Пише: Вера Коњовић
Једна од Михизових најлепших особина била је умеће пријатељевања. Пријатељевање у пуном смислу те речи. Његови доживотни и најприснији пријатељи лишени сваког калкулисања и промишљања били су свакако књижевник Жика Стојковић и сликар Мића Поповић. Следи немали број оних с којима је друговао дуго, дуже или краће време, оних који су му били веома блиски и драгоцени. Пријатељи заувек. Но, било је и оних с којима је веза временом ослабила или се због нечега прекинула. Прва пријатељства стицао је у школи у Карловцима. То су били Жика Стојковић, Павле Ивић, Војислав Кораћ, браћа Медаковићи, Срђан и Дејан, Стојан Суботин, Бранко Ранитовић… Али током Другог светског рата и после ослобођења поред пријатеља стицао је и многе непријатеље.
У његове пријатеље убрајам и себе. Не сећам се кад и како се догодило да смо једно другоме почели да откривамо све чега је у нама било и поверавамо једно другоме најтананија осећања која се по правилу крију од других. Тада сам упознала и правог Михиза, другачијег од особе која је становала код нас. Није више био књижевни критичар, харизматични говорник, духовити шоумен, шармер, помало прзница, човек који пркоси и јавно и приватно, изазивач, досетљиви брзомислилац који осваја жене, а шармира мушкарце мачо причама и банчењем. Била је то фасада, улога коју је неговао и играо. То је све утонуло у други план. Друговала сам с човеком преосетљивим, лако повредљивим, осећајним, добронамерним романтичарем, пуним љубави, и дечаком и одраслим човеком.
Михиз је био крајње одговоран, али би понекад, по мени, учинио и нешто непромишљено. Оштроуман и проницљив знао је бити и несхватљиво наиван, страсно је волео и вољеној био неверно веран, за штос је био спреман да ризикује, иако би се касније горко кајао. Поседовао је изузетну моћ запажања, знао је да процени људе, али и да их прецени. Неколико пута се трагично преварио. Своје најближе, оне до којих му је нарочито било стало видео је и доживљавао као онакве какве је желео да буду, а не какви су заиста били. Њих је, чини ми се, најмање познавао. Имао је много пријатеља, многи су га волели и ценили. Међу онима којима је највише чинио и учинио било је и издајица који су о њему чак и неистине причали, писали. Он тако нешто другима никад не би учинио. Стекао је и много непријатеља, најчешће незаслужено. Једанпут сам му замерила да се дружи с њему непримереним људима. Одговорио ми је и поучио да је писац, а тај занат захтева да познајеш људе и свет.
Тако сам га ја доживљавала.
И да не заборавим – уживао је и да зачикава. Драган Великић ми је причао како је пролазио парком и угледао Михиза, оца своје другарице Миле, како седи на клупи. Стао је да поприча с њим. Михиз му је рекао да прати његов рад, мило му је што је успешан. А на крају разговора га упита које језике говори. Да ли зна енглески. Кад је добио потврдан одговор, упитао га је зна ли како се на енглеском каже трчати, дотрчати, потрчати, отрчати, притрчати, претрчати, натрчати, затрчати, истрчати…
Састављени смо од врлина и мана, питање је само шта у нама преовладава. У Михизу је превласт имала доброта. То није само моје мишљење, већ и многих који су га добро познавали, оних незлурадих. Моје мишљење потврдио је и Јован Ћирилов који га је добро познавао. Написао је да рећи о Михизу нешто лоше значи измислити, јер је он један од најдобронамернијих људи које зна.
