Како доминантно поље мишљења сваке епохе открива средиште њене цивилизације
Пише: Димостенис Михопулос
Превео: Никола Гачевић
Свака велика историјска епоха изњедри своје властито, преовлађујуће поље мишљења. Не ради се једноставно о некој академској склоности нити о уској стручној специјализацији. Средишње подручје мишљења сваке цивилизације открива начин на који она схвата човјека, друштво и саму стварност. Оно показује шта та цивилизација сматра средиштем свијета и која истина служи као темељ и ослонац њеног заједничког живота.
У древној васељени (οἰκουμένη) тежиште духовног и интелектуалног живота налазило се у философији. Философ није био нека маргинална умна фигура, одвојена од друштва, већ човјек који је настојао да протумачи биће, поредак свијета и мјесто човјека у њему. Мисао се кретала око питања истине, начела свијета, космичке хармоније и смисла полиса, односно друштвеног живота.
Сам град (ή πόλη), односно држава, схватан је као одраз једног дубљег поретка. Платон трага за праведном државом не као за техничким системом управљања, већ као за изразом хармоније између душе и свијета. Аристотел човјека назива „политичким бићем“ (πολιτικόν ζῷον), јер друштво није тек споразум заснован на интересу, него природно испуњење и остварење људског постојања. Стога философија дјелује као средиште око којег се организује читав културни и цивилизацијски живот, јер се трагање за истином сматра најузвишенијом људском дјелатношћу.
Са појавом хришћанског свијета долази до помјерања средишта. Теологија преузима улогу главног тумачећег оквира стварности. Историја се више не схвата као бескрајни круг успона и падова, већ као пут који има смисао, почетак и циљ. Вријеме постаје историја спасења.
Ово помјерање представља догађај од свјетскоисторијског значаја. Личност задобија средишње мјесто у разумијевању човјека и свијета. Човјек се више не тумачи првенствено као разумно или политичко биће, већ као постојање призвано на однос, општење и заједницу. Истина више није нека апстрактна идеја, него личносна стварност. Заједница, са своје стране, престаје да почива искључиво на заједничком поријеклу или на законском поретку, него се утемељује на заједници личности, на њиховом међусобном односу и љубави.
Зато теолог постаје личност која изражава најдубљу духовну подлогу своје епохе. Не ради се о уско схваћеној „религијској“ улози, у савременом значењу те ријечи. Теологија дјелује као свеобухватни оквир за тумачење свијета, политике, историје и смисла људског живота. Архитектура, умјетност, политика и цјелокупно друштвено устројство обликују се унутар тог теолошког средишта.
Модерно доба доноси ново помјерање. Средишње мјесто сада припада политичком философу и теоретичару друштвеног уговора. Од Hobbes (Томас Хобс) и Locke (Џон Лок) до Rousseau (Жан Жак Русо), човјек почиње да се схвата првенствено као аутономна индивидуа. Друштво се више не посматра као природна или органска заједница, већ као плод споразума између појединачних јединица вођених сопственим интересима.
Ова промјена корјенито мијења природу политике. Политика постепено престаје да се сматра трагањем за општим добром и претвара се у механизам управљања супротстављеним жељама. Држава дјелује као гарант права, уговора и индивидуалних слобода. Слобода се схвата првенствено као ослобађање појединца од сваке претходно постојеће хијерархије, традиције или везе са заједницом.
У савременом добу одиграва се још дубља промјена. Улогу средишњег мислиоца више не заузима ни философ, ни теолог, па чак ни политички теоретичар. Ту улогу сада заузима економиста.
То не значи једноставно да је економија (οἰκονομία) стекла већи значај. То значи нешто много дубље. Значи да је читава цивилизација почела да тумачи човјека, друштво и историју кроз економске категорије.
Човјек се сада представља првенствено као јединица производње и потрошње. Слобода се поистовјећује са могућношћу избора на тржишту. Напредак се мјери готово искључиво показатељима развоја, учинка и пораста потрошње. Успјех друштава процјењује се на основу бруто домаћег производа (БДП-а), токова капитала, кредитног рејтинга и берзанских индекса.
Чак се и језик мијења. Грађани се претварају у „људски капитал“. Образовање се схвата као „инвестирање у вјештине“. Друштво се вреднује према критеријумима продуктивности. Политичка расправа своди се на питања тржишта, инвестиција, подстицаја и технократског управљања.
Унутар оваквог оквира, економија престаје да буде средство и претвара се у онтологију. Она више не дјелује унутар једне цивилизације, него сама постаје оквир унутар којег се схвата стварност. Све што се не може измјерити, постепено се сматра безначајним. Све што не доноси зараду, не доноси учинак (увијек економски), изгледа као да је лишено смисла.
Тако, међутим, почиње да се разграђује сам цивилизацијски поредак. Заједница се повлачи пред појединцем. Жртва бива замијењена интересом. Историјско памћење губи свој значај пред непосредношћу потрошње. Истина се претвара у субјективну склоност, а политика се своди на управљање функционалним системима.
Зато савремена криза није једноставно економска или политичка. Она је криза средишта. Савремени човјек располаже са више средстава него иједна претходна епоха, али се тешко суочава са одговорима на темељна питања (која кад-тад изађу из њега или пред њим). Зашто постоји? Која је сврха друштва? Куда се креће историја?
Свака цивилизација се, на крају, организује око онога што сматра највишом истином. Када је средиште била философија, свијет је трагао за космичким поретком. Када је средиште била теологија, трагао је за смислом историје и за личношћу. Када је средиште пренесено на појединца, друштво се организовало око права и воље.
Данас, када је средиште сведено на економску функцију, човјеку пријети опасност да изгуби не само заједницу него и сам разлог свога постојања. Јер ниједна цивилизација не може дугорочно опстати ако зна само како функционише, али не и зашто постоји.
Извор: antifono.gr
