Piše: Predrag Dragosavac
Ogi Ren je lik iz priče Pola Ostera koga je Harvi Kajtel u filmu „Dim“ oživotvorio kao da je po njemu stvoren. Strasni uživalac kubanskih cigara, od jutra do sutra je u svom tobako-šopu u Bruklinu, zna sve likove i abere iz kraja, pun je priča i životnih mudrosti… Osim kubanskih cigara, Ogi ima još jednu veliku pasiju – godinama, svakog jutra u isto vreme, fotografiše ćošak na kom je njegova radnja. To mu je „nešto kao životni projekat“.
U šteku čuva desetine albuma sa pedantno sortiranim fotografijama tog jednog te istog ćoška. Na pitanje „Zašto, u čemu je fora?“, ima dva odgovora. Prvi je: „Sve su iste, ali svaka je malo drugačija. Drugačije je svetlo, drugo je godišnje doba, negde je sunce, negde kiša, negde sneg, drugi ljudi su na njima, nekad su isti ljudi ali su drugačiji…“ Drugi odgovor je: „To je moj ćošak na kraju krajeva…“ („It’s my corner after all…“)
Krovovi Starog grada u Barseloni
Prebirajući po folderima, u (uzaludnom) pokušaju da malo počistim prelivajuće gigabajte, shvatio sam da u svom „prenapučenom“ telefonu skladištim – poput Ogija Rena – gomile fotografija „jednog te istog“. U različito doba dana, u različitim godišnjim dobima, pod različitim svetlom, fotografisao sam jedne te iste krovove i vizure (barselonskog) Starog grada.
Na ravnim krovovima zgrada starih najmanje vek i po prostire se veš, kafeniše, čitaju novine, sreću komšije, primaju gosti, obeduje, roštilja, sunča, lenčari, svira, žurka, telefonira, sklanja od ljudi, vreve i buke, kontemplira, piše … Na „moju terasu“ na krovu ne dolazim u neko tačno određeno vreme da bih škljocao, nego mi ponekad dođe da škljocnem dok sam tamo; obično da bih „uhvatio trenutak“…
Za kamerom posežem bez zadnjih misli, više intuitivno. „Šta me inspiriše?“, pitam sam sebe dok posmatram uslikano, merkajući šta da brišem, a šta ne. Odgovor iz prve je – svetlost. Dok nisam nabacio kilometražu u „gustom mraku“ Skandinavije i Baltika svetlost me, sama po sebi, nije posebno uzbuđivala. Ali kad sam prvi put iz Stokholma u Barselonu dolazio krajem (jednog) decembra, „prosvetlio“ sam se za sva vremena…
U domovima zdravlja, bolnicama, čak i u raznim ustanovama i kolektivima širom Švedske postoje posebne prostorije za „svetlosnu terapiju“. U mračno doba severnjačke zime ljudi tu dolaze po svoju „dozu“ koja varira između dve i po i deset hiljada luksa. Luksi su licencirani lek protiv sezonske depresije. Barselona mi je ostala svetlosna terapija i pošto više nisam na severu. Popnem se na terasu i preko svetlosti se konektujem sa univerzumom.
Pikaso u Barseloni
Preko svetlosti i barselonskih krovova (nenadano) sam se „konektovao“ i zbližio i sa Pikasom. Odavno sam mu se divio, ali mi je bio nekako dalek i nedodirljiv, sve dok u njegovom (barselonskom) muzeju nisam stao pred „Krovove Barselone“ i „Krovove Barselone pod mesečinom“. Slike su sa početka prošlog veka (iz 1902. i 1903), ali su mi vizura grada i svetlost koja ga na njima obasjava odmah bili poznati… i bliski: „To gledam i stalno fotkam sa terase! “ Shvatio sam u trenutku da mi je Pablo takoreći (bio) vesino (komšija), i da nam je Barselona sličnim prizorima napunila oči.
Pikaso je u Barselonu došao u jesen 1895. godine, kad je imao 14 godina. Njegov otac dobio je službu u umetničkoj školi La Ljotža (tako se transkribuje sa katalonskog) i porodica se tu preselila iz La Korunje posle smrti Pablove mlađe setre Končite (koja je početkom te godine umrla od difterije). Uz dva nešto duža izbivanja iz grada – jedan semestar proveo je u Madridu, a zatim osam meseci u Orti de Sant Žoan (u unutrašnjosti Katalonije) – Pikasu je Barselona bila prebivalište sve do aprila 1904, kada je odlepršao u Pariz.
