Piše: Milan Milošević
“Podlegla je starom dekadentnom iskušenju da izmisli sebe kao sablaznu, nepriznatu i neshvaćenu pesnikinju; majka svoje dece i žena svog muža; ljubavnica mladog efeba; osoba iz bajkovite prošlosti; bard vojske osuđene na uništenje; učenica i prijateljica, strastvena pratilja. Od ovih (i drugih) ‘slika ličnosti’, stvorila je poeziju, veliku poeziju našeg vremena. Ali nije imala kontrolu nad sobom, nije imala moć samospoznaje (i negovala je to neznanje). Bila je bespomoćna, bezbrižna i nesrećna, okružena ‘gnezdom’ i sama, pronalazila se i gubila, i pravila beskrajne greške.”
Nina Berberova o Marini Cvetajevoj u knjizi Kurziv je moj
(Ona koja je koja je mnogo ljubila i smejala se kad ne treba, moli sebi sličnog prolaznika da se zaustavi, ali da ne stoji tu spuštene glave, već da o njoj pomisli lako i zaboravi je lako…)
Idёšь, na menя pohožiй,
Glaza ustremlяя vniz.
Я ih opuskala — tože!
Prohožiй, ostanovisь!
Ne dumaй, čto zdesь — mogila,
Čto я poяvlюsь, grozя…
Я sliškom sama lюbila
Smeяtьsя, kogda nelьzя!
No tolьko ne stoй ugrюmo,
Glavu opustiv na grudь.
Legko obo mne podumaй,
Legko obo mne zabudь.
“Ponosan hod, visoko čelo, kratka ravno isečena kosa, možda smeo dečak, možda samo osetljiva mlada dama? Mlada dama više voli groficu de Noaj (Mari Lor de Noaj, ekscentrična umetnica povezanom sa Salvadorom Dalijem, Žanom Koktoom i Luisom Bunjuelom) i zastave Vandeje (Vendée, departman u regionu Loare, poznat po kontrarevolucionarnom ustanku 1793–1796) (…)
Milaя kursistka! Skinite Botičelijeve reprodukcije sa zidova, bacite tomove Misea (Alfred de Mise, francuski romantični pesnik 19. veka) i madam de Noaj, vetar je navalio u vašu sobu, to je Marina Cvetajeva koja ide i svoje pesme peva (…)
Kako divlje, kako glasno (dečak) peva o moskovskoj zemlji i Kaluškom putu, o radostima Stenke Razina, o njenoj ludoj, pohlepnoj, nepopustljivoj ljubavi. Ruska neznaboška, koliko je radosti u njoj, džabe se krstila, džaba je naučena. Stih joj je zvučan, isprekidan, kao prolećni potok, i mnogo je u njemu zelenila gajeva, i plavetnila neba, i crne zemlje, a negde u daljini blistavih crvenih šalova žena…”
Tako je Marinu Cvetajevu opisao pesnik Ilja Erenburg u knjizi Portreti savremenih pisaca, izdatoj u Berlinu 1922. Između ostalog, zapazio je da u jednoj pesmi Marina Cvetajeva govori o dvema svojim bakama – o jednoj jednostavnoj, dragoj, koja hrani sinove đake, a drugoj poljskoj dami, belorukoj. “Dve krvi. Jedna Marina.”
Njen otac, Ivan Cvetajev, sin seoskog sveštenika, profesor istorije umetnosti na Moskovskom univerzitetu i osnivač znamenitog Muzeja lepih umetnosti (danas Puškinov muzej likovnih umetnosti), bio je čovek asketskog karaktera i enciklopedijskog znanja.
Njena majka nemačko-poljskog porekla, Marija Aleksandrovna, sa očeve strane Nemica rođena Majn, sa dvadeset dve godine se udala za Ivana Cvetajeva sa izričitom namerom da zameni majku dvoje njegove dece, njegovu prvu ženu, opersku pevačicu Varvaru Ilovajsku, koja je umrla 1890. godine, nekoliko dana nakon rođenja sina.
Marija Aleksandrovna, darovita pijanistkinja, učenica Artura Rubinštajna, ambiciozna, emocionalno napeta i razočarana zbog toga što nije ostvarila koncertnu karijeru, želela je da njena ćerka Marina Ivanovna Cvetajeva, koju je rodila 1892, postane pijanistkinja.
