. Ve Poljanskog, nadrealizam M. Ristića i drugih itd. Znači brojna paleta različitih izama koji su deo i evropske avangardne tradicije.
Stiče se utisak da su evropska i srpska avangarda delile identičan DNK – duh pobune i eksperimenta. Da li je najradikalniji i najautentičniji izraz tog duha na Balkanu bio krug oko Ljubomira Micića i časopisa „Zenit“?
U pravu ste: i srpska i evropska avangarda, kako kažete, „delile su identičan genetski kod“, uz napomenu da je svaka nacionalna literatura unutar svog revolucionarnog prevrata tragala za svojim posebnostima. Donekle se slažem da je zenitizam u krugu najradikalnijih projekata pesničke umetnosti – svakako, ali nikako se ne smeju zaboraviti poetički radikalizmi Miloša Crnjanskog, koji je prvi među najradikalnijima, da je njegova „Lirika Itake“ najnapadanija pesnička zbirka uz „Otkrovenje“ Rastka Petrovića. Avangarda, pre svega srpska (i ostale jugoslovenske, ali ne samo one), jeste opsesivna tema mojih istraživanja.
Čini se da nijednu priliku niste propustili da avangardu ne nametnete kao paradigmu književne prakse?
I kao urednik i kao književni istoričar, avangardne poetičke radikalizme sam pokatkad nametao i mimo volje onih u čijem sam saradničkom krugu delovao. I kao profesor književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na kojem sam utemeljio predmet Književnost srpske avangarde (na osnovnim studijama, u međuvremenu je spojen sa srpskom modernom protiv koje je i digla glas!) i Avangardne, neoavangardne i eksperimentalne tendencije u srpskoj književnosti 20. veka.
Posebna prilika je bio ulazak u redakciju „Književne reči“ Jovice Aćina 1977. godine.
Potpuno ste u pravu. Bila je to prilika da se avangarda nametne kao važna književna činjenica. To nije bilo nimalo teško, jer je i sam Aćin stvaralac modernoga stvaralačkog opredeljenja. Bila je to i godina kada je u Zagrebu Aleksandar Flaker sa svojim saradnicima organizovao veliki međunarodni skup o ruskoj avangardi okupivši najznačajnija imena evropske slavistike. Tu i tada sam se definitivno vezao za projekat avangarda. „Književna reč“ je u tri nastavka objavila tematske celine sa skupa „Književnost, avangarda, revolucija. Ruska književna avangarda 20. stoljeća“ pod simboličnim znamenjem Krležinog „Plamena“ (1919). I tako se istorijska avangarda, ali sa teorijskim refleksijama današnje kritičke misli, definitivno odomaćila na stranicama „Književne reči“, pogotovu od 1980. do 1984, kada sam bio glavni urednik ovoga lista. Avangarda, dakle, postaje urednička okosnica „Književne reči“, a Aleksandar Flaker, najbitniji i najzaslužniji za reinkarnaciju i re/interpretaciju avangardnih projekata, pored toga što je jedan od najprisutnijih i najznačajnijih saradnika lista koji je beskrajno mnogo doprineo i njegovom međunarodnom ugledu, jeste onaj čarobni spiritus movens mog književnoistorijskog zanosa.
Micićev zenitizam nudi paradoks: on je kosmopolitski po formi i stilu, ali duboko ukorenjen u balkanski duh. Micić je verovao da periferija može da parira metropolama svojom sirovom svežinom. Koliko je njegova figura „barbarogenija Balkana“ – kao vitalne sile koja treba da regeneriše umornu i dekadentnu Evropu – bila proračunata provokacija usmerena ka zapadnoevropskoj avangardnoj eliti?
I „Zenit“ i zenitizam, sa svojim balkanskim duhom, svojim barbarogenijstvom, idejom o balkanizaciji Evrope, na žalost mnogih mrzitelja, kojih je bilo, i kojih i danas ima, deo su srpske, pa i hrvatske i evropske avangardne baštine. Naravno, imao je mnogo toga kosmpolitskog u svojoj koncepciji, ali je nametnuo tzv. balkanizam kao duh koji je trebalo da pokori Evropu i njenu tradiciju. Da je radikalno oplemeni, preobrati, izmeni.