Opšte je mesto kako su to bile „formativne godine za formiranje njegovog umetničkog identiteta“. U kratkim biografijama spominje se kako je tu „prošao akademsko obrazovanje“, što iako nije netačno malo zamagljuje sliku. Pikaso je formalnog akademskog obrazovanja imao malo; nijednu akademiju nije završio i nije imao diplomu. Na La Ljotži, gde je predavao njegov otac, proveo je oko dve godine, a sa Kraljevske akademije San Fernando u Madridu digao je sidro posle svega nekoliko meseci. Toliko mu je tamo prijalo da je stvorio doživotni odijum prema školama i akademijama umetnosti.
„Umetnost se ne uči u školama, niti se pronalazi u salonima. Ona je stvar duha i slobode“, govorio je, sa dubokim uverenjem da su škole lepih umetnosti mesta gde se ubija strast i gde se studenti podučavaju kako da kopiraju ono što vide, umesto da nauče kako da izraze ono što osećaju. „Muzeji i škole su puni slika koje su rađene po pravilima ‘lepog’. Ali ta lepota je mrtva. Ona je kao hirurški sterilisana soba – u njoj nema klica, ali nema ni života.“
Pikaso se u Barseloni doživotno „zarazio klicama života“. Uživao je u slobodi i nesputanosti i doživeo je tu sve što čovek prvi put doživi kad je mlad – velika prijateljstva, ljubavi, radosti i tuge… Tu je sretao „gospođice iz Avinjona“, odnosno iz bordela u Avinjonskoj ulici (nedaleko od njegovog ateljea) u Gotiku… Tu je iznenađujuće brzo upijao i interiorizovao „nove umetničke fore“. Tu je, konačno, od Ruiza postao Pikaso.
„Tamo je sve počelo… tamo sam razumeo koliko daleko mogu da odem“, govorio je kasnije o Barseloni, ne ostavljajući mnogo dileme gde je stekao „životnu perspektivu“. Iako je bio „autsajder”, Andalužanin u Kataloniji, stariji afirmisani slikari, pesnici i intelektualci barselonski prepoznali su njegov genij i još kao „žutokljunca“ primili su ga u svoj boemski „modernista“ krug. Već kao osamnaestogodišnjak Pikaso je postao redovni član „tertulije“ (intelektulno-umetničkog kružoka) u taverni „Četiri mačke“ (Quatre Gats). Tu će 1901. godine prirediti svoju prvu samostalnu izložbu.
„Pripadnost“ Starom gradu
Svi stanovi koje su Ruiz-Pikasovi promenili u Barseloni bili su u Starom gradu; na gornjim spratovima zgrada u Starom gradu nalazili su se Pablovi ateljei (koje je zbog besparice često menjao); iz Starog grada su bili njegovi najbliži prijatelji i drugari Žaume Sabartes, Ramon Kasas, Isidre Nonel; Karles Kazagemas je imao svoj atelje u Ravalu…
Barselona je u to doba živ lučki, industrijski grad u kom vri. Mediteran i Evropa sve intenzivnije se prepliću, a na velika vrata ulazi i bauk što kruži Evropom. Grad je poprište žestokog klasnog sukoba. Konflikt je neprestano tinjao i s vremena na vreme bi se burno rasplamsao. „Pripadnost“ Starom gradu nije implicirala samo određen socijalni i klasni status, nego je u velikoj meri „predestinirala“ filozofski, politički, i estetski svetonazor.
Gaudijevske kitnjatosti nisu tu bile na ceni. „Pošaljite Gaudija i Sagrada Familiju u pakao!“, napisao je mladi Pikaso. Ako su detinjstvo i mladost „jedina prava domovina“, kako kažu pesnici, Pikasova prava domovina je barselonski Stari grad. Nije čudno što će kasnije postati i do kraja života ostati komunista.
Plava faza
Samoubistvo bliskog prijatelja Karlesa Kazagemasa 1901. godine bilo je okidač za početak Pikasove „Plave faze“; „Evokacija (Sahrana Kazagemasa)“ se smatra prvim delom koje je porodila. U to doba Pikaso počinje da slika ljude sa margine – prosjake, ulične zabavljače, alkoholičare, prostitutke, siromašne majke sa decom… Likovi su im izduženi, po uzoru na El Greka, ali u ovom slučaju izduženost je naglašava glad, očaj i fizičku slabost. Plava monohromatija takođe vuče korene iz „El Grekove palete hladnih, pepeljastih, bledoplavih i sivih tonova kojima je oslikavao svetitelje“.
Osim uličnih scena i likova, Pikaso tada počinje da slika i gradske pejzaže, kao i „pejzaže viđene kroz prozor“, što će kasnije tokom života često primenjivati. Uz sve to, ili mimo toga, crta i slika krovove Barselone. Krovovi su mu, smatraju tumači njegovog dela, bili „prirodna laboratorija za proučavanje svetlosnih mena“. Crtajući i slikajući izlomljene linije krovova, dimnjake, rezervoare za vodu, kupole crkvi…, Pikaso je eksperimentisao sa formom i perspektivom, u čemu su neki videli preteču kubizma. U katalogu Muzeja Pikaso kaže se kako su njegovi prikazi krovova, posebno pod mesečinom, tretirani „poetskim plavim sjajem“, gde se „svetlost i senka spajaju u tišinu i samoću“.