Четрдесет две године
Година 1956. била је прва година мога познанства с Бориславом Михајловићем Михизом. Током следеће четрдесет две године пријатељевања добро сам га упознала. А можда и нисам, то се никада не зна. Он је о мени, нама, сазнао све о чему сам до сада писала, па и више. А мени је причао о својим родитељима, сестрама, пријатељима, о родном Иригу, где су га звали попин син. Да је у дворишту његове родне куће било дрво на које се често пео. Седео је увек на истој грани, увек го. Питала сам га зашто го. Није знао, рече да је тада био исувише мали. Од мене није крио своја осећања, колебања, разочарања, своје грешке и кајања, оно чиме се поносио или чега се стидео. Многе жеље је остварио, још је више оних које није. Забављале су ме приче о Карловцима, професорима, ђачким несташлуцима, о мукама одрастања, о успесима, али и о недаћама које је и у то време доживљавао. О томе да је био најбољи ђак Карловачке гимназије и да је био поносан што му је досадан низ петица улепшавала лоша оцена из владања. Да су га професори звали мали Волтер. Карловци су му били драга успомена. Из тог места је кренуо даље, у живот и свет. Враћао се онамо повремено, реда ради, никада заправо.
Ипак бих се радо задржала на значају гимназија у Карловцима и Новом Саду. Познато је да Аустроугарска царевина Србима дуго није дозвољавала да на панонској територији имају своје штампарије и универзитете. Студирало се у Прагу, Пешти, Бечу и на немачким и француским универзитетима. Тадашњи врхунски српски интелектуалци бирани су за доживотне професоре у гимназијама у Карловцима и Новом Саду. Када сам после ослобођења кренула у Гимназију „Јован Јовановић Змај” – основану 1810. године – затекла сам тамо још поприличан број некадашњих професора. Неки су убрзо премештени у педагошке школе и на универзитете. Нас новосадске ђаке су на факултету у Београду често називали штреберима, јер смо се истицали знањем. Нажалост, Карловачка гимназија је убрзо после ослобођења десеткована. Лоши ђаци из Новог Сада одлазили су у Карловце да завршавају разред.
Како је време пролазило, Борислав ми је постајао све ближи. Био ми је пријатељ, драгоцени саветник и највише ме је од свих задужио у животу. Заузврат сам била његово раме за плакање, исповедаоница, дактилографкиња, могли смо се и без зазора лудирати и, веровали или не, играти дечјих игара. Да, једна од његових фацета – имао их је много – било је и дете.
Последњи пут смо се играли када је био болестан и више није излазио. Дошла сам у посету као обично око 11 пре подне. Његова сестра Вера, која је у то време живела с њим, није била код куће. Био је, наравно, у пижами. Ушао је у своју собу, кренула сам за њим. Окренуо се и замолио: „Хајде да се играмо казина.” Отворила сам уста да оспем паљбу. Стајао је преда мном блед, мршав, необријан и молећиво ме гледао. На своје изненађење чула сам како изговарам: „Хајде.” Живнуо је, вероватно није очекивао да ћу пристати. Из ормара је извукао мали рулет и жетоне. И игра је почела. Био је крупије и стајао је, била сам коцкарка и седела сам. Повремено бих га замолила да зове келнера и поручи ми чашу шампањца који сам сркутала док сам се коцкала. Када бих испразнила чашу, поручивао ми је другу. Погледавала сам га с времена на време и радовала се његовом блаженом изразу лица. Учинила сам добро дело. Вера се вратила. Једно време је немо стајала у вратима и у чуду посматрала сцену, затим је отишла у кухињу да послује. Мора да је мислила да смо обоје побенавили. Верујем да није знала да јој је брат и детињаст. Још смо се два-три пута играли. Престали смо кад више није устајао.
И све је за мене било океј осим покера и казина. Избезумљивала ме је коцка коју је волео више од свега. Притом је покер играо у складу са својом природом. Не због добитка као многи, већ ради бриљантних, неочекиваних, оригиналних потеза. Зато је ретко добијао. Љутила сам се и на помен његове карташко-покерске страсти. Ипак, једанпут сам му позајмила – ондашњих – 30.000 динара за коцку. Брзо ми је вратио дуг. Коцкарске дугове је редовно враћао. Колико знам, није се коцкао кад не би имао новца. Стога је било и већих пауза између једне и друге сеансе покера.