Osnivač i urednik Ljubomir Micić je najkontroverzniji, najnapadaniji, najosporavaniji, najomalovažavaniji, najtragičniji junak srpske kulture s jedne strane (u tzv. intelektualnim krugovima Kraljevine SHS, odnosno Kraljevine Jugoslavije), a u svetskom kontekstu jedna je od najuvažavanijih, najpoznatijih, najcenjenijih ličnosti avangardi sa jugoslovenskih prostora dvadesetih i tridesetih godina 20. veka. Primera radi, već 1925. godine u svojoj izuzetnoj, kapitalnoj istoriji evropske avangarde Giljermo de Tore, španski avangardist i književni istoričar, ističe posebnost i vrednost zenitizma i „Zenita“, časopisa koji je u svakom smislu bio međunarodni časopis čija je recepcija po svome obimu u svetskim glasilima nedosegljiva. Časopis koji je i po svom umetničkom izgledu zasigurno jedan od najlepših i dizajnerski najavangardnijih stvaralačkih eksperimenata, koji i danas zrači svojim vizuelnim izgledom. Jednom rečju, Ljubomir Micić je tvorac svetski najznačajnijeg avangardnog pokreta srpsko-hrvatsko-slovenačke književnosti.
Priča o „Zenitu“ i zenitizmu prevashodno se vezuje za Ljubomira Micića?
Da, ali činjenice nam govore o mnogo složenijim prilikama u srpskoj književnosti dvadesetih godina. Glavni obezvređivač svega novog u tim godinama Marko Ristić, ključni književni ideolog pedesetih i šezdesetih godina proteklog veka, u svojoj nadaleko čuvenoj „Književnoj politici“ (iz 1952. godine) o našem tragičnom junaku je u svom „Index“-u napisao: „Micić, Ljubomir, srpski spisatelj, antitalent i mistifikator, urednik `Zenita`, osnivač zenitizma, ideolog barbarogenija, i eto tako: ništa.“ Bila je to presuda za potpuni izgon tvorca svetskog avangardnog pokreta iz srpske i hrvatske literature. Neistine o „Zenitu“ i zenitizmu počinju se ispravljati tek početkom sedamdesetih godina, i to uz žestoke polemičke sporove, i uz neviđen otpor prema ispravljanju proizvoljnosti, namernih krivotvorenja, ali i neopisive mržnje prema Ljubomiru Miciću, i zenitizmu u celini. Ispravljanju grehova prema „Zenitu“ i zenitizmu u srpskoj književnosti najviše su učinile Irina Subotić i Vida Golubović – ubedljivo su dokazale evropsku i svetsku vrednost zenitizma serijom sjajnih istraživačkih i interpretativnih studija i rasprava. Ne treba zaboraviti ni Zorana Markuša.
Jedan izuzetno aktuelan fenomen koji se vezuje za Micića jeste njegova sklonost ka pseudoistoriografiji i pseudosadržajima, još od prvog broja „Zenita“, preko „Manifesta srbijanstva“, do romana „Barbarogenije decivilizator“. Koliko je pseudoistoriografija za njega bila svesno umetničko nadahnuće i sredstvo polemike?
Ipak, čini mi se da pseudoistoriografija i pseudosadržaji ne čine dominantni deo sadržaja „Zenita“. Nažalost, te vrste tekstova dosta je ispisao Micić. Takvi tekstovi su začinjeni žestokim polemičkim paskvilama protiv svih onih koji su se usudili da umanjuju ili obezvređuju „Zenit“ i zenitizam. Tu Ljubomir Micić nije imao mere, i to je ono što je učinilo da se umanjuje vrednost i časopisa i zenitizma uopšte. Micić je tim opskurnim polemičkim pseudodiskursom diskvalifikovao najznačajnije srpske avangardiste koji su bili najvredniji saradnici u 13 brojeva „Zenita“ iz 1921. i 1922. godine: dadaistu Dragana Aleksića, potom pesnike i prozne pisce Vinavera, Krakova, Rastka, Dušana Matića – potonjeg nadrealističkog pesnika, jedinog koji se našao u zenitističkom „jatu“! Najradikalniji u svojim diskvalifikacijama bio je u pamfletima protiv Krleže (u njegovom iskazu Krpeže!), Ujevića, Kosora. I hrvatske kulture u celini. Naravno, „Manifestom srbijanstva“ Micić je najviše “pomogao” nekim proučavaocima avangarde, da možda s pravom, demonstriraju diskvalifikovanje i obezvređivanje značaja i vrednosti „Zenita“ i zenitizma…
Rastko Petrović, 1921. godine u „Burleski gospodina Peruna, boga groma“, razara tradicionalne narativne forme, dok godinu dana kasnije objavljuje prevratničko „Otkrovenje“. Može li se njegovo spajanje mitskog (praslovenskog) i ultramodernog definisati kao specifičan antropološki eksperiment, i na koji način njegova unutrašnja, lična apokalipsa korespondira sa kolektivnom apokalipsom tog vremena?
