На писмено питање Њ. Пр. Митрополита Црногорско-Приморског Данила, датирано 26. августа 1970. године, а на основу личног сазнања, као руководилац и надзорни инжењер радова на обнови цркве Светог Петра I на Језерском врху Ловћена у 1925. години, ау вези публикованог написа под горњим насловом др Владимира Дедијера у ,,Побједи“ од 20. августа т. г. У београдској штампи (,,Политика“ и ,,Борба“), дајем ову
ИЗЈАВУ:
1. Зовем се инг. Велиша Поповић, настањен у Титограду, Станка Драгојевића број 20. Раније службеник Министарства грађевине и овлашћени грађевински инжењер за пројектовање извођење свих врста грађевинских радова на територији старе Југославије. Као такав, био сам 1925. године запослен у Грађевинској секцији у Подгорици, па сам по службеној дужности био премјештен на привремени рад у Грађевинској секцији Цетиње, гдје су се у то вријеме реновирали и изграђивали многи објекти: ,,Зетски дом“, ,,Биљарда“, ,,Табла“, ,,Митрополија“ и др.
2. У то вријеме започета је обнова цркве Светога Петра I на Ловћену, у којој је био сахрањен владика Раде- Његош, а коју су били порушили Аустријанци као окупатори 1916. године. Прве основне радове у режији Грађевинске секције Цетиње, чији је шеф био инг. Луцијан Стела из Сплита, који је по мом доласку био премјештен, чини ми се, у Дубровник. По мом доласку на Цетиње, Грађевинска секција ме је одредила да наставим посао на обнови цркве и неких других радова на Ивановим Коритима и путу Цетиње – Иванова Корита, што сам ја и обавио.
Донко Ракочевић: Хрватска финансирала рушење Његошеве капеле
3. За обнову цркве постојао је пројекат с предрачуном трошкова радова, израђен у Министарству грађевина у Београду од стране архитекте Петра Поповића. Пројекат је био прегледан, усвојен и одобрен, од стране Министарства грађевина, као надлежне власти у то доба, и достављен Грађевинској секцији Цетиње на извршење. ЗА узимање података за изграду пројекта, архитекта Поповић је долазио на Цетиње и узео податке о димензијама основе цркве, а за изглед је имао слику рађену од сликара пок. Мила Врбице, која се сада налази у двору Краља Николе (Музеју) на Цетиње+у, јер је добио задатак да обновљена црква буде што је више могуће идентична порушеној, како по обиму тако и по изгледу.
По завршетку радова на обнови, радови су били обрачунати, прегледани и колаудовани (примљени) од стране територијалне грађевинске власти за Црну Гору – Грађевинске дирекције из Дубровника. Колаудациони елаборат са свим битним прилозима за предметну обнову цркве на Ловћену враћен је Грађевинској секцији Цетиње на чување (можда би било од интереса пронаћи овај елаборат).
4. Приликом преузимања дужности за довршење обнове предметне цркве, пало ми је у очи да је основа (површина) предвиђена за олтар била и сувише мала. На ову примједбу, инг. Стела ми је рекао да ту површину није могао повећати, јер му је било наређено да цркву обнови на непорушеним темељима првобитне цркве и да обновљена црква буде што идентичнија како по облику, тако и по изгледу с порушеном – чега сам се и ја придржавао у настављању радова.
На градилишту сам нашао доста припремљеног материјала: тесаног камена за зидање спољњег – вањског лица и доста обичног ломљеног камена прикупљеног од порушене цркве, пијеска и разне дрвене грађе. Дебљина зидова износила је 50–60 cm, при чему је за зидање вањског лица употребљаван тесан (штокован) здрав мајдански камен, за коју је сврху био отворен каменолом у званом мјесту „Златарица“ на Ивановим Коритима, и одатле је преношен товарним војничким коњима на Језерски врх.
На Ловћену су тада логоровале двије чете војника-пионира, као припомоћ за грубе радове, који су били под командом бригадног генерала П. Ђукића. Просјечна дебљина тесаног камена с лица била је око 20 cm, док је остала дебљина зидова рађена од старог камена у продужном цементном малтеру као обичан зид. Од овог камена рађена је и обзида темеља цркве ради њихове заштите од мраза и ради појачања. Стари камен је употребљен и за разне испуне испод патоса у цркви, тако да се са сигурношћу може рећи да је сав прикупљени и сачувани камен од старе цркве утрошен и узидан у обновљеној цркви.
У издању ИИУ „Светигора“ изашао из штампе Зборник радова „Капела на Ловћену“
5. Кровни покривач цркве рађен је од тесаног камена, специјално обрађеног из поменутог каменолома, а унутрашњи зидови обновљене цркве били су малтерисани продужним малтером. Сва остала унутрашња обрада и уређење извршена је од стране других стручњака и умјетника, као што су фреске (Урош Предић), саркофаг у којему леже кости бесмртног Његоша и др., а што је био одвојен посао од обнове цркве као грађевинског објекта.
6. Све овдје наведене основне чињенице о обнови цркве Светог Петра I на Језерском врху Ловћена мени су лично познате као руководиоцу радова обнове у 1925. години, а противне тврдње, ма са које стране, па и са стране др Владимира Дедијера, не одговарају истини.
На крају напомињем да сам и у 1945. години био задужен за оправку оштећеног крова и олтара на истој цркви, а што је био проузроковао други окупатор – Италијани – за вријеме Другог свјетског рата.
Ову изјаву лично сам тачно и савјесно саставио, наводећи оно што по овом предмету знам, и исту предајем Њ. Пр. Митрополиту Црногорско-Приморском с овлашћењем да је може употријебити гдје год му то буде потребно.
Титоград, 28. августа 1970. године.
Инг. Велиша Поповић,
Дипломирани грађевински инжињер
Из књиге: „Сумрак Ловћена“