Говорио је да постоје три велике страсти: страст према жени/мушкарцу, јача је коцкарска страст, а власт је најјача од свих страсти. Те најјаче страсти био је лишен.
О онима које је највише волео није много ни говорио ни писао. Припадали су само њему и с другима их је нерадо делио. Тако у Аутобиографији – о другима једва да помиње ћерку Милу коју је свакако највише волео на свету. Сећам се једног његовог чудесног знака љубави. Мила је дошла из Минхена и син Миће и Вере Поповић Јован и његова супруга Весна позвали су нас на вечеру. Мила и Михиз су седели на троседу, ја преко пута. Мила се распричала, а ја посматрала Михиза како опрезно спушта руку на Милину која почива на седишту, пазећи да она то не примети. У тој потреби да додирне вољену особу било је толико дирљиве љубави да тај гест никад нисам заборавила и нећу заборавити.
Мила се удала. Живела је свој живот у Минхену с мужем Мићом Јанковићем, путовала с њим по свету, а Михиз је седео код куће и бринуо када се дуже време не би јавила. У то време нема „вајбера” и „воцапа”. Била сам му драгоцени саговорник јер сам и ја била – како смо себе подсмевајући се називали – катастрофичар. Смејали смо се причајући шта све бринући за наше драге замишљамо да им се, недајбоже, догодило. Но, смех није побеђивао страх: „Мила се не јавља, неће да знам да је пала низ степенице и сломила ногу, да ју је ударио ауто, разболела се, посекла се…”
Михизови „мерцедеси”
Седамдесетих година сам у Југославија филму – Фестивалу југословенског филма, између осталог радила и на реализацији програма Феста. Да бих лакше реализовала програм и осигурала филмове које је Милутин Чолић изабрао и смањила трошкове транспорта филмских копија у Београд и из Београда, интензивно сам сарађивала са амбасадама. Наиме, авионски превоз једне копије од 25 и више кила био је скуп. Када би филм путовао дипломатском поштом из земље порекла, уштеда није била мала. Моји партнери у посланствима често су ме позивали на пријеме, ручкове, вечере и друга догађања којима сам се одазивала да бих себи и Фесту и Битефу – била сам и аутор и реализатор пратећег Битефовог програма Битеф на филму – обезбедила што веће предност и помоћ.
Десетак година после наше горе описане посете екипи Пута око света, позвана сам на вечеру код шведског амбасадора. По трпезарији су били распоређени столови за по четири особе. Седела сам са два господина и једном дамом која нам је у једном тренутку поверила своју велику тугу и разочарање што није остварила свој сан и постала филмска дива. Наиме, за време снимања Пута око света на сет је стигао Михиз у свом црном „мерцедесу”, возио је полако налакћен на отворени прозор аутомобила. Стручним оком процењивао је присутне и када је угледао њу, покретом руке јој је дао знак да приђе и уђе у кола. Она је то, наравно, одбила, тако нешто није долазило у обзир ни по цену каријере. Док је говорила, интензивно сам буљила у тањир и стезала песнице трудећи се да не реагујем пред другима.
Када је завршила тужну причу о својој чедности, у трену сам одлучила да мој кум заслужује не одбрану, већ истину. Љубазно сам јој се обратила представивши се као Михизова пријатељица и кума. Мора да се збунила, јер он нема и никада није имао „мерцедес” или било каква друга кола, бела или црна, а не зна ни да вози и нема возачку дозволу. Пристојност ми није дозвољавала да пред господом поменем валкире. Нисам рекла ни да сам била службеник Авала филма и да сам једног сунчаног дана присуствовала снимању филма у коме је она очигледно статирала.
Ратко, Михиз и саветници нису били анђели, ни невинашца, али напасници нису били. Нису ни имали потребе. Захваљујући послу који су обављали, били су занимљиви онима којима је посао био потребан и онима којима су могли да помогну у остваривању амбиција. Често су се више бранили, но трудили неког да освоје. Бирали су и били бирани. Сигурна сам да у ретким случајевима неуспеха нису прибегавали сили, нису били осветољубиви. Иако кажу да онај ко губи, има право да се љути.