Potpuno ste u pravu, vaše pitanje je i odgovor – sve te odlike su ključne poetičke oznake njegovog poetskog radikalizma i u „Burleski…“, a naročito u „Otkrovenju“. Rastko Petrović je veliki evropski avangardni stvaralac srpske književnosti 20. veka – zasigurno jedan od veoma retkih (naravno, ne zaboravljajući Stanislava Vinavera!) koji je iz moderne evropske (prevashodno francuske!) tradicije u srpski poetski modernitet uključio vrhunske vrednosti, pritom nikad ne zanemarujući posebnosti i izuzetnosti srpske tradicije (usmena lirska pesma, male forme, legende, predanja, mitove itd.). Rastkovo monumentalno pesničko delo „Otkrovenje“ je svojevrsna sinteza različitih slojeva nacionalne i evropskih tradicija.
Rastko Petrović je mislio i govorio o oplodnji, o kostićevskim ukrštajima raznolikih modernih tradicija sa srpskom, dakle sa onom čijem jeziku i kulturi pripada… Rastkov udeo u stvaranju moderne srpske tradicije je ogroman, vaseljenski… Nadrealističko rečito ćutanje o svemu onome što je Rastko Petrović u avangardnom kontekstu dvadesetih godina darovao srpskoj književnosti možda je u novome čitanju avangardne tradicije i najrečitije priznanje. Prevashodno zarad nadrealističke krivotvoračke magije pro domo sua, koja je, ipak, na kraju veka, koliko-toliko, demistifikovana. Nadrealistička priča o srpskom modernizmu je jedna velika srpska književna laž koja nije mogla, osim zakratko, umanjiti evropsku izuzetnost Rastka Petrovića, Crnjanskog, Vinavera, Drainca, Nastasijevića, Monija de Bulija, Riste Ratkovića, Rada Drainca, Dragana Aleksića, pa čak ni zenitista… Iako je Ristić autor jednog od najoštrijih pamfleta protiv srpskih modernista Rastka i Crnjanskog (koji je u tom času živ, u emigraciji, u Londonu!) „Tri mrtva pesnika“, ipak je svojom sjajnom antologijom „Pesme moje mladosti“, emitovanom i objavljenom u časopisu „Treći program“ (1969, nedavno u Zagrebu 2025), na neki način okajao svoje grehove prema avangardistima dvadesetih godina.
Rastkov roman „Dan šesti“ je posebna priča. Kako posmatrate taj fascinantni luk u Rastkovom stvaralaštvu: put koji polazi od avangardne parodije u „Burleski“, ide preko ekspresionističkog zova u „Otkrovenju“, a završava se dubokom egzistencijalno-filozofskom refleksijom u „Danu šestom“?
Možda je kritički sud Stanislava Vinavera iz njegovog programskog eseja „Muza Rastka Petrovića“ prava ilustracija svega dosad rečenog o njemu. Pročitaću vam jedan deo: „Svako njegovo delo jeste novost, jeste događaj, jeste otkrovenje, jeste sami živi život. (…) On je prvi pisac naš koji je najzad u punom smislu posrkao daleku i jasnu vaseljensku kulturu Francuske, primio je, shvatio je i kad je shvatio kako je kobna, nije je kukavički odbacio, već oplođen njome, opijen stvarno, zagnjurio se u čudno i neslućeno i neizraženo blago kaljavoga, neprohodnoga, drumovida škripećega sitno praktičnoga, lažljivoga, krvavoga, uzdržljivoga iznenada i nesnosno – megalomanskoga Balkana. I Makedoniju, koja je srce Balkana, opeva najrađe ovaj Šumadinac i ovaj Francuz.“
Rastko Petrović, najznačajniji srpski avangardista, nije tvorac nijednog -izma, ali se s razlogom može reći da je i ekspresionista, i zenitista, i dadaista, i hipnista, i nadrealista, i neoromantičar, i sumatraista, i kosmičar, intuitivista itd. Možda bi se, s punim pravom, moglo reći da je Rastko Petrović tvorac avangardnog sintetizma u srpskoj književnosti.