“Od majke sam nasledila muziku, romantizam i Nemačku”, zapisala je Marina Cvetajeva u dnevniku koji je počela da piše već od šeste godine. Vladala je ruskim, francuskim i nemačkim jezikom na kome su ona i njena sestra Anastazija (Asja) stekle osnovno obrazovanje u pansionu blizu Švarcvalda, pošto su se s majkom, koja je bolovala od tuberkuloze, dve godine selile iz pansiona u pansion po Švajcarskoj i Nemačkoj.
Darovita, drska i neobuzdana
Kada je majka umrla od tuberkuloze, Marina se u 14. godini odrekla muzičkih ambicija, ali melodija i ritam su ostali u njenoj poeziji. Kao gimnazijalka, bila je vunderkind. Sarovita, samosvesna, odlučna, temperamentna, ali drska i neobuzdana.
Kad je izbačena iz prestižne Devojačke gimnazije Varvare Pavlovne fon Derviz, otac ju je prebacio u Alferovsku gimnaziju u kojoj su učile Šaljapinova ćerka i unuka Lava Tolstoja, a svoje kćeri nastojale da upišu poznate porodice Serovi, Golicini, Gagarinovi…
U Privatnoj gimnaziji, trećoj koju je pohađala, Marinu su doživljavali kao egzotičnu pticu koja je slučajno uletela u tuđe jato.
Kada je njihov otac boravio u Drezdenu zbog budućeg Moskovskog muzeja likovnih umetnosti, još jedno leto je sa sestrom provela u Nemačkoj. U dnevniku tada zapisuje: “Mali grad Lošvic blizu Drezdena, imam šesnaest godina, u porodici pastora pušim, kosa mi je kratka, štikle od pet centimetara, idem na sastanak sa statuom kentaura u šumi, ne razlikujem cveklu od šargarepe (u porodici pastora!), odbojnosti su previše brojne da bi se nabrojale! Odbojni? Ne, voleli su me, ne, tolerisali su me… Ovo je zemlja slobode. Potvrđujem to”.
Sa tih svojih penušavih 16 godina na Sorboni je pohađala (a nije završila) kurs starofrancuske književnosti, i kao zaljubljena šiparica, na izlazu iz pozorišta čekala da izađe Sara Bernar, nezaboravna Fedra i Dama s kamelijama, otpuštena iz Komedi fransez zbog teške naravi – i bacala je cveće pred njene noge.
Karneol koji je odredio sudbinu
Već njene školske pesme, objavljene nakon gimnazije u zbirci Večernji album, privukle su pažnju pesnika Nikolaja Gumiljova, Valerija Brjusova i Maksimilijana Vološina.
U kući simboliste Maksimilijana Vološina u Koktebelju, na Krimu, 5. maja 1911. ukrstile su se sudbine tada devetnaestogodišnje Marine Cvetajeve i sedamnaestogodišnjeg Sergeja Jakovljeviča Efrona, koji je bolovao od tuberkuloze i patio zbog smrti brata i majke.
Njegov otac Jakov Efron, Jevrejin koji je prešao u luteransku veru kada se oženio Jelisavetom iz plemićke porodice Durnovih, u mladosti je bio povezan sa Narodnom voljom, tajnom revolucionarnom organizacijom uglavnom mladih socijalističkih intelektualaca koji su 1881. izvršili atentat na cara Aleksandra II. Njegova majka Jelisaveta, koja se pridružila eserima, socijal-revolucionarima, 1906. je emigrirala u Pariz sa svojim sinom Konstantinom, a kada je on izvršio samoubistvo i ona je okončala svoj život.
Marina je rekla da će se udati za Sergeja ako joj pronađe karneol, crvenkasti poludragi kamen koji se nosio kao talisman zbog verovanja da utiče na sudbinu onoga ko ga nosi.
Venčali su se 1912. Marina je 1913. rodila ćerku kojoj je dala antičko ime Arijadna, zvala ju je Alja, verovala da je vunderkind i pokušavala da je vaspitava onako kako je majka vaspitavala nju. Prve dve, tri godine nakon rođenja ćerke, Marina je živela na Krimu provodeći leto u Koktebelju, a zimu na Jalti.
Stupivši u brak mladi, Marina i Sergej su ostali u braku fatalne privrženosti do kraja života, uz puno odlazaka i povrataka, razdvojenosti u vihoru revolucionarne epohe.
Po izbijanju Prvog svetskog rata 1914, Sergej Efron se više puta dobrovoljno prijavljivao u vojsku, ali je odbijen zbog lošeg zdravlja, pa je služio kao bolničar u sanitetskom vozu koji je prevozio ranjenike sa fronta.
