Piše: Sejmor Herš
Robert Kenedi je u jesen 1961. godine postao pokretačka snaga u obnovljenim američkim naporima za smenu režima na Kubi i ubistvo Fidela Kastra. Entuzijazam i insistiranje da se izvrše ti zadaci, od 35-godišnjeg državnog tužioca su napravili najstrašnijim i najprezrenijim zvaničnikom u vladi, a posebno u Centralnoj obaveštajnoj agenciji. Ali, svi su znali da Bobi samo izvršava naloge svog brata, predsednika Džona F. Kenedija.
Semjuel Halpern, koji je bio izvršni pomoćnik trojice zamenika direktora CIA, u jednom razgovoru za ovu knjigu mi je rekao: „Kenedijevi su nam stalno skakali po leđima, hteli su da nanesu još više štete Kubi, da izazovu ustanak i reše se Kastra i njegovog režima. Oni su bili apsolutno opsednuti svrgavanjem Kastra. Svi u CIA stalno smo se pitali zašto to radimo. Nismo znali zašto, ali radili smo to jer su nam Kenedijevi naredili, a mi smo bili pokorni, dobri vojnici.“
U kampusu Univerziteta u Majamiju, CIA je napravila svoj najveći centar, u kome je šesto američkih oficira obučavalo tri hiljade kubanskih prognanika, koji su bili na platnom spisku vlade SAD. Desetine gerilskih timova se prebacivalo čamcima na Kubu kako bi prikupljali obaveštajne podatke i vršili sabotaže.
Posle neuspeha u Zalivu svinja, Kenedijeva administracija je promenila pristup rešenju kubanskog problema. Umesto velikih i dobro naoružanih snaga, angažovali su male grupe koje su imale za cilj da ubiju Kastra, što bi izazvalo ustanak na ostrvu. Novi plan, poznat kao operacija „Mungos“, oslanjao se na propagandu, ekonomsku blokadu i infiltraciju malih jedinica. Za rukovođenje tom operacijom Kenedi je angažovao Edvarda G. Lensdejla, generala vazduhoplovnih snaga, poznatog po podvizima na Filipinima i u Južnom Vijetnamu. (Lensdejlnove tajne akcije u Sajgonu iz tog vremena, Grejem Grin je opisao u romanu „Tihi Amerikanac“.) Za izvršne akcije bio je zadužen Vilijam Harvi, glavni čovek u CIA za operaciju „Mungos“, koji je sarađivao sa mafijašem Džonijem Roselijem.
Kenedijevi su vršili pritisak na CIA, čije operativce su prezirali i optuživali za neuspeh u Zalivu svinja. U intervjuu iz 1964. godine, Bobi Kenedi je izneo direktne optužbe: „Ljudi, koji su tada radili u CIA, nisu bili dobri… Pokušao sam da ih nateram da smisle neke ideje o tome šta treba uraditi po pitanju Kube. Nisu uspeli.“ Oficiri CIA su problem videli drugačije. Halpern je rekao da su svi u Agenciji imali utisak da Kenedijevi od njih traže da se napada Kuba zbog porodične osvete, a ne zato što bi to bilo dobro za Sjedinjene Države: „Kenedijevi su se sukobili sa Kastrom iz ličnih razloga, zato što im je porodično ime okaljano neuspehom u Zalivu svinja. To nema veze sa nacionalnom bezbednošću. Kao što je otac Džona i Bobija Kenedija govorio: ‘Ne ljutite se, osvetite se!’“
Braća Kenedi su od glavnih ljudi u CIA, kao što je bio Ričard Bisel, zahtevali da uradi sve što treba „da se reši Kastra“. Nikada nisu izgovarali reči „treba ubiti Kastra“, ali svi su razumeli šta podrazumeva naređenje: „Rešite se Kastra“. Ipak, Džon i Bobi ponekad nisu bili suptilni u vezi sa onim što žele da se uradi Kastru. Na sastanku, 19. januara 1962, kada je operacija „Mungos“ konačno završena, Bobi Kenedi je rekao da Kuba ima najviši prioritet u vladi SAD: „Sve ostalo je sporedno. Ne treba štedeti vreme, novac, trud i ljudstvo. Poslednje poglavlje o Kastru nije napisano, ali mora da bude završeno i biće završeno!“ Prisutni vojni oficiri i šefovi CIA smatrali su da je tim rečima odobren atentat na Kastra.