Ukratko: da je Rastko Petrović srpskoj modernoj književnosti ostavio najosporavaniju i najznačajniju pesničku knjigu srpske avangarde „Otkrovenje“, koja se može staviti u red najznačajnijih ostvarenja, čak, i evropske avangarde, žanrovski neuhvatljivu proznu strukturu „Ljudi govore“ (i roman, i novela, i traktat o govoru…), čudesnu knjigu putopisa „Afrika“, te romane „Burleska gospodina Peruna boga groma“ i „Dan šesti“ (koji jeste svojevrsna sinteza modernističkog pisanja, nesporno sami vrh srpske moderne romaneskne umetnosti) – po svemu tome Rastko je zasigurno vrh vrhova modernosti ne samo u srpskoj književnosti, već znatno više i šire.
Stanislav Vinaver je bio duhoviti razarač literarnih autoriteta i majstor parodije, što najbolje svedoči njegova „Pantologija novije srpske pelengirike“. Da li je Vinaverova sveprožimajuća ironija zapravo naš, autohtoni pandan dadaističkoj negaciji smisla, ali prožet specifičnom aromom književnog kabarea, gde on nastupa kao briljantni konferansije koji ismeva okoštale forme?
Vinaverova parodija je, svakako, u vrednosnom smislu i evropska književna činjenica. Parodije (Pantologije/Alajbegova slama) u kritičkom sistemu Stanislava Vinavera imaju izuzetno mesto. Kao specifičan tip kritičkog teksta pojavljuju se već u njegovoj ranoj stvaralačkoj fazi. Objavljuje ih pod pseudonimom Trajko Ćirić. Vinaverova osnovna namera je bila da kritički ospori „Antologiju novije srpske lirike“ Bogdana Popovića, koja se u času pojavljivanja nametnula kao kanonska knjiga. Ili bolje reći da se obračuna, da je persiflira, da joj se naruga, jer je, po Vinaveru. „Antologija novije srpske lirike“, u suštini, bila iskrivljena slika novijeg srpskog pesništva. U pedesetim godinama 20. veka parodija u Vinaverovom kritičkom sistemu dobija drugu funkciju: parodije u „Alajbegovoj slami“ su i satirični i pamfletski tekstovi, katkad i paskvile, dakle rukopis koji odlikuje i izvesna intelektualna drskost, samim tim i hrabrost, da se autor suoči i sukobi sa stvarnošću, i sa ideološkim ujdurmama baš tih pedesetih godina. Vinaverova parodija ujeda, razara i autoritete i kanone, modele nadvrhnjuje ili obesvećuje.
Život i poetika Marine Cvetajeve između Erosa i Tanatosa (drugi dio)
Šta je, po vašem sudu, najbitnije kada govorimo o Vinaveru?
Prvo, odmah moramo konstatovati da je Stanislav Vinaver najevropskiji umetnik-putnik u srpskoj kulturi, ali i najsrpskiji u evropskoj tradiciji, s kojom je bio u stvaralačkom dijalogu kao esejist, kritičar (književni, muzički, pozorišni, likovni, filmski), pesnik, parodičar, polemičar, prevodilac (s francuskog, nemačkog, engleskog, ruskog, španskog, poljskog i s italijanskog jezika, a znao je latinski i starogrčki – da li u srpskoj kulturi postoji čudak jezikoznalac i jezikotvorac sličnoga kova?), pripovedač i putopisac, novinar i reporter, književni istoričar, urednik – jeste jedan od najznačajnijih i najvrednijih intelektualaca moderne srpske književne umetnosti i kulture 20. veka. Širokoga obrazovanja, nesputanog i nekanonizovanog duha, uvek je bio u žestokom sporu sa svakom vrstom dogmatskog, ideologizovanog, normativističkog i pozitivističkog mišljenja.
