Пише: Мирољуб Вучковић
Природно је да креатори фестивала имају свест о сложености друштвено-политичких околности, поготову после драматичне завршнице Берлинала када су се, након трапавих одговора на политичка питања, писале петиције подршке директорки Берлинала због подршке палестинском питању.
Најмлађи, а најизазовнији и с много одговорности креиран програм Канског филмског фестивала, у 79. години фестивала на Кроазети обележио је 29 година свог постојања. Cinefondation представља избор филмова које су снимили студенти филмских школа и аутори који се још нису окушали у миљеу професионалне кинематографије. Жил Жакоб, легендарни delegue генерал и Пјер Вио, ондашњи председник фестивала, учинили су први визионарски потез ка препознавању и подршци младим талентима, да би за Каном уследили слични деривати – Berlinale Talent, Карлови Вари с Future Frames: Generation NEXT of European Cinema, Сарајево Талент Кампус… Тјери Фремо, актуелни делегуе генерал Канског фестивала, с особитим талентом за атрактивно, преименовао је програм у La Cinef.
Димитра Криа, уметничка директорка La Cinef и њен тим погледали су 2.750 филмова да би изабрали петнаест у конкуренцији које је оцењивао жири којЕм је председавала шпанска редитељка Карла Симон. Међу изабраним филмовима био је Преко прага Таре Гајовић, у продукцији Факултета драмских уметности у Београду, о тинејџерском венчању, изузетно визуелно артикулисан, одличног ритма и убедљивих емоционалних чворишта. У званичној селекцији за Златну палму у категорији краткометражних филмова приказан је Нико ништа није рекао Тамаре Тодоровић, у продукцији београдског Naked уз подршку партнерских фондова из Хрватске, Словеније и Француске, укључујући ТВ канал Арте. Нико ништа није рекао је филм о узроцима и последицама, неспоразумима и споразумима, кривудавом путу до истине и делотворним пречицама за скривање истине, филм о лавини лажи која затрпава моралне норме.
НИН на 82. филмском фестивалу у Венецији: Сорентинова „La grazia“ снажан кандидат за Златног лава
Иза избора десет филмова за конкуренцију краткометражних филмова незванично стоји Кристијан Жен, deputy delege general Фестивала. Његов избор нејкохерентнији је и најквалитетнији програм овогодишњег 79. Кана, с барем половином изузетних наслова, укључујући Нико ништа није рекао. Златна палма припала је аргентинском филму За противнике Федерика Луиза, који је 2024. освојио Гран при Недеље критика за Симон са планине. Филм За противнике, настао без унапред написаног сценарија, приказује десетогодишњег боксера Дамијана Лопеза кога камера има у фокусу током десетоминутне борбе у рингу у предграђу Мексико Ситија, расаднику боксера, где се такмиче дечаци између шест и 15 година…
У трећој, најмлађој независној програмској линији Канског фестивала, АЦИД, приказан је бриљантан визуелни есеј Ивана Марковића Обећани простори, о појави да на рубу велеграда, негде у Азији, расту облакодери којих има више него становника који би их настанили. Ова хладна социјална чињеница покретач је неколико судбина везаних за модерну цементну џунглу.
Три филма из Србије, који су подржани на конкурсима Филмског центра Србије, потврдили су виталност и квалитет. Из суседних земаља на програмима Канског фестивала била су два филма из Румуније – добитник Златне палме, Фјорд Кристијана Мунђуа и Дневник једне собарице, специфичан римејк Буњуеловог филма, у режији Раду Жудеа, новог гуруа младог румунског филма, али и Сањана авантура Валеске Гризебах снимљен на бугарском с бугарским глумцима у Бугарској, коме је припала Награда жирија.