Jedan od tada vodećih ljudi iz CIA, koji je radio sa generalom Lensdejlom, rekao je da su vojni planovi o napadu na Kubu sadržavali koncept u kome je isticano da će „Kastro umreti tokom borbe za ostrvo“. Na zahtev predsednika Kenedija, takav rečnik je zabranjen u svim sledećim dokumentima o operaciji „Mungos“.
Bil Harvi je formalno preuzeo komandu operativne grupe CIA za Kubu u februaru 1962. godine. Operaciju „Mungos“ je preimenovao u „Operaciju grupe V“, sa istim zadatkom da se izvrši atentat na Kastra. Početkom aprila, Harvi se sastao sa Džonijem Roselijem u Njujorku i dao mu otrovne pilule, koje je proizvela CIA, a koje su bile namenjene Kastru. Roseli je kasnije, na saslušanju pred Kongresom, rekao da je tada obavestio Harvija da su kubanski ilegalci proširili listu za ubijanje na Fidelovog brata Raula Kastra i Če Gevaru. Roseli je svedočio da je Harvi odobrio mete, rekavši „Sve je u redu, uradite to“. CIA je organizovala isporuku pušaka velikog dometa sa noćnim i druge opreme, uključujući radio-stanice i brodski radar kubanskom timu diverzanata. Harvi je svedočio da je planiranje ubistva nastavljeno nesmanjenom brzinom do februara 1963. godine. CIA se opet oslonila na Tonija Veronu, vođu mafije u Havani, ali on opet nije obavio svoj posao.
Do svoje smrti 1968. godine, Robert Kenedi je više puta poricao da on ili njegov brat imaju ikakve veze sa pokušajima atentata na Kastra. Najeksplicitnija poricanja izneo je u intervjuu u maju 1964. Na pitanje da li je bilo direktnih pokušaja ubistva Kastra tokom administracije njegovog brata, Kenedi je rekao: „Ne“.
– Niko nije pokušao?
– Nije.
– Da li je razmatrana takva opcija?
– Nije.
Džon Kenedi je brzo po ulasku u Belu kuću stekao potpunu kontrolu nad spoljnom politikom i vojnim operacijama. Vojni zapovednici su ćutke izvršavali njegova naređenja. Robert Meknamara, ministar odbrane, bio je gotovo ropski lojalan predsedniku.
Bobi Kenedi je stekao pravi uvid u tajni svet CIA tokom četiri meseca koja je proveo u četvoročlanoj komisiji za istraživanje uzroka i posledica katastrofe u Zalivu svinja. Komisiju je predvodio elegantni i brbljivi penzionisani general Maksvel Tejlor, bivši načelnik generalštaba, u koga su braća Kenedi imali apsolutno poverenje. U komisiji su bili i Alen Dals, u to vreme još uvek direktor CIA, i admiral Arli Berk. Postoje dokazi da je Tejlor brzo naučio ono što su Kenedi i Dals već znali – da je planiranje atentata na Kastra bilo sastavni deo neuspele invazije.
Dokazi su se nalazili u memorandumu uvek metodičnog DŽ. Edgara Huvera. Dok je Tejlorova komisija još uvek ispitivala svedoke, 22. maja 1961, Huver je poslao Bobiju Kenediju depešu kojom ga je obavestio da FBI ima informacije o svedočenju Ričarda Bisela. Huver je pre Tejlora i Kenedija znao o čemu će Bisel govoriti: da će otkriti detalje o saradnji CIA i mafijaškog klana Sema Đankane u „prljavim poslovima protiv Kastra“.
General Tejlor, kao i ostali ljudi lojalni predsedniku, u svoj završni izveštaj nije uključio nikakvu naznaku da je bio planiran atentat na Kastra. Ali Huverova depeša o Biselovom svedočenju ostala je u dosijeima Ministarstva pravde, što je predstavljalo veliki problem za Kenedijeve.