Posebno, gotovo mitsko mesto u jezgru balkanske avangarde zauzima Dimitrije Mitrinović – mladobosanac, ezoterik, čovek za koga Kandinski kaže da „kao munja ulazi u suštinu stvari“ i koji u Minhenu 1914. drži predavanje „Juriš sutrašnjice“. Kako objašnjavate njegovu neverovatnu harizmu i sposobnost da spaja svetove: od uticaja na „Plavog jahača“ i filozofiju svečoveka vladike Nikolaja, pa sve do kruga revolucionara poput Mustafe Golubića i Bogdana Žerajića?
Srpska književnost u Mitrinoviću imala je mislioca (filozofa, estetičara), pesnika, kritičara i esejistu koji je u revolucionarnom projektu mladobosanaca u svemu nadrastao sredinu iz koje je potekao. Kao meteor je sevnuo, neobično kratko se zadržao u jugoslovenskom avangardnom kontekstu, sve je u njegovom aktivizmu bilo futurističkog opredeljenja, otisnuo se u svet i meteorski zasjao u Minhenu u društvu sa Vasilijem Kandinskim u njegovom „Plavom jahaču“. Pa u London, u svet konačne ezoterije… Citiraću Predraga Palavestru, koji zasigurno u mnogo čemu pripada tradiciji modernosti Dimitrija Mitrinovića, o kome je u svojoj monumentalnoj monografiji „Dogma i utopija Dimitrija Mitrinovića“ zapisao: „Dinamični optimizam vere bio je ispunjeni moralni princip njegovoga života, čudnovatog, svojeglavog, punog drskosti i tajanstva, života kakav mogu da vode samo oni koji imaju hrabrosti da se izdvoje iz opštih tokova i da krenu za svojom zvezdom, utoliko radije i lakše ako kreću u nepoznato.“ Mitrinovićev brat se prisetio posle smrti da je Dimitrije sebe objašnjavao biblijskim parabolama, poput ove: „Buktinja gori, vatra je upaljena. Ja sam onaj koji seje, ali ne diže žetvu.“
Pa zar je čudno što je takav svetski, prevratnički duh imao uticaja na revolucionare poput Mustafe Golubića, Bogdana Žerajića.
Danilo Kiš u priči „Dug“ beleži da je upravo Mitrinović otkrio Andriću da „izvan ovih nesrećnih kasaba postoje i bolji i sretniji svjetovi“. Kada to uvežemo sa Andrićevim esejom „Naša umetnička dinamika“ iz 1922. godine, gde kaže da su tuđi uticaji potrebni samo kao sredstvo, a ne kao cilj – kako vidite tu tranziciju naših avangardista od radikalnog buntovništva i prevrata ka zreloj, autohtonoj kulturnoj sintezi?
Na početku, važno je da ukažem na jedan detalj: ovaj Andrićev esej-programski tekst, potpisan znanom njegovom skrivalicom R. R., pronašao sam u uskršnjem broju „Republike“ (u kome su objavljene i Andrićeve pesme), preštampao sam ga u „Vasionskom samovaru“, prvoj knjizi antologiji jugoavangarde 1902-1934 (2000). Ovaj esej nećete naći u tzv. kritičkom izdanju Andrićevih dela!