Званични плакат Канског фестивала представља призоре из филмова, лица глумица и глумаца, не из потребе да буде ретро, већ да нагласи почаст одређеним остварењима и личностима. Ове године то су Ђина Дејвис и Сузан Сарандон из филма Телма и Луиз Ридлија Скота приказаног на Кроазети 1991. Плакат је промовисан после емитовања интервјуа који је Сузан Сарандон дала у Шпанији, у коме је обелоданила да је непожељна у Холивуду, да је нико не ангажује, као реакцију на њен ангажман у заштити права Палестинаца и протеста после инвазије на Газу. Холивуд је већ тада климао главом и уздржао се од учешћа на Фестивалу у Кану. Папирни тигар Џемса Греја о корупцији у америчкој полицији, заиста је деловао папирно, јер је снимљен а да редитељ није погледао Кинеску четврт Романа Поланског, ремек-дело о корупцији. Џон Траволта добио је Златну палму за каријеру, уз почасну пројекцију његовог редитељског првенца, Барбра Стрејсенд је требало на затварању Фестивала да прими Златну палму за каријеру, што се, нажалост, није догодило, јер је по савету лекара морала да се уздржи од путовања. Стрејсенд се такође оградила од политике Бењамина Натанијахуа и Доналда Трампа. Британски сценарист Пол Леверти, члан жирија, критиковао је политику холивудских студија који игноришу Сузан Сарандон. Пенелопи Круз, Хавијер Бардем, Савије Долан, Тилда Свинтон и многи други нису штедели речи критике према моћницима који накарадно користе своју моћ.
Природно је да креатори Канског фестивала имају свест о сложености друштвено-политичких околности у којима се одржава Фестивал. Поготову после драматичне завршнице која је следила након трапавих одговора на политичка питања која су постављана члановима жирија на Берлиналу у фебруару ове године, после петиција подршке за заштиту Трише Татли, директорке Берлинала, која није зауставила подршку палестинском питању. Рат у Ирану био је „у сенци тамне стране Месеца“, само један филм иранског редитеља у конкуренцији – Паралелне приче, Асгара Фархадија, с Изабел Ипер и Катрин Данев, и веома дискретним политичким акцентом, док је ирански редитељ Али Асгари био је у жирију за Златну палму за краткометражни филм и за La Cinef.
Званична селекција за награде била је разнолика, с прегрштом жанровских покушаја, есеја и домета, неколико филмова који се баве Великим ратом и Другим светским ратом. Филмови Хироказу Коре-еда Овца у кутији, инспирисан призором из Егзиперијевог Малог принца, „руске бабушке“ Паралелних прича Фархадија, Горки Божић Педра Алмодовара, Нада На Хонг-џин, Мулан Ласла Немеша, Нежни монструм Мари Кројцер… бледе су сенке њихових претходних филмова. Најтужније је било суочење с филмом Горки Божић, редитеља који је бриљантно усаглашавао декор и карактере, па је у Кану представио филм у коме су личности само део декора и то сви у штиклерају – пуловерима, мајицама, поло мајицама, што је његова најконсеквентнија надоградња, без смисла, нажалост.
Оно што је осветлало образ Тјерија Фремоа јесу филмови Човек свог времена Емануела Мара, о чиновнику Министарства рада у влади квислиншког генерала Патена током Вишијевске републике, Одједном Риусуке Хамагучија, о директорки центра за старије и немоћне особе које блокира Алцхајмерова болест и јапанској позоришној редитељки која је у терминалном стадијуму канцера. Без патетике, филм из кога исијава мудрост, поштовање и разумевање. Савршено режиран, с кадровима који игноришу наративну функцију али су драматуршки функционални и оправдани, с дијалозима који су есенцијалне филозофске, али неоптерећујуће, мисли.