A Marina je 16. jula 1914. pisala da je ne zanimaju kraljevski računi i svađe naroda dok se uz povike “rat, rat” pali tamjan u kivotima i zveckaju mamuze:
Voйna, voйna! — Každenья u kiotov
I strёkot špor…
No netu dela mne do carskih sčёtov,
Narodnыh ssor.
Decembra 1914. u razgaru Prvog svetskog rata, uprkos sukobu Rusije s Nemačkom, u pesmi Germaniji kaže:
“Svetu si data za hajku pustu
Neprijateljima tvojim nema broja.
Al’ kako da te napustim
Kako da te izdam – kad si moja…”
Prijateljica Sofije Parnok
Pesme, dnevnici, prozni tekstovi i lični “romani” koje je teško razdvojiti od poetike Marine Cvetajeva predstavljaju emocionalni dnevnik o revolucionarnim tektonskim promenama i rušenju tabua u estetskoj, moralnoj, političkoj, socijalnoj i psihološkoj sferi, koje će obeležiti čitav XX vek.
Godine 1915. u ciklusu pesama Prijateljica Marina Cvetajeva posvećuje jedan stih koji govori o Sapfo, grčkoj pesnikinji sa Lezbosa, sedam godina starijoj pesnikinji Sofiji Parnok, koja je otvoreno pisala o svojih sedam lezbijskih veza, a novinarske tekstove objavljivala pod pseudonimom Andrej Poljanjin.
Koristeći anaforu “Za vaša inspirisana iskušenja” pevala je o spremnosti da se kao bespomoćno dete preda novom, nepoznatom osećanju. Ciklus je završen 6. maja 1915. stihom “Ti nisi on!” i molbom:
“Prestanite da me volite…”
I više nije bilo ničega između njih dve.
Nekoliko godina kasnije, slična Marinina osećanja će se probuditi prema glumici Sonji Golidaj, što će rezultirati još jednim ciklusom, Pesme Sonječki.
Divlja i živahna Marina i Mandeljštam
Romansa između zelenooke Marine Cvetajeva i krupnookog pesnika, akmeiste Osipa Mandeljštama razbuktala se početkom januara 1916. kada su na književnoj večeri naizmenično čitali svoje pesme, a publika aplauzima tražila da čitaju još.
To je bilo u domu pesnika Leonida Kanegisera, onog koji će kao član antiboljševičke grupe ubiti predsednika petrogradske Čeke Ulickog 30. avgusta 1918 – istog dana kada je anarhistkinja i eserka Fani Jefimovna Kaplan pucala u Lenjina. Kanegiser će biti streljan.
Cvetajeva je Mandeljštamu posvetila 10 pesama. U jednoj ga je poredila s Gavrilom Deržavinom, pesnikom epohe klasicizma i jednim od svojih ranih uzora.
“Znam: naši darovi su nejednaki. Moj glas je, prvi put, tih. Šta je moj nevaspitan stih tebi, mladiću? Deržavine!”
Kada je Mandeljštam dolazio u Moskvu, Cvetajeva je zapisala: “Divni dani od februara do juna 1916, dani kada sam Mandeljštamu poklonila Moskvu”.
Kad je odlazio, ona je pevala: “Ljubim te preko stotina vrsta koje nas razdvajaju”.
Kad se njihovo međusobno pesničko i emocionalno divljenje ohladio, što se dogodilo brzo, pesnikinja Nadežda Jakovljevna Mandeljštam (Hazina) je priznala da se njen odnos sa Mandeljštamom ne bi tako lako i jednostavno razvio da on u svom životu nije upoznao divlju i živahnu, bezobzirnu i posvećenu Marinu, koja je u njemu oslobodila ljubav prema životu i sposobnost za spontanu i neobuzdanu ljubav.
“Aako Bog učini to čudo i održi vas u životu, pratiću vas kao pas…”
Potomak antirežimskih narodovoljaca i tuberan Sergej Efron se ipak upisao u kadetsku školu, a kad je 11. februara 1917. diplomirao, upisao se u Peterhofsku školu junkera. Šest meseci kasnije regrutovan je u 56. pešadijski rezervni puk u Nižnjem Novgorodu, a u jesen 1917. u Moskvi se borio protiv boljševika.
Marina Cvetajeva nije znala da li je njen muž Sergej živ kada se novembru 1917. vraćala u Moskvu iz Feodosije na Krimu, gde je od oktobra bila kod sestre koja je prolazila kroz teški period posle smrti muža.
U vozu je čitala u novinama nejasne vesti o Kremlju, Tverskoj, Arbatu, Metropolu, Voznesenskom trgu i planinama leševa i nije znala čemu da veruje.