Književnoistorijska „šetnja“ kroz šumu srpske avangarde (ekovski rečeno!), dakle kroz jedan nedovoljno istražen ili pak pogrešno i površno prikazan prelom i prevrat unutar srpske književnosti u prve tri decenije 20. veka – od Ćurčinovog poetsko/poetičkog „Pustite me kako ja hoću!“ (1902) do „Turpitude“ Marka Ristića (1934) čini ovu našu priču o poetsko/poetičkim radikalizmima u srpskoj književnosti, čini mi se, vrlo provokativnom. Ono što mi se od samog početka nametalo kao paradigmatska ideja jeste govor o tradiciji avangarde ili pak o avangardi kao tradiciji unutar srpske književne kulture, ali i kulture jugoslovenske ili jugoslovenskih književnosti sa ključnim poetičkim obeležjem o raskidu sa tradicionalističkim modelom književne umetnosti. I naravno, suočio sam se sa eliotovskim konceptom tradicije kao niza vrednosti koji stvaraju jedan poredak unutar sistema jedne literature, ali i sa paradoksom kada je reč o avangardi: da li se može i sme govoriti o tradiciji avangarde. Naš odgovor je posle pet decenija bavljenja književnoistorijskim eksperimentom, radikalnim prelomom i prevratom unutar srpske i ostalih jugoslovenskih književnosti, da se danas i ovde može i mora govoriti o tradiciji avangarde ili pak o avangardi kao tradiciji. Naprosto i zbog činjenice što je stvaralačka praksa iskoraka iz već kanonizovane tradicije moderne prve i druge decenije 20. veka nametnula u razdoblju između dva svetska rata sasvim novi tip i pevanja i mišljenja o književnosti čiji su glavni junaci Crnjanski, Vinaver, Rastko Petrović, zenitisti braća Micići, Drainac, De Buli, D. Aleksić i dr. – i sami nadrealisti koji su unutar tog konteksta, koji možemo označiti kao avangardistički, neka vrsta opreke onome što se stvaralo dvadesetih godina, odnosno pomalo paradoksalno avangarda unutar avangarde, ili, pak, avangarda kontra avangarde. Ili neka vrsta antiavangardističkog avangardizma (Marko Ristić i Đorđe Jovanović protiv tzv. „modernizma“ dvadesetih godina).
Život i poetika Marine Cvetajeve između erosa i tanatosa (1. dio)
Kada sagledate svoju višegodišnju književnoistorijsku šetnju putevima avangarde, o čemu je pravilnije govoriti: o tradiciji avangarde ili o avangardi kao tradiciji?
Ne, ta šetnja je prirodno nametnula i govor o tradiciji avangarde, odnosno o avangardi kao tradiciji, jer se ispostavilo da su poetsko-prozne činjenice poput „Mjeće“, „Priča koje su izgubile ravnotežu“, „Varoši zlih volšebnika“, „Pantologije novije srpske pelengirike“ i „Nove pantologije“ S. Vinavera; „Lirika Itake“, „Priče o muškom“ i „Dnevnik o Čarnojeviću“ M. Crnjanskog; „Otkrovenje“, „Burleska gospodina Peruna boga groma“, „Ljudi govore“ i „Dan šesti“ Rastka Petrovića itd. (iako prevratničko-eksperimentalna) ostvarenja su visoke, izuzetne umetničke vrednosti koja su uspostavila sasvim novi književni model, odnosno novi kontekst i poredak unutar srpske književnosti, dakle jedan novi tip tradicije modernosti. Uspostavljanje sasvim novog sistema vrednosti unutar književnoistorijskog konteksta srpske književnosti u prve tri decenije 20. veka značio je i mogućnost za govor o tradiciji avangarde ili avangardi kao tradiciji.
Ipak, na kraju moramo priznati da je Andrićev manifest „Naša umetnička dinamika“ čudesan i višeznačan u mnogo čemu. On je, naravno, vrlo važan deo avangardne priče od tog revolucionarnog iskaza „Budni su samo pjesnici i atentatori“ – pa do ovih „Mi živimo u jednom dinamičnom vremenu. Ono je puno novih kulturnih tendencija.“ Ili: „U našoj se duši sudarili – u naporu za jedinstvo – svi konflikti, svi kontrasti i sve tendencije najnovijih socijalnih i književnih pokreta.“ Na kraju mudar, andrićevski zaključak, da „Novo treba novim braniti. Samo je tako naša umetnička dinamika moguća.“
Napokon, iz umetničke, avangardne i prevratničke dinamike izrodili su se klasici srpskog moderniteta (Crnjanski, Rastko, Andrić, Vinaver, Nastasijević, Drainac, T. Manojlović, St. Krakov, Tokin, pa zašto ne reći i Poljanski, M. Ristić, Moni de Buli i drugi), a njihov avangardizam je postao u mnogo čemu uzor za mnogo toga novog u književnostima na, nekad, zajedničkim jugoslovenskim prostorima.