Фјорд, Кристијана Мунђуа осуђује званичну злоупотребу моћи и верску нетолеранцију, где је прогресивна, секуларна, хуманистичка норвешка култура та која уништава мешовиту румунско-норвешку евангелистичку породицу с петоро деце, а у име њихове заштите. Филм Минотаур, Андреја Звјагинцева, први који је режирао у егзилу, на површини се бави неверством, засићењем у браку, начином како да се оно превазиђе и како да се прељубник елиминише. У суштини, Минотаур је филм о галопирајућој хоботници корупције, игноранцији средње класе, нетолеранцији и злочину. Први део филма делује као канцеларијска тињајућа драма, док се у другом делу убедљиво неагресивно указује на егоизам појединца, систем који генерише, толерише и учествује у злочину. На уручењу Гран прија Звјагинцеву и Златне палме Мунђу, оба редитеља послала су поруку руском председнику да заврши рат.
Награда за најбољу режију додељена је равноправно два филма – Црна лопта, чији су редитељи Хавијер Калва и Хавијер Амбросија и Отаџбина Павела Павликовског.
Отаџбина је најубедљивији филм 79. Канског фестивала, одлично режиран, идеалне дужине од 82 минута, с јединственим начином употребе музике у драматуршке сврхе, емоционалних акцената и значења. Томас Ман и кћерка Ерика (Ханс Цишлер и Сандра Хилер) путују из Франкфурта, града у коме је рођен Гете, у Вајмар, где је провео највећи део живота, поводом уручења Гетеове награде коју треба да прими Томас Ман 1949, по повратку из егзила у Калифорнији. На питање новинара зашто је 1933. напустио Немачку, Томас Ман одговара: „Да то нисам урадио, ви данас не бисте били у прилици да са мном разговарате.“
Јеврић у жирију овогодишњег Међународног филмског фестивала ”Златни витез”
Награда која носи име највећег сина Немачке, Јохана Волфганга фон Гетеа, земље која је између осталих великих синова имала и Бетовена и Јохана Себастијана Баха, у прошлом столећу учинила је највећи злочин, уручена је Томасу Ману два пута, у западном и источном делу Немачке. Та два дана у подељеној отаџбини, Томас Ман доживи колапс породице. Лице Ханса Цишлера је мање лице Томаса Мана, ближе је лику Адолфа Хитлера, по намери Павликовског, да укаже да земља тако великих синова може да буде плодно тло за рађање светског злочинца.
Финална сцена филма дешава се на путељцима планине Вартбург, близу замка у коме је Јохан Себастијан Бах био капелан оркестра, у својој деветнаестој години. Томас Ман и Ерика, ослободивши се моторизоване пратње совјетских војника, скрећу кроз шуму и улазе у прашњави полуразрушени замак у коме два мајстора поправљају уграђене оргуље. Пробају их свирајући Баха. Отаџбина није ни Немачка, ни Калифорнија, отаџбина је узвишена духовна категорија. Жири је изгледа више волео савремену музику.
По уручењу свих званичних награда Тилда Свинтон је закључила Фестивал: „Живео филм! Живела различитост! Живела људска раса!”
Тјери Фремо: Центар гравитације
Преко трећине историје Фестивала у Кану, његов најистакнутији представник, личност која потписује програм, уговара спонзоре, пише позивна писма и славнима и дебитантима и онима који су на обзорју да постану познати, саветује се са сарадницима а одлуке доноси суверено (једногласно!), истовремено директор још једног фестивала у Француској, оног у Лиону, који се бави филмском баштином – Тјери Фремо ове године је двадесети пут обавио важан задатак.
Пре њега, Жил Жакоб провео је 23 године на тој позицији, касније, до повлачења, био је тринаест година председник Фестивала у Кану. Генерални делегат је најистакнутија позиција у свету филма – уметности, забаве, бизниса. Тјери Фремо је почео мандат у лагоднија времена, у канцеларији која је славила филм као ауторско дело, у време када су изазови технолошког развоја били дискретнији, да би се успешно носио с платформама, дигиталном предоминацијом и, изнад свега, детектовањем и неговањем атракција. За Тјерија Фремоа, центар гравитације филма који он представља у Кану је изазов, искушење. Подразумева се и уметничка стабилност дела, али зарад његове атрактивности.
Извор: Радар