Tejlorov strogo poverljivi izveštaj o Zalivu svinja bio je sve što je Džon Kenedi mogao poželeti. U njemu su istaknute pretnje koje su po Ameriku predstavljali Kastro i Kuba. „Ne može biti dugoročno mirnog života sa Kastrom kao komšijom. Njegovo kontinuirano prisustvo u susedstvu, kao efikasnog eksponenta komunizma i antiamerikanizma, predstavlja pravu pretnju, sposobnu da sruši izabrane vlade u jednoj ili više slabih latinoameričkih republika“, navodi se u izveštaju. Tejlorova komisija je kritikovala CIA i Generalštab, a zataškao je sporne odluke Džona i Bobija Kenedija, koje su dovele do katastrofe u Zalivu svinja.
Sejmor Herš: Najsjajnija američka zvezda i njen prljavi novac
U vrhu CIA vladalo je nepodeljeno uverenje da je Bobi Kenedi najodgovorniji za pogrešnu strategiju prema Kubi, što je dovelo do sramnog poraza u Zalivu svinja. Svi su bili uvereni da je Bobi Kenedi, kao čin osvete za poniženje, ne samo Amerike već i porodice Kenedi, pokrenuo operaciju „Mungos“.
Volter Elder, šef kabineta Džona A. Mekona, koji je nasledio Alena Dalsa na mestu šefa CIA, u intervjuu za ovu knjigu rekao mi je da je u CIA „vladala intenzivna odbojnost prema Bobiju“. To je potvrdio i Tomas A. Parot, oficir CIA koji je radio u kancelariji Maksvela Tejlora: „Po mom mišljenju, Bobi je bio besprincipijelni, zlokobni mali gad. Braća Kenedi su osnovali Specijalnu grupu za kontrapobunjeničku borbu. Bobi je bio član te grupe, a ja njen sekretar. Uvek je kasnio na strogo poverljive sastanke. Došao bi, podigao noge na sto, pa smo morali da gledamo u đonove njegovih cipela. On je odlučivao o svemu.“
Operacija „Mungos“ je bila monumentalni neuspeh. Njeni ciljevi su bili jednostavno nedostižni. U nizu strogo poverljivih dokumenata sa početka 1962. godine navodi se šest faza za eliminaciju Kastra i njegovog režima. Planirano je da gerilske akcije traju od sredine leta do oktobra 1962, kada je trebalo da izbije otvorena pobuna. Sem Halpern mi je rekao: „To je bilo besmisleno. Braća Kenedi su očekivali da pobednički umarširamo u Havanu u poslednjoj nedelji oktobra, neposredno pred izbore za Kongres. Kako, dođavola, možete tako nešto da uradite? Dobijali smo direktive koje su bile smešne. Pokušali smo mnogo stvari, ali ništa nije funkcionisalo. Na sastancima smo raspravljali o tome koliko smo letaka bacili na Kubu, koliko smo njihovih brodova napali. Nismo znali šta se dešava, nismo imali obaveštajne podatke.“
Zaista, mnoge akcije prkosile su zdravom razumu. Na primer, jerdan ruski teretni brod je pretrpeo kvar i bio je primoran da se ukrca u karipsku luku kako bi istovario kubanski šećer koji je prevozio. Ekipa CIA je provalila u skladište i prosula određene hemikalije u šećer kako bi promenio ukus. „Bio je to detinjast potez, ali morali smo da ga izvršimo, radili smo pod pritiskom“, rekao mi je Halpern.
„Mungos“, koji je kasnije preimenovan u „Radna grupa V“, koštao je američke obveznike najmanje sto miliona dolara. Operacija nije učinila ništa što bi ugrozilo bezbednost Fidela Kastra ili njegov ugled među kubanskim stanovništvom. Sve ovo – haotične sabotaže, kontinuirani pokušaji atentata i vojne vežbe – dodatno su zbližile interese Kube i Sovjetskog Saveza. Američka agresija u Zalivu svinja je dovela do odluke Nikite Hruščova da premesti sovjetske nuklearne rakete i lansere na Kubu što je izazvalo veliku krizu u oktobru 1962. godine. Postupci braće Kenedi doveli su svet na korak od globalnog rata.
Tri decenije kasnije, kad su Kenedijevi već postali deo američke političke prošlosti, Fidel Kastro je bio živ, a ničim nije ugrožavao bezbednost Sjedinjenih Država.
Izvor: Magazin Tabloid