Zagreb je za srpsku avangardu najvažnije književno središte
Luka, kada ste me pozvali da dam intervju NIN-u, „komedijant slučaj“ je udesio da ste me pronašli u Nacionalnoj i sveučilišnoj knjižnici u Zagrebu, mestu koje je za mene simbolički i u naučnoistraživačkom smislu najznačajnije, kultno mesto. Verujem da sam sa najdužim istraživačkom radom u Sveučilišnoj od onih koji dolaze iz inostranstva, jer sam svake godine od 1972. uplaćivao godišnju članarinu. U dubokom sećanju mi je i ona stara na Marulićevom trgu (sada je to Arhiv Hrvatske), pa sve do ove čudesne Šuvarove petospratne zadužbine. Sjajna u svakom smislu jer sve u njojw funkcioniše besprekorno. I da naznačim: što se tiče srpske periodike između dva svetska rata, sve je u besprekornom stanju i ona je na prostorima bivše Jugoslavije u tom smislu najbogatija. Ovde sam što se tiče avangarde, velike teme za naš razgovor, najviše toga i uradio, pronašao.
Možda je i najprirodnije i najvažnije da na samom početku ukažem da je Zagreb za srpsku avangardu jedan od najvažnijih književnih središta. U Benešićevom „Savremeniku“ (1917-1919) i Bartulovićevom „Književnom jugu“ (1918-1919) Miloš Crnjanski je objavio najveći broj pesama iz „Lirike Itake“, najznačajnije pesničke knjige srpske avangarde; isto tako najveći broj priča iz zbirke „Priče o muškom“. Društvo hrvatskih književnika objavilo je i njegovu prvu knjigu, dramu „Maska“ sa onim divnim pismom prijatelju Benešiću, u kome čitamo: “Ko ga je rodio? Mati jedna od kamena kao Meštrovićeva; ko mu je bio otac? – Oh, on je sin Don Kihotov.” Čak bi se moralo reći da je, zapravo, početak srpske avangarde, onaj najradikalniji deo, vezan upravo za Zagreb. Kad tome dodamo zagrebačke godine „Zenita“ (1921-1923), dadaističkih časopisa „Dada tank“ i „Dada džez“ Dragana Aleksića i „Dada jok“ Branka Ve Poljanskog, onda ta književnoistorijska činjenica postaje i dramatična, i za svakog objektivnog istoričara obavezujuća. A preko nje se tako olako prelazi. Svakako najznačajniji je dvobroj Begovićeve i Viznerove „Kritike“ iz 1921. godine, koji objavljuje antologiju „Beogradske literarne zajednice Alfa“, a čine i srpski i hrvatski pisci (Vinaver, Crnjanski, Rastko, Ujević, Kosor, Manojlović, Krakov, Tokin, Kulundžić, Dedinac…).
Dakle, uhvatili ste me na delu: upravo ovde u najvećem i najznačajnijem hramu hrvatske kulture, nauke, književnosti i umetnosti uopšte, završavam konačne dopune za tri knjige. Prva je „Nove orijentacije“ Iljka Gorenčevića, koja je nastala po želji mog velikog učitelja Aleksandra Flakera (koji je bio i ostao najznačajnije ime hrvatske, jugoslovenske i evropske avangardologije), a daleke 1989. predata Grafičkom zavodu Hrvatske, odnosno uredniku Nenadu Popoviću. Nažalost, izdavač je propao, rat je učinio svoje i taj rukopis je završio u Židovskoj općini u Zagrebu, do njega nisam uspeo doći, tako da sam se morao upustiti u njegovu rekonstrukciju. Druga je „Zagrebačka književna avangarda“, ili dijalog i susret srpske i hrvatske avangarde u Zagrebu, koji je bio začuđujuće bogat u razdoblju od 1917. do 1931. godine. Treća je „Antologija jugoslovenske avangarde“, koju sam krajem prošlog veka simbolički naslovio „Četiri = jedan: srpska, hrvatska, slovenačka i avangarda Mađara u Jugoslaviji“. Dakle, zatvaram jedan uzbudljiv književnoistorijski krug baš ovde u Zagrebu. I izdavači će biti zagrebački.
Izvor: NIN
