Пише: Миодраг Павловић
Шта хоће ти лудаци,
чему те смутње,
као да царство на земљи
може бити боље но што јесте.
Непотребно ме узнемиравају,
не волим да кажњавам,
а због тих што хоће већу правду
имам несанице и љутње.
Малоумни и дрски,
а овамо преподобног лика,
насред се града деру као апостоли.
Зашто од наше радосне вере
праве нешто тмурно и строго,
низашта лепо не хају,
сваком доказују да није прави,
а сами се не кају.
Па и мене су извели из такта
ти гадови лепљиви ко гробљанске бубе!
Други су хтели да их бритвама дељу, на заласку сунца да их спале
и кости у воденици самељу,
а ја сам за делања крепка:
смирих њихову жар каменом у теме
и рекох: доста је било крви,
на спавање сад, сви у постељу.
Ал ти нови мртваци нису сањиви:
прскају куће водоскоком рудим
и док их стражари носе
некуда ван града, с кровова се цеди
крвава слуз и кад их обесе мртве
дрвећу лишће порумени ко у јесен,
враџбине клете — доказ да су криви!
А мени само ружни снови:
како им птице растежу жиле,
а они живи и црвени, до појаса из реке
вире као жапци, над њима црнобрад
неко с виолином у руци говори:
ово је брат мој
који је по мојој вољи!
Па то ми нико није реко!
Зашто се са мном праве спрдње?
Пошаљу ми зликовца најгорег,
па после кажу: беше то брат праведни
и велико се питање прави
зашто га казних, само да ја изгубим милост цара!
Јеретицима се иде наруку
и то мртвим,
а за мене остају сплетке дворске
и тешке грдње с неба!
