Piše: Nikola Jokanović
Nikolas Matje prihvatio je poziv Eurosporta da tokom naredne dve nedelje vodi „onlajn“ dnevnik sa Rolan Garosa.
Prenosimo ga u celosti…
„Sećam se mature i Rolan Garosa. Postoje uspomene koje su kao pesme — svi ih nosimo u sebi, svi smo ih nekad pevušili. Učiti dok napolju sija sunce, dok leto mami i dok negde čekaju prve simpatije i zaljubljivanja, a ti moraš da sediš za stolom i osećaš u sebi neku neprijatnu silu koja te vuče negde drugde.
Silu koja deluje beskonačno, iako znaš da će jednog dana, ipak, proći.
Ovo je prvi put u životu da pratim teniski turnir. Moji maturski ispiti odavno su daleka prošlost. Ono što je ostalo jeste savršen trenutak u kojem dolazi ovaj turnir — zajedno sa letom. U zimu ulazimo uz novogodišnje lampice, u jesen sa početkom školske godine. Rolan Garos je zauvek leto.
Nikolas Matje je francuski pisac i scenarista, rođen 1978. godine u Epinalu. Širu svetsku pažnju privukao je romanom „Njihova deca posle njih” („Leurs enfants après eux”),za koji je 2018. dobio najprestižniju francusku književnu nagradu – Gonkurovu nagradu. Njegova dela često govore o odrastanju, radničkoj klasi, provinciji i prolaznosti vremena, uz veoma emotivan i realističan stil pisanja.
Sve ovo govorim jer Novak Đoković polako i sam postaje uspomena. Oseća se to, njegova mladost je iza njega. Ima 39 godina i tema njegovih intervjua sve češće su rigorozni treninzi, kako mu telo izdržava ili popušta. Stiče se utisak da on i ljudi oko njega neprestano mere slabljenje svakog njegovog atoma. Okružuju ga kao fizičari koji proučavaju rad stare neutronske bombe, računaju kvante energije, stepene rasipanja, kilotone igre i vreme potrebno za paljenje.
Postoje tri zakona termodinamike i iz nekog razloga koji ni sam ne razumem, mogu da zapamtim samo prva dva.
Prvi: U fizici ništa ne nestaje, sve se transformiše. Drugi: Svaki sistem teži entropiji, odnosno haosu i svom kraju.
Gledam te, Novače Đokoviću, čoveče kojeg smo voleli da mrzimo, i pitam se gde odlazi tvoja snaga, šta se događa sa tvojim ćelijama? Kao i ti, gledam onu paklenu računicu tvojih pobeda i njihove sve veće nedostižnosti… I ja postajem knjigovođa tvojih rezervi, brinem zbog tvoje energije, sa knedlom u grlu pitam se:
Koliko još? Koliko puta još? Dokle još?
Iznad svega, govorim sebi: Samo još malo!
Ni ja više nisam mlad, moja matura je daleka uspomena, a ti ćeš uskoro biti samo ime u nekoj knjizi, zvezda na trotoaru. A do tada, sanjam tvoje drugo čudo. Jer prvo se već dogodilo:
Postao si čovek kojeg svi vole da vole“.
Lepo, baš lepo.
Izvor: Sport Klub