Iz doba „Plave faze“ datiraju i njegovi prvi verbalni hvalospevi krovovima Barselone:
„Katalonska arhitektura je uklonila kosi krov i ostavila ono što zovemo terasom (solera), jer u nju udara sunce. Ta krovna terasa je, bez ikakve laži, ponos Barselone. Ona stoji na čelu kuća kao kruna od zlata i srebra, sa zvezdama umesto dijamanata i čini grad ravnim kao dlan. Subotom i nedeljom, stanovnici Barselone i svi koji u nju dođu mogu da se popnu na krov, šetaju gore-dole i dive se tom neprekidnom nizu terasa. One su kao ravnica koja se proteže od mora do planina, puna veša koji se suši na suncu i leprša kao zastave na brodovima u luci… kao da je to kosa na glavama samih kuća.“
Pikaso o uspjehu, nekompromisnom stvaranju i porijeklu ideja
Rekonstrukcija sećanja
„Krovove Barselone“ (1903) Pikaso je naslikao iz ateljea u ulici Rijera de San Žoan 17 (Riera de Sant Joan). Ta zgrada srušena je još 1908. godine, kada je probijana ulica Via Laietana, koja je trebalo da poveže Ešamplu, novi „buržujski“ deo grada, sa morem. Nema više ni zgrade u Ulici Merse 3 (Carrer de la Merce), u kojoj su Ruiz-Pikasovi najduže živeli i iz koje se pružao direktan pogled na Baziliku Naše Gospe od Milosti (Basílica de Nostra Senyora de la Mercè). Odatle je Pablo posmatrao dok je crtao „Kupolu crkve Merse“. I ta zgrada je srušena u jeku urbanističke obnove grada početkom osamdesetih. (U zbijenom i prenaseljenom Starom gradu tada su rušenjem pojedinih zgrada „otvarani“ prostori za male trgove, ne bi li grad tako prodisao.)
Sačuvana je, ipak, jedna fotografija iz 1900. godine sa njene krovne terase na kojoj je Pikaso ovekovečen zajedno sa prijateljima Karlesom Kasagemasom i Anhelom Fernandezom de Sotom. Svedoči o trenucima zadovoljstva, radosti i razbibrige pod „vanvremenskim mediteranskim svetlom“ Barselone. Vizura grada iza njih je „kao sa Pikasovog platna“.
U nastojanju da rekonstruišu sećanje na Pikasov mikrosvet i univerzum u Barseloni, iz Muzeja Pikaso su svojevremeno inicirali projekat proširene stvarnosti „La Mercè de Picasso“. Ideja je bila da se virtuelno ponovo izgradi i oživi srušena zgrada u ulici Merse u kojoj je živeo mladi Pikaso. Na Trgu Merse skenira se QR kod i na ekranu telefona ukaže se onda digitalni model srušene zgrade, pa se zatim ulazi u njen hodnik, u porodični dom Ruiz-Pikasovih, u sobe, kuhinju, kupatilo… i ide sve do prozora sa pogledom na crkvu.
Meni više paše da skuvam kafu i da je natenane, sa pogledom na krovove grada i kupolu crkve Santa Marija del Mar, pijuckam sa Pikasom i Ogijem Renom.
„Sve što možeš da zamisliš je stvarno“, kaže Pikaso.
„Sve dok postoji makar jedna osoba koja veruje u nju, ne postoji priča koja ne može biti istinita“, dodaje Ogi.
„Stvarnost se krije u svetlosti i tami“, opet će Pikaso.
„Zemlja se okreće oko Sunca i svakog dana svetlost sa Sunca pogodi Zemlju pod drugačijim uglom“, kaže Ogi i vadi iz džepa kubanske cigare.
Pikaso srkne kafu i kaže: „Dobro si je skuvao…“
„Mora da baci ključ…“, kažem ja.
Dok gušta cigaru, Ogi Ren priča priču koju je čuo od Pola Bendžamina, ono kako je Valter Roli, čovek koji je doneo duvan u Englesku, izmerio težinu dima:
„Prvo je uzeo nepopušenu cigaru, stavio je na vagu i izmerio je. Zatim je zapalio i popušio cigaru, pažljivo otresajući sav pepeo na tas vage. Kada je završio, stavio je i opušak na tas, zajedno sa pepelom, i izmerio ono što je ostalo. Zatim je taj broj oduzeo od prvobitne težine nepopušene cigare. Razlika je bila težina dima…“
Izvor: RTS OKO
