Пишу: Иван Миленковић и Ленка Павловић
Док су људи око мене тежили срећи, мени је увијек појам слободе био пуно битнији, важнији од среће. Није ми било тешко поднијети бол, ако је то било у име слободе. Рађе бих био болно слободан, него безболно сретан. Мој ангажман је дакле онај за слободу, што год то значило
Где год се појави, кад год се појави, овај витки, елегантни и одмерени човек усковитла атмосферу: довољно је да се, без прејаке најаве, с гитаром у рукама и саксофонисткињом Аном Ковачић крај себе појави у Кнез Михајловој улици па да настане гужва. Дарко Рундек, песник и музичар, опстаје на овим (и не само на овим) просторима већ готово пола века. Понешто се променило – боја његове косе, на пример – али у основи он остаје оно што је и био: велики песник и велики музичар. Пред концерте у Београду 5. и 6. јуна, разговарамо с Рундеком о рецепту за уметничку дуговечност, о савременом свету који не делује нимало привлачно, о томе како се рађају и шта значе његове песме, о групи “Хаустор” и о природи, о уметничком и грађанском ангажману, вештачкој интелигенцији и неинтелигенцији, о позоришту и студентском покрету…
“ВРЕМЕ”: Ваши текстови и ваша музика трају. На првом албуму имате песму која се зове “Мјењам се”. Није ли промена услов трајања?
ДАРКО РУНДЕК: Е сад, да ли говоримо о промјени дјела или аутора? Може се рећи да се дјело мијења на такав начин да га се у разним временима може друкчије читати. Има једна прекрасна Борхесова прича. Био неки човјек који је, не знам, хиљаду деветсто двадесет осме, рецимо, кренуо поновно писати Дон Кихота. И за три године је добацио до краја првог поглавља, али све точно, од ријечи до ријечи, свака интерпункција је ту. Па човјече, каже му приповедач, зар ти је толико времена потребно да препишеш? А не, каже он, ја не преписујем, ја је поново пишем. Сада кад је пишем, то је повијесни роман. Кад га је Сервантес писао, то је био сувремени роман и имао је потпуно друге конотације. У том смислу, дакле, дјело се мијења у односу на перспективу из које је писано, и, наравно, јер га се чита у различитим временима, макар је оно фактички исто. Аутор се, наравно, мијења јер се мијења све што је живо.
Сећате ли се Борхесове “Пешчане књиге”? Никада се не можете вратити на исту страницу јер она је увек другачија, свако ново читање је различито.
Сада живимо у времену у којем се моде, оријентације, политички системи, пуно тога, јако брзо мијења, мијења се перцепција свијета. Раније је било другачије. Прије неколико хиљада година у неком традиционалнијем друштву неки је симбол генерацијама значио исто, приче су значиле исто. А сада се све убрзало. До чега ће то довести видјет ћемо, али хисторијски гледано, овакво убрзање је нова појава. У ствари, то је нов феномен, мислим да је он заправо типичан за декадентне фазе цивилизација и култура.
Ваша “Ена”, рецимо, доживела је ко зна колико интерпретација, обрада. Недавно сте је с једном групом из Бихаћа, “Jall aux yeux”, отпевали на француском. Да ли то иста песма коју сте написали пре више од 40 година?
Па није баш. Био је један пријевод, мислим да се преводилац зове Гаљашевић, одличан превод на француски, али “Jall aux yeux” су се, не знајући за њега, навикли на свој пријевод, који ми је мање одговарао, био је дословнији, тежак за изговарање, мање ритмичан. Е, па онда ја пјевам своје китице из Гаљашевићевог пријевода, а они из свог. Мало су промијенили хармонску структуру, тако да, ево, донекле то јесте иста пјесма, донекле и није.
Срђан Сачер је био инсистирао да се “Хаустор” не окреће толико хитовима, док сте ви – ако је ово тумачење тачно – имали мало другачије идеју. Да ли сте икада водила рачуна о томе коме се обраћате, за кога пишете?
Први и највећи хит “Хаустора” био је песма “Моја прва љубав”, коју је написао Срђан Сачер. Да ли је он то написао с намјером да буде хит? Мислим да не. Направио је то врло искрено. То је пјесма која не удовољава канонима радијског хита, предугачка је и нема структуру која је типична за то. Највећи дио пјесме је инструментални соло, у тексту практички нема стереотипа, а и ако се појави нешто што личи на стереотип, он је у таквом контексту да га не можеш прочитати плошно.
