Пише: Милорад Дурутовић
Да ли кривицом политичких елита или сопственом наивношћу, живимо у времену из којег је садашњост безмало нестала. Једни нас непрестано враћају у прошлост, други нас селе у будућност, док нас трећи увјеравају да се све што је важно већ догодило и да преостаје само прилагођавање постојећем поретку ствари, мирењу са судбином. Тако настаје својеврсни политички лимб, односно простор у којем егзистирамо изван себе, суспендовани час у времену које је било, час у времену које тек треба да дође. То је стање у којем се друштво не креће, већ само трпи хронолошку дислокацију. Оно што би Михаил Епштејн назвао хроноцидом — свјесним и систематским усмрћивањем времена — овдје се не исцрпљује у пукој метафизици, већ се манифестује као дословно укидање могућности да се живи у садашњости.
Без обзира на смјер идеолошке рачунице, сви центри моћи теже истом циљу — да нас задрже изван садашњег тренутка. У тој игри, прошлост се показује као захвалан, неисцрпан ресурс; у њеним слојевима увијек се могу ископати стари дугови, обновити неправде и мобилисати заборављени сукоби. Будућност је једнако издашна. Она трпи свако обећање и не тражи тренутно покриће. Но, једино садашњост измиче као незгодна и опасна, будући да једина тражи одговорност, суочавање и мјерљиве резултате. Изван те политичке калкулације, аутентична садашњост се остварује тек кроз свијест о прошлости — кроз континуитет који се, пак, врхуни као одговорност пред оним што долази. Јер садашњост није тек пуко понављање прошлог, нити пуко предворје будућег.
У процијепу између „никад више“ и „догодине“ остаје тек довољно простора за пароле типа „сад или никад“ — дакле, за још један облик политичког фатализма. Тако се егзистенција своди на непрестано одгађање или предвиђање, док се стварност претвара у предмет бескрајних интерпретација и ритуалних, цикличних изјашњавања која не мијењају ништа.
У таквом поретку најбоље пролазе вјешти извођачи хронолошких опсјена, способни да с лакоћом прескачу из једне епохе у другу, развлачећи колективну свијест између јуче и сјутра. Што се више говори о далеким вјековима и нереалним хоризонтима, то је садашњост лакше отети. А цијена те отмице временом постаје све већа, те нам се наплаћује као кусур прошлости и камата будућности.
Гдје ћемо се онда сустићи? Гдје ће се рачун поравнати?
У коначном билансу ове хронолошке преваре, једном ћемо схватити да нам је измакла и права прошлост и права будућност, а да садашњост нијесмо ни имали. Да смо истовремено закаснили за велику историју и поранили за обећани рај. Тада ће постати јасно и оно старо шекспировско упозорење: пакао је остао празан не зато што су ђаволи нестали, него зато што смо им препустили једино вријеме у којем смо заиста могли живјети.
Извор: РТНК
