Као дечак, сањао сам свет без рата, с више правде, више једнакости. Већ као младић сам схватио да је реалност другачија од идеологија, па и тад доминантне комунистичке. Рано сам се разочарао, већ кад су ме као ђака, са седамнаест година, покупили полицајци у кожним мантилима и послали у затвор и на Голи оток. Две године најлепшег младићког доба су ми одузете, а да ми није суђено, нити знам шта је била моја грешка – говорио је Мићуновић, писао је РТС.
Рођен сам у Краљевини Југославији, а до Републике Србије, у којој сада живим, променило се осам држава, три уређења, три друштвено-економска поретка, три система вредности. До пунолетства сам преживео немачко бомбардовање, окупацију и прогон, односно етничко чишћење, избеглиштво и глад, суровост окупацијског режима, антифашистички отпор и грађански рат, одушевљење слободом и разочарење новима револуционарним режимом, хапшење у гимназији, концентрациони логор Голи оток. Скоро све „тековине“ грозног 20. века искусио сам до своје 18. године. Кад сам дошао на студије у Београд био сам, као јунаци у једном Маркесовом роману „стар“ бар 200 година – навео је једном приликом Мићуновић.
Питао сам себе: Чекај, ти знаш шта је живот, видео си колико може да буде напоран, гадан и опасан, а бесмислен! Шта тебе то тако чврсто везује за живот? И нашао сам одговор – радозналост! Страшно ме занима шта ће бити сутра, шта ће се догодити. Рано сам схватио да ми ништа или веома мало можемо да предвидимо шта ће нам се дешавати. Да ми је неко на Голом отоку рекао: Слушај, ово ће проћи. Бићеш професор, имаћеш ђаке, бићеш угледан… Боже сачувај! Ја сам био спреман на живот вечно обележеног робијаша.(Живот у невремену)