Сачер је био и још увијек је – из моје перспективе то је можда његова највећа врлина – добар хаику пјесник. Он је стварно прекрасно писао о тренутку, о фином и синетстетском доживљају, о нечем што је типично за хаику.
Е сад, тврдњу коју преносите у вашем питању и која сугерира да сам у успоредби са Сачером склонији писању хитова, нисам до сада срео. Ако правиш албуме, синглове, концерте, објективно постајеш дио шоу бизниса. Закључак је да, ако издајеш албум, на њему треба имати бар једну радио-френдли пјесму која ће привући пажњу шире публике и на остатак албума, који је авантуристичкији и можда мање допадљив на први поглед. На првом албуму “Хаустора” ту је улогу одиграла “Моја прва љубав”, додуше случајно, јер је требала остати само сингл. Како је пјесма “Радничка класа одлази у рај” испала са албума, испунила је то упражњено мјесто.
На Трећем свијету смо се уздали у то да ће насловна пјесма испунити ту функцију “хита” који носи албум, али смо промашили. На том данас врло цијењеном албуму завршио сам текстове кад је готово сва музика била снимљена. Пјесмама је можда недостајало динамичке везе између та два слоја па је то одгодило његово препознавање.
Болеро је донио читав низ пјесама које су се уткале у културно ткиво ових простора, као “Ена”, “Сејмени”, “Шејн”, “Шал од свиле”. Да ли сам те пјесме писао настојећи се свидјети некој циљаној публици? Нисам калкулирао на тај начин. Питао сам се да ли мене те пјесме дирају на мјесту које ми је заједничко са људском браћом и сестрама. Могу ли те пјесме бацити мало свјетла на неку заједничку скривену чежњу кроз мелодије и слике које сам у машти или стварности сам проживио…
А песма “Радничка класа одлази у рај”? Буди се у пет и креће…
… заправо у пола четири ујутро се буди, а креће са перона пет…
…та нам песма каже да је готово с радничком класом, она је истрошена, искоришћена. Тих година рећи тако нешто није било баш уобичајено…
Ту је пјесму написао Сачер, односно тај рефрен, ја сам написао оно послије, игру на крају, момци у плавим капицама и овог црног ђавола сам ја измислио. Сачер се и дан данас декларира као комунист, као марксист. Он и даље чита ситуацију кроз класну структуру и класну борбу. Али у међувремену, тако се мени чини, контуре класа какве је Маркс видио некако су се изгубиле и у најмању руку радничка класа више нема ту класну свијест. Почетком осамдесетих то се већ могло видјети јер је тај потрошачки менталитет, механизам, како год хоћете, разбио ту класу, радници више нису били радничка класа, него су постали потрошачка класа. Да, за јефтину робу.
Да ли мислите да је нужно да уметник буде ангажован?
Па умјетност се у основи дјелила на профану и сакралну, тако да је сакрална по дефиницији ангажирана да нас доводи у везу са вишим силама, а профана – музика за свадбу, након жетве или неког рада – је ли она ангажирана? Мислим, ако она слави љубав, плес, животну радост… Да ли је то ангажман? Музика је увијек ангажирана, али тај ангажман не мора бити социјалан, политички, филозофски… То и није потребно, барем не профаној музици. Сакралној јесте, јер она има већу обавезу према својој сврси.
Јасно, али с друге стране вас људи доживљавају баш као ангажованог песника и музичара, и то баш у политичком смислу. Читав низ ваших песама је ангажован.
Не знам зашто, нити како је до тога дошло. Док су људи око мене тежили срећи, мени је увијек појам слободе био пуно битнији, важнији од среће. Није ми било тешко поднијети бол, ако је то било у име слободе. Рађе бих био болно слободан, него безболно сретан. Мој ангажман је дакле онај за слободу, што год то значило.
Студентски Меморандум о Косову: Стара успаванка или тактичка мудрост?
Емигранти су такође важна ваша тема. Године 1991. одлазите у Париз и тамо се сусрећете с емигрантима из читавог света.
