Пише: Невена Даковић
Ђаво носи праду II “ (Дејвид Франкел, 2026) као наставак мегауспешног првог дела (Дејвид Франкел, 2006) игра на сигурно, пружајући очекивано „задовољство у тексту“ – испуњење жеља и предефинисаних конвенционалних очекивања од филма (и живота), а све по цени биоскопске улазнице. Исти редитељ, сценаристички тандем (Алин Брош Мекена и ауторка књига Лорин Вајсбергер), директор сада тамније и сеновитије фотографије (Флоријан Балхаус) воде нас у познате светове високе моде, Њујорка, Милана и новинарства, на танкој граници помало смарајућег дежа вија и неизбежне носталгије. Звездана екипа глумаца, Мерил Стрип (Миранда Присли), Ен Хатавеј (Енди), Емили Блант (Емили), Стенли Тучи (Најџел), допуњена низом камео појава славних (од Донателе Версаће до Лејди Гаге), иако на граници маниризма, доприноси радости сусрета са деценијским познаницима.
Енди, која у истом тренутку добија престижну новинарску награду и губи посао (нови стил корпорација које шаљу отказ СМС-ом), враћа се старим послодавцима и часопису „Ранавеј“. У варијацији њујоршке бајке, Енди ће опет помоћи Миранди да изађе из пословне кризе и осујети преузимање часописа, те да начини прави избор између ужурбаног модерног живота, каријере и љубави (карикатурални Кенет Брана у улози супруга у сенци, увек пун подршке). Енди (следи спојлер) и сама се враћа идеалу новинара који пише о озбиљним темама у хепиенду моралног тријумфа надахнутог филмовима Френка Капре и овештаним ‘ромком’ обрасцима. Уз убрзани расплет који открива артифицијелност и прорачунатост рециклираног заплета тек повремено блесне патина прошлости.
Стога задовољство у тексту сигурно почива на носталгији, као жељи за повратком и проживљавањем прошлости које је могуће само искуством гледања филма; а прошлост је свестрана евокација сјаја (и пролазне беде) моде, романтичног Њујорка и данас архаичних ‘чик лита’ и ‘чик флика’. Гламур модних писта у средишту маркетиншког вртлога утврђен је, у међувремену, филмовима попут „Висока мода“ (Ан Винкур, 2025), биографским насловима о Коко Шанел, Версаћеу, Диору или Ив Сен Лорану или серији „Емили у Паризу“. Њујоршке и друге урбане романсе испричале су серије „Секс и град“ и „И тек тако“ или филмски серијал о Бриџет Џоунс, и то у истом распону од две деценије.
Коначно још једну заједничку тему, света медија (а све јунакиње су медијске посленице), ’Ђаво’ доводи до краја, до тренутка смрти штампаних медија у врлом новом свету дигиталног капитализма, медијских платформи, инфлуенсера, блогера и корпорацијског преузимања (Џастин Теру као моћни милијардер типа Џефа Безоса који је преузимањем запечатио судбину „Вашингтон поста“). Пре 100 година, Жан Епстен је описао филм као „ђавољи механизам“, јер је забележио покрет и промену које су увек на страни ђавола; а нови филм ђавоље одређење преноси у сферу дигиталног у перманентном и махнитом „кретању“ – пролиферацији вести у текстуелном току 24/7. У вечној трци попуњавања медијског виртуелног бескраја квалитет се губи у квантитету, а повратни прелазак квантитета у квалитет је редак. Замењен је инерцијом скроловања са тачним временом предвиђеним за читање.
Један од таглајнова вашингтонског „Њузума“ био је: „Слободна штампа је угаони камен демократије (…) Слободна штампа, у најбољем издању, открива истину“. И зато се Енди враћа штампаним медијима у потрази за истином савременог света коју тешко подносимо, а која је у дигиталним издањима и сајтовима замењена хипнотички упакованим површним симулакрумом иза којег су светови корпорација, потрошње и реклама. Свет великих класичних дневних новина, недељника и „мислећег“ новинарства живи још углавном у фикцији. И то је бољи део осредњег задовољства носталгије наслова „Ђаво носи праду II“.
Извор: НИН