Није ово једини Михизов црни мерцедес. Има их много, како у чаршијским причама, тако и у интервјуима, чланцима и књигама уважених писаца, његових биографа, чак и пријатеља.
Једног дана један мачак
Срела сам Михиза пред биоскопом „Јадран”. Шездесетих година, прошлог века, код нас је, поред америчке, популарна била и чешка кинематографија. Волели смо филмове Формана, Менцела, Хитилове, Липског, Вавре и Војтеха Јасног чији је филм у том тренутку био на репертоару. Управо је требало да почне прва поподневна представа. И он и ја, љубитељи новог чешког таласа, не размишљајући улетели смо у биоскоп. Једног дана један мачак (Až přijde kocour) Јаснога нас је, као и Кански жири 1963, очарао својим шармом и духовитом, оштром критиком. Опчинио нас је и мачак, један од протагониста филма, без обзира на то што нас у то време мачји род није нарочито привлачио. Наравно, та да нисмо могли знати да ће се и њему и мени једног дана догодити један мачак.
Мила је крајем седамдесетих донела кући црно-бело маче. Родитељи као родитељи, јединици нису могли да одрекну много тога, па ни маче. Постао је четврти члан породице. И само се по себи разуме да се Мила играла и забављала с њим, Милица га хранила, чистила и водила рачуна о њему, а Михиз је сматрао да га маче неће узнемиравати у соби где је дане проводио у полуизолацији, иза затворених врата читајући, пишући, једући и спавајући.
Мића Поповић, не сликар, већ мачак, изборио се за привилегију да му у дому Михајловића све буде дозвољено. Нико се није ни бунио, осим стрина Дане, мајке сликара Миће Поповића, која се увредила што је један обични мачак на крштењу добио име њеног сина.
Једном се приликом ноћобдија Михиз раније вратио кући. Чуо је Милицу како прича „Црвенкапу”. Помислио је да је ту дете њеног брата. Покушао је да непримећен уђе у своју собу. На вратима се окренуо и угледао супругу како седи у кухињи и маче које седи пред њом и нетремице је гледа и слуша. Михиз је, наравно, свој репертоар увесељавања других обогатио том причом.
Свратих до Михајловићевих, који су тада становали у свом последњем по реду стану на Тргу Маркса и Енгелса. Ушла сам код Михиза у собу јер је као обично био у кревету, врата собе су, зачудо, била полуотворена. Човек који је увек угађао себи, извинио ми се што лежи непомичан, не би да пробуди Мићу који спава на његовом рамену. Могла сам и да не поверујем његовим речима, али не и призору који сам угледала. Касније сам схватила да нема више затворених врата Михизове собе јер Мића скаче на кваку и отвара их кад му се прохте.
Мислим да су Мићу нервирала затворена врата па је научио да скаче на кваку и отвара све што је затворено. Зато је пред фрижидером ускоро осванула каменчина. Самоуслуживање мачора из хладњака није било пожељно.
Мића је имао обичај и да скаче у крило, што је за мене био прави хорор. Узалуд су га домаћини склањали. Он није одустајао. Једном када ме је почастио скоком у крило, љутито сам рекла да је мачак ружан. Михиз ми је, такође љутито, одговорио: „Можеш да кажеш да ми је жена ружна, да ми је ћерка ружна, али да ниси никада више рекла да ми је мачак ружан!”
И нисам.
После Миличине погибије, остали су сами Михиз и Мића. Живели су, друговали и путовали заједно, волели се и слагали. Гледали су телевизију. Михиз је уживао када би Мића покушавао да ухвати аутомобиле који су јурили екраном. А Мића се љутио када би се Михиз ујутро успавао, те би га будио бацајући с полице за књиге све што му се нашло под шапом.