Па, у мом искуству постоји прво вал емиграције везан уз овај наш рат, после тога рат у Сирији, велики вал миграната са Блиског истока, са сјевера Африке, који заправо непрестано надире. Тако да знам ту позицију изнутра, имигрант у Паризу. Било је то занимљиво искуство. Тад сам се осјећао као припадник неког новог, апатридског народа и то ми је пријало, морам признати. Тамо у Паризу, нисам се клонио Француза, али добар дио мојих пријатељи били су Американци, Енглези, људи с наших простора, живот их је на разне начине добацио до тамо… Не знам, идеја нације у коју се људи сад куну као да долази из давнина, а у ствари је из деветнаестог стољећа. Тако да сам се постепено почео идентифицирати с тим неким апатридском племеном, рецимо, које у великим свјетским метрополама постоји силом прилика, више него с нацијом у ужем смислу. С друге стране постоји нека природна припадност одређеном крајолику. Абориџини, на примјер, немају осјећај посједовања неког територија него одговорност за одржавање његовог склада. Исто важи се и за већину традиционалних култура. Али, нажалост, људи би радо посједовали териториј, неки га и исцрпили до краја, а слабо се о њему бринули. Земља, вода, зрак, планина, шумица, ораница, ријека, ако је с њом човјек од малена повезан истинском везом, неће је лако продати за шаку долара.
Да ли сте улазили у расправе с патриотама, националистима?
Радије сам се клонио јер људима је потребна идентификација, од кварта, ногометног клуба па надаље. Па, ако је то нека природна људска потреба, било би од мене сасвим неприлично да је вријеђам. Мислим, стварно не бих хтио вријеђати нити хрватске националисте, нити српске, нити француске, нити, оно, било које. Док се вежу уз неке позитивне вриједности и ако им то помаже да се идентифицирају с неком врстом врлине. А ако постану агресивни, што је код национализама чест случај, онда ми више нису симпатични.
Да ли сте ви антрополошки песимиста или антрополошки оптимиста?
Ако мислите на судбину људске врсте на овој планети, односној њеној биосфери, онда сам песимиста, али чуда су увијек могућа. Наш опстанак на овој планети повезан је са испреплетеним ткивом свега живог.
Дио умјетника има ту привилегију или проклетство да су друштвено изложени и да имају приступ медијима. То је велика одговорност. Могу отворити пут идејама које нису дио владајућег дискурса, могу се заложити за оне скупине људи који немају приступ медијима, могу чак бити глас оних који немају гласа: као што су то животиње, дивље и домаће, ријеке, шуме, тло, зрак… Сви су они дио велике заједнице на овој планети и запостављање њих је запостављање нас самих. Налазимо се усред шестог великог изумирања, убили смо пестицидима и хербицидима више од пола кукаца, птица, глиста, дивљине је све мање, станишта свих других живих бића све више прекривају бетоном, руше се и мељу планине у потрази за минералима и рудама. То је у Србији особито актуелно. Топе се ледењаци, прегријани оцеани имају све мање планктона који служе за производњу кисика, а све то пролази испод радара мејнстрим медија… Или, још горе, пуно горе, људи су постали на то неосјетљиви, потпуно одвојени од природе као да нису њезин дио. Климатске су промјене посљедица такве људске активности и само појачавају урушавање живота на земљи.
Активни сте у еколошком покрету?
Ових дана смо Санда и ја били на ушћу Муре у Драву, која се улијева у Дунав, погледали смо већ скоро довршене мега фарме пилића у близини тока ријеке, капацитета два милијуна глава годишње. Ове индустријске фарме угрожавају резервате под заштитом Унеска. Ради се о Хрватској Амазонији, пред чијим животињским и биљним богатством стаје дах и представља можда највеће хрватско природно благо. Тај простор је дио прекограничног резервата биосфере, и НАТУРЕ 2000. Углавном, једна недозвољива еко бомба, реално у власништву украјинског краља кладионца. Дан након тога судјеловали смо у Сиску на протесту против сличних мегафарми и мегаклаоница у Сисачко – мославачкој жупанији. Изгледа да се под притиском јавности инвеститор повукао. Такве пројекте, које су одбиле многе европске земље, не желећи њихово загађење, морамо и ми одбити, ако не желимо постати клоаком Еуропе. На сличан начин, у случају литија на примјер, неће га копати у Њемачкој него желе у Србији.
Вратимо се музици. Да ли ви деконструишете ритмове? Не пристајете напросто на оно што се зове world music без некаквог покрића.
Па добро, али world music је већ по себи деконструкција. А да не говорим о техно музици о којој, ако знаш бројати до шеснаест, све знаш унапријед. Тако да world music, која се ослања на традиционалне музике, нуди јако пуно репетитивних кругова који чине ритмичку фразу. Био је неки прилично аутентичан афрички бенд који је дошао свирати у “Мочвару”, у Загребу, клуб у којем дођу свирати мање познати бендови. Били су одлични, разумљиви и аутентични.
