Piše: Rastko Jevtović
Naš severni sused je poznat po Alevoj paprici, gulašu, banjama i Tokajskom vinu. Manje je, međutim, čuven po zamkovima od Nemačke i Češke, te po letnjoj rivijeri od, recimo, mediteranskih zemalja. Ovo poslednje tim pre zbog činjenice da ne izlazi ni na jedno slano more. Panonsko se more, ipak, povuklo u dubinu kore i gdegde izbijaju njegovi gejziri u vidu termalnih izvora koji su danas uklopljeni u razna jezera i banje. Ko nije bio u Harkanj, Mako banji ili Morahalomu, ova će mu rečenica zvučati apstraktno, a ko jeste, nagutao se raznih minerala. Ipak, tu nema joda u vazduhu, cvrčaka i bure, dakle tipičnih morskih fenomena. Kako onda letnja sezona u Mađarskoj poče prošlog vikenda?
Da ste se zatekli, kao ja, u gradu Šiofoku na južnoj obali Balatona, videli biste ljude kako se na plus 30 i nešto stepeni kupaju u ovom velikom jezeru nazvanom „mađarsko more“, čuli biste buku sa hotelskih plaža u toku dana, a decibelima pojačanu muziku sa šetališta „Šandor Petefi“ u večernjim satima. Letnji festival, koji se svakog petka, subote i nedelje održava na jednoj od tamošnjih scena, počeo je u petak 22.maja i traje do kraja avgusta. Još nije takozvana puna sezona, ali hoteli su otvoreni i sa njihovih terasa žagore gosti koji uživaju u sumraku nad vodom.
Na potpuno suprotnoj, severnoj strani Balatona nalazi se gradić Tihanj, poznat po Festivalu lavande. Posećujem ga u katoličku Nedelju na Duhove kad je puno ljudi na ulicama, naročito oko Benediktinskog manastira na Panorami odakle se pruža predivan pogled na Balaton. Blizu te obale je mesto njegove najveće dubine-188 metara, jer je Tihanj zapravo na poluostrvu usred jezera. Sve je u ljubičasto-beloj boji zbog lavande. Možete kupiti razne proizvode od ove trave, jesti sladoled ili piti pivo s lavandinim ukusom.
Nešto severnije očekuje vas grad Sehešfehervar ili u prevodu na srpski-Stoni Beograd. Takvo je dobio ime, jer su u njemu krunisani mnogi mađarski kraljevi, počev od Ištvana(Stefana) – 1000.godine do pada ovih krajeva pod Osmansko carstvo. Na severnom obodu grada nalazi se dvorac Bori. On je na privatnom imanju porodice Bori. Njen najpoznatiji predstavnik bio je čuveni mađarski arhitekta i vajar Jene Bori, koji je u znamen neprolazne ljubavi prema sopstvenoj ženi-Iloni projektovao ovo barokno zdanje i prepustio ga ćerkama, likovnim umetnicama da ga ispune svojim umetničkim delima. Sve je u znaku njihove porodične vezanosti, a „oltarska“ je prostorija u kojoj dominira Ilonina skulptura, a iza nje su na zidu oslikane Monaliza i drugi likovi lepotica iz istorije umetnosti u žutoj-boji ljubomore prema lepoti umetnikove muze! Danas se imanjem bave unuci Jene Borija koji otvaraju većinu, ali ne i sve prostorije ovog dvorca porodične ljubavi@umetnosti za poklonike i posetioce.
Severozapadnije odatle nalazi se Tatabanja, grad koji je od nestanka socijalističkog režima u Mađarskoj izgubio trećinu stanovništva zbog zatvaranja određenih industrijskih postrojenja. Kraj grada nalazi se jezero, a na njegovoj obali srednjovekovni Zamak – muzej u kome se možete upoznati sa raznim kulturnim epohama ovog kraja, od antičkih vremena da dvadesetovekovne umetnosti. Bilo je, kao i većina objekata u ovoj zemlji, devastirano u vreme Osmanlija, ali je rekonstruisano i spaseno.
Na poslednjem spratu, dostupnom posetiocima, nalazi se kafić „s otvorenim pogledom na jezero, grad i kraj“.
Konačno, na samoj granici Mađarske i Austrije nalazi se grad Fertod koji krije jedan od najpoznatijih dvoraca ove zemlje koji je pripadao čuvenoj porodici Esterhazi. Spolja baroknog izgleda, s dominantnim rokoko stilom u enterijeru, on opravdava naziv-„mali Versaj“. Najupečatljivija prostorija je muzička sala nazvana po Jozefu Hajdnu koji je ovde boravio, a vidljiv je i trag prisustva Carice Marije Terezije. Sve odiše luksuzom i elitizmom iako je zdanje nakon Drugog svetskog rata godinama bilo u rukama sovjetske vlasti koja ga je koristila kao vojnu bolnicu. Kao što je Treći rajh zauzeo dvorac Feštetič u Kesthelju za potrebe Gestapoa. Sila Boga ne moli! Za divno čudo, ni dvorac Esterhazija, ni dvorac Feštetiča nisu propali i imaju i te kako šta da pokažu ljudima u novim vremenima. Tako se izvlači zaključak da je ulaganje u kulturu najdalekosežnije vrednovanje određenog podneblja.
Ima šta naš severni sused da nam ponudi i mimo Budimpešte, banja i sajmova. Monotoni panonski pejzaž samo je varka, jer se ispod te fasade kriju razni karnevalski sadržaji. A hedonizmi života su u ovom podneblju itekako znani i korišćeni.