Неколико година касније и мени се десио једног дана један мачак. На отирачу пред улазним вратима лежало је малецко, црно, крмељиво маче. Тешко је дисало. Није хтело да једе. Отишла сам код Михиза по торбу. Док ми је додавао отмени транспортер „луј витон” с два прозорчића, коментарисао је: „Да ми је неко рекао да крадеш, убијаш, да си се прокурвала, могао бих да поверујем, али да ћеш узети мачку, ни случајно.” Одвела сам маче код ветеринара. У амбуланти сам затекла три пса величине омањег телета. Може бити да је њихова величина била у сразмери с мојим страхом. Растргнуће нас. Но, убрзо сам схватила да пси знају да су код лекара и да су ван себе од страха. Дакле, сигурни смо.
Дошао је ред и на мене. Ветеринарка је дијагностицирала запаљење плућа. Отворила је књигу протокола и питала како се маче зове. Није било моје маче и није имало име. Сетила сам се да је Мића мачак добио име по Михизовом венчаном куму Мићи Поповићу, сликару, па нек се и овај зове по моме. Одговорих: „Борислав Михајловић Михиз Коњовић.”
Опоравио се и био умиљато јагње. Седео би у мом крилу, гледао или у мене или у писаћу машину. Преводила сам, и док сам консултовала речник, зачула сам ударац типке. Борислав је, попут мене, ударао по типкама и радознало гледао како се оне дижу, спуштају и враћају на место.
Отишла сам Михизу да вратим торбу и обавестила га да је његово кумче писац као он. У то време је већ ретко излазио, мучила су га плућа, али дошао је да обиђе кумче. Донео му је понуде, између осталог и витаминске пастиле величине петопарца. Мила их је донела из Немачке, али Мића је одбијао да их узима.
После неколико дана Михиз ме је питао да ли Борислав узима витамине. „Да”, одговорих. „Невероватно”, рече Михиз, „како малецки може да прогута толику пастилу, а мој велики не може.” Објаснила сам зачуђеном Михизу да се пастила смрви и умеша у храну.
Годину-две по Миличиној погибији, Михизова млађа сестра Вера се преселила код њега и живот је опет попримио уобичајени ток. Написао је други део Аутобиографије и отпутовао код Миле у Минхен, где је своје ново дело диктирао зету Мићи Јанковићу. Мићу мачка тог пута није повео, оставио га је Вери да га чува. Мића је туговао, престао је да једе, није се одмицао од улазних врата. Чекао је свог другара. Вера је била очајна, угинуће животињица, шта да каже брату. Ћутала је и гутала страх. Туговање мачка трајало је два месеца, колико је Михиз био одсутан. Када се вратио, мачак је увређено изашао из собе. Данима је напуштао просторију у коју би Михиз ушао. После 20–30 дана почео је да подноси његово присуство, али није дозвољавао да га дотиче. Љутња је трајала тачно два месеца, колико је Михиз одсуствовао. Тек је тада почело дуго и болно помирење.
У Музеју Вука и Доситеја 28. фебруара 2023. у 13 часова отворена је изложба Испричана Непричава: поводом сто година од рођења писца Борислава Михајловића Михиза (1922–1997) и сликара Миодрага Миће Поповића (1923–1996). Између осталих говорио је и Арсеније Арса Јовановић, с којим је Михиз сарађивао на многим пројектима, с којим је једно време друговао и пловио морима. Арса је испричао и анегдоту коју не могу, а да не споменем јер много говори о Михизу и времену у којем је живео.
Ровињ. Знајући да га они из тамо где треба, како каже Војнович, с времена на време, када је одсутан, посећују, остављао је на видном месту цедуљу с молбом да пазе да мачак не побегне. Једне вечери када су после минуциозног прегледа онога што треба, посетиоци напуштали Михизову летњу резиденцију, мачак је шмугнуо и нестао у мраку. Почела је бесомучна потрага. Нису га нашли, па су у помоћ позване друге колеге из Службе. Срећом, ухватили су авантуристу и однели га кући пре Михизовог повратка.
Извор: Магазин Политика