Да ли мислите да боље разумемо музику с простора на којем смо се родили, него с других страна?
Вјеројатно. Вјеројатно због свега онога што смо могли чути у Југославији, били смо јако поносни на то колико разних мелоса постоји. Кад смо свирали “Македо”, требало нам је доста труда да се опустимо и да почнемо импровизирати у томе као некој базичној мјери. С друге стране, знао сам се зачудит колико ми заправо оријенталне музике знају свирати у глави, а да никад нисам имам баш пуно директне везе са оријенталном музиком, не знам откуд то.
Не можемо да заобиђемо позориште.
Заправо ме с позориштем веже доста ствари, али најдуља је и најчвршћа веза са Сандом Хржић, дугогодишњом сурадницом, у неким стварима учитељицом, савјетницом и супругом. Мајком нашег сина. Пуно размишљања се кристализирало кроз нашу комуникацију, многе су књиге до мене дошле преко ње. Тако да је и моје казалишно искуство везано уз ту нашу сурадњу. Мени је увијек инспиративније било невербално казалиште које се веже уз традиције мима, ритуала, казалиште окрутности и покрета и све паралелне казалишне традиције, казалишта маске, комедија dell’arte у којој има много импровизације. Радио сам ипак доста музике за драмске представе, стјецајем околности, пуно њих било је у Паризу. И за многе Сандине режије. И за представе компаније “Act”, на енглеском језику у Француској. Доводила је глумце из Енглеске, играли су у Француској. Био је то огољен театар, много је путовао, а музика је имала важну улогу. Била је и сценографија и емоционална подршка. Енглески глумци су музички образовани и одлично су сурађивали на сонговима. И то сам уживао радити.
Окушали сте се и као режисер и глумац.
Као режисеру у казалишту мени није било нарочито угодно јер немам педагошког дара и моји односи с глумицама нису били лаки. Кад сам радио као режисер на радију, односи су били одлични, урадили бисмо неколико проба, било је пуно опуштеније. Али као казалишни композитор – то ми одлично иде, јер ипак имам скуство и као режисер, одређено драматуршко образовање, нешто сам мало и сам глумио, па вјеројатно из свег тог искуства могу направити музику која боље служи драмској сврси него нетко тко излази само из музике, па му та драмска сврха буде као неко ограничење.
Маринко М. Вучинић: Диктатура инверзности А. Вучића, опозиционе странке и студентска листа
Како се рађа песма? Да ли најприје имате песму у глави, па онда стиже музика, или имате музички мотив на који се онда лепе речи?
Ја сам заправо хтио писати поезију јер сам морао испунити мелодију која ми је пала на памет, тако да пјесме углавном настају из музичких мотива, па онда из бесмислених слогова који илустрирају будући текст. Сугласници прате ритам фразе, самогласници мелодију и емоцију. Они се појављују спонтано и као случајно, али у њима чучи заметак будучег текста који по сличности по звучности почиње да испреда смисао. Узбудљив процес! И тако настају неке пјесме. А неке, малобројније, испјевају се саме, брзо и лако.
У позоришту ипак имате задат оквир.
У позоришту сам добар у рађању сонгова и то ме весели. Срећом, добро склапам стихове, тако да кад требам описати неки карактер или неку ситуацију, то буду доста духовите и згодне пјесме.
“Душа гине од тишине”, написали сте.
Да, то је мој стих, али мислим да није у потпуности точан. Питао ме френд: “Како си могао то написати?” Јер нема ништа за душу бољег од тишине. Знам то из властитог искуства. Али у пјесми није ријеч о тишини у којој нема мисли и ослушкивања, него се ради о запуштености, напуштености, то је тишина у којој душе гине јер нема пажње и љубави. А тишина као тишина је за душу добра.
Казали сте у једном разговору: “Осјећам велику одговорност према језику и ријечи, на њему радим док не мислим да се ту настанило нешто вриједно размене с другим људима. И знам када сам написао нешто што мора потрајати”. Када знате да је песма готова?
Ма ја обожавам deadline, тад знам да је готова. Он ме присили да донесем неке дефинитивне одлуке и тај је притисак је често креативан.
(смех) Имате песму која се зове “Шувар и вариво”. (За млађе читаоце: Стипе Шувар био је хрватски и југословенски политичар по чијим идејама је промењен систем средњег образовања. Био је веома невољен због тога).