U dnevničkoj svesci 2. novembra 1917. piše mu pismo, kao uvek na – Vi, koje neće biti poslato:
“Dva i po dana, ni zalogaja, ni gutljaja. (Stisnuto grlo) Vojnici donose novine na ružičastom papiru. Kremlj i svi spomenici su dignuti u vazduh, 56. puk. Zgrade u kojima su smešteni kadeti i oficiri koji su odbili da se predaju dignute su u vazduh. 16.000 mrtvih. Na sledećoj stanici, 25.000. Ćutim. Pušim. Moji saputnici, jedan za drugim, ukrcavaju se u povratne vozove…
Juče, približavajući se Harkovu, čitala sam “Južni kraj”: 9.000 poginulih. Ne mogu Vam pričati o toj noći, jer nije gotovo. Sada je sivo jutro. U hodniku sam (…) Približavamo se Orelu. Plašim se da Vam pišem, koliko god želim, jer ću briznuti u plač. Sve je ovo strašan san. Pokušavam da spavam. Ne znam kako da Vam pišem.
Kada Vam pišem, Vi postojite, pošto Vam pišem! A onda ah! 56. rezervni puk. Kremlj. (Sećate se onih ogromnih ključeva kojima ste zaključavali kapije noću?) I najvažnije, najvažnije, najvažnije Vi, Vi sami. Vi, sa svojim instinktom za samouništenje. Možete li zaista da sedite kod kuće? Kad bi svi ostali, otišli biste sami. Zato što ste besprekorni. Zato što ne možete dozvoliti da drugi budu ubijeni…
…Da li će biti moguće ući u grad?
Orel uskoro dolazi. Sada je oko 14 časova. Bićemo u Moskvi do dva ujutru. Šta ako uđem u kuću, a tamo nikoga nema, ni žive duše? Gde da Vas tražim? Možda kuće više nema? Stalno se osećam kao da je ovo strašan san. Stalno očekujem da se nešto desi, a nije bilo novina, ničega. Da li sanjam ovo, da li ću se probuditi?”
I zapisuje svoju zakletvu koje će se smutnom vremenu uprkos – i svom razuzdanom shvatanju slobode – pridržavati do kraja života, po cenu fatalnog ishoda:
“Esli Bog sdelaet эto čudo ostavit Vas v živыh, я budu hoditь za Vami kak sobaka”.
Marina će 24. marta 1918. pevati da je put Bele garde uzvišen, a da to na nebu nije jato labudova već da se sveta belogardejska vojska topi, topi se u beloj viziji konačni san Starog sveta: Mladost – Hrabrost – Vandeja – Don.
Belaя gvardiя, putь tvoй vыsok (…)
Belыm videniem taet, taet…
Starogo mira – posledniй son:
Molodostь – Doblestь – Vandeя – Don.
Nakon poraza antiboljševičkih snaga u Moskvi, Sergej Efron je na Don otišao u 3. Oficirskom puku generala Markova. Učestovao je u mnogim jurišima i, kako kaže, ni u jednom pobedonosnom. Preživeo je 1.050 vrsta (1.120 km) dug tzv. Ledeni pohod između Jekaterinodara i Kazanja na koji je krenulo 7.000 vojnika po neočekivano jakom mrazu za južnu Rusiju od ispod 20 stepeni Celzijusa, a posle 80 dana marširanja – pod borbom 44 dana – u životu je ostalo samo njih 1.000.
Ledeni pohod se nije završilo “anabazom” – povratkom kući opkoljene vojske – kako je general Anton Denikin, citirajući starogrčkog Ksenofonta, obećavao.
Sa vojskom generala Pjotra Vrangela, posle poraza kod Pjerekopa, Sergej Efron je sa Krima 1921. evakuisan na Galipolje.
Marininim stihovima u pesmi Još juče u oči me gledao rečeno: brodovi odnose voljene i odvodi ih putanja bela, zemljom odjekuje jauk ostavljenih u ledenoj stepi, žiznь vыpala – kopeйkoй ržavoю, život je propao kao zarđala kopejka, a ona, ubica deteta na sudu, stoji nevoljena i plašljiva.
A čak i u paklu će mu reći: “Eto šta si mi, mili, učinio! Mili moj, šta sam ja tebi učinila?”
Uvozяt milыh korabli,
Uvodit ih doroga belaя…
I ston stoit vdolь vseй zemli:
«Moй milый, čto tebe я sdelala?»
…
Žitь priučil v samom ogne,
Sam brosil v stepь zaledeneluю!