Чуо сам у међувремену јако лијепих ствари о Стипи Шувару. Морам признати. И чујем их све више. Он је био симбол некакве бруталне реформе школства у којем се та наша дивна грађанска цивилизирана гимназија треба претворити у стручну школу за шегрте, што ће, као, затрти нашу славну културу. А заправо, преко свједочанстава људи којима је он био професор, чујем лепе ствари о ширини његових увида, поштењу, духовитости, педагошком дару и томе што се с њим догађало након пропасти пројекта социјализма. Био је и остао принципијелан, паметан човјек одан потрази за праведнијим и хуманијум друштвом. Мени се чини да је самоуправни социјализам био један од ваљда најнапреднијих социјалних концепата који су уопће покушани у пракси. Нажалост – то видим и у Француској рецимо, гдје се држи до локалне самоуправе која доиста има доста моћи – није ријеч о томе да не можеш мијењати ситуацију, него се људима не да тиме бавити и то је проблем. Самоуправни социјализам би дивно могао функционирати да се људима стварно дало судјеловати у тијелима у којима су могли одлучивати о заједничком добру, у којима су могли да бирају, да узму правила и односе у своје руке. Али превладало је оно “да нетко то ради умјесто мене”. Једноставно, великом броју људи се не да бавити заједничким добром.
Природа је заједничко добро. Екологија заузима важно место у ономе што радите.
Да нема Санде, не би било ни приближно толико ангажовања. Ми смо тим у којем некад и моја друштвена изложеност добро дође да би се промовирале ствари које не спадају нужно у оно по чему сам познат, јер вриједно је заложити се за њих. А људима се не да бавити ни властитом општином, а камоли добробити човјечанства. Па ваљда док им не догори, мислим, а и то онда опет пређе у неко срљање. Тако ствари стоје. Када би на врху хијерархије били мудри људи који би процјењивали одлуке по томе који је њихов утјецај на добробит будућих седам генерација… Кад су заједнице мање онда се људи могу лакше договорити јер свакодневно дијеле с природом судбину и сасвим је нормално да неће направити нешто лоше биљкама, животињама, зраку, земљи и води од које су егзистенцијално директно овисни. Абориџинска култура је беспрекорно и без већих промјена живјела у складу са својим територијима и свим осталим њиховим становницима 40.000 година
Цитираћу вас још једном: “Имамо велики избор”, кажете ви, “између атомске катастрофе и општег урушавања живота на планети.” Сада смо смисли вештачку интелигенцију која је, чини се, после атомске бомбе најамбиционији човеков покушај да самога себе уништи. Да ли вас то плаши? Шта музика губи (или добија) вештачком интелигенцијом?
Човек је од своје интелигенције већ довољно штете направио (смех), да му не треба још да је појача умјетно. Креативна музика вештачком интелигенцијом добија нека ефикаснија помагала на нивоу студијске технике, снимљеног звука и слично. Музичка индустрија пак, може јефтиније производити јефтину конфекцију… Али бојим се да нас то све скупа још брже удаљава од смисла и љепоте и међусобног уважавања.
“Редовити сусрети с поезијом”, рекли сте, “избаце нас из колотечине аутоматског мишљења и опажања, па онда и дјеловања. Баналност престаје бити једина реалност.”
Добро сам то рекао. Дај ми, молим те, препиши све то скупа (смех).
Мило Ломпар: Студентска листа мора да изазове „цунами ефекат“ (ВИДЕО)
Да ли и даље читате?
Па, да будем искрен, задње вријеме не читам. Док прочитам нове вијести на овом телефону… Стално има нешто новог што пратим, што ме занима, не знам, квантна физика, астрономија, екологија, а самим тим кад ме сними алгоритам да сам тај, онда ми испоручује садржаје и док ја то одрадим, не стигнем више ништа прочитати (смех). А да, ипак, сад читам Рилкеа, Приче о драгом Богу. То понекад читам Санди наглас. Прекрасне кратке приче!
Недвосмислено сте, јавно, подржали студентски покрет. Режим, међутим, малтретира на граници људе из региона који то јавно раде.
За сад ме нису дирали. Нисам имао проблема, али ако је то опћи тренд, не знам зашто не би. Оно, ја не бих волио да се нешто лоше догоди, драго ми је да нисам имао неугодности, али желим да подржим студенте, јер то стварно, најискреније, и морам.
Извор: Време