Vot čto tы, milый, sdelal mne!
Moй milый, čto tebe я sdelala?
(Včera eщё v glaza gladel,14 iюnя 1920)
“Stalno sam mislila: ‘Pa, Anja će ozdraviti, ja ću se pobrinuti za Irinu!’ Ali sada je prekasno…”
U aprilu revolucionarne godine 1917. Marina je rodila drugu ćerku, Irinu Efron, svoje nevoljeno dete.
“Irina Zufalskind (slučajno dete, na nemačkom). Ne osećam nikakvu vezu sa njom. Oprosti mi, Gospode! Kako će ovo dalje?”
Efronove sestre Vera i Lilija u pismima Sergeju opisuju Marinu kao lošu majku i nakratko odvode kod sebe i neguju iscrpljenu Irinu, koja je bila zaostala u razvoju. Marina Cvetajeva, povređenog ponosa, vraća dete u Moskvu, gde u postrevolucionarnoj atmosferi glad i hladnoća dostižu katastrofalne razmere.
Ona koja se inače teško nosila s praktičnim problemima, jedva sastavlja kraj s krajem. Posluga se razbežala. Porodični novac u banci je propao. Prodavala je porodične knjige i druge stvari za kesu krompira i sama testerisala nameštaj da bi zagrejala decu i sebe.
Od novembra 1918. godine služila je u Informativnom odeljenju Komesarijata za nacionalna pitanja (Narkomnat), u aprilu 1919. u Centralnom kolegijumu za brigu o zatvorenicima i izbeglicama (Centrplenež).
Stariju ćerku Alju je vodila sa sobom na posao. Mlađu Irinu, vezanu za krevetac ostavljala u kući u Borisoglebskom prolazu broj 6.
Potom odvodi decu u Kuznjecko sirotište, jednu od tada privremenih socijalnih ustanova koje je u saradnji sa moskovskim Crvenim krstom i Sveruskim komitetom za pomoć gladnima, osnovala Liga spasavanja dece.
U tom bednom prihvatilištu najpre su sumnjali da su ta lepo obučena deca koju je “tetka” Marina dovela – siročići, ali ih ipak primaju.
Marina decu u sirotištu obilazi povremeno i zatiče ih u strašnom stanju.
“Postepeno shvatam užas sirotišta: nema vode, deca zbog nedostatka tople odeće ne mogu napolje, nema lekara, nema lekova, bezumno prljavi podovi kao čađ, jaka hladnoća (grejanje je pokvareno). Nema hleba. I to je to. Deca, da produže zadovoljstvo, jedu sočivo zrno po zrno. Kako mi postaje hladno, shvatam: ovo je glad!”
Alja se ubrzo razbolela od malarije, a Cvetajeva ju je prebacila u bolnicu Kuncevo, a zatim u Moskvu. Mlađa ćerka Irina je 2. februara 1920. umrla u sirotištu.
Zašto nije otišla na sahranu svoje ćerke Marina je 7. februara 1920. objašnjavala u pismu svojoj prijateljici Veri Zvjagincevoj, poetesi i glumici teatra Mejerholda:
“Alja je tog dana imala 40,7 stepeni i da budem iskrena?! Jednostavno nisam mogla. O, gospode! Mnogo toga bi se ovde moglo reći. Reći ću samo da je ovo ružan san, stalno mislim da ću se probuditi. Svako ima nekoga: muža, oca, brata ja sam imala samo Alju, a Alja je bila bolesna, i ja sam bila potpuno zaokupljena njenom bolešću i sada me je Bog kaznio. I moj najgori užas! Nisam je zaboravila, nisam je zaboravila, stalno sam se mučila… I stalno sam se spremala da pođem, i stalno sam mislila: ‘Pa, Alja će ozdraviti, ja ću se pobrinuti za Irinu!’ Ali sada je prekasno.”
Kada je 1973. Prosveta objavila tada dostupni izbor iz esejističke, autobiografske i pripovedačke proze Marine Cvetajeve u prevodu Milice Nikolić, prevodilac Petar Vujačić je u jednom eseju konstatovao:
“Malo je u svetu delà u kojima su pisci imali hrabrosti da s tolikom otvorenošću govore o svojim najprivatnijim problemima. Cvetajeva je u tom pogledu išla dalje od Rusoa, dalje od Tolstoja, dalje i od svih pisaca-žena koje poznajemo. Čitajući njene ispovesti, ponekad hvatamo sebe kako nam zastaje dah od iznenađenja”.
Izvor: Vreme
