Пише: Урош Митровић
Palantir Technologies је компанија која као да је изашла из дистопијског романа – она је необичан спој Силицијумске долине, обавештајних служби и безбедносног апарата. Основали су је 2003. Питер Тил – милијардер склон оспоравању универзалних вредности и идеје, на пример, да правила важе једнако за све – и мала група технолошких идеалиста, а од самог почетка имала је амбицију да “види оно што је скривено”.
Назив компаније потиче из универзума Господара прстенова, у којем су “палантири” мистичне кугле кроз које врховни зли чаробњак Саурон надгледа свет – што је симболика која није случајна када се узме у обзир природа компаније и онога чиме се бави. “Палантир” није само технолошка фирма која своје производе нуди различитим индустријама, у распону од одбране и финансија до здравства и логистике. Она је и производ једног специфичног погледа на свет. У њеним темељима осећа се утицај идеја које круже око њеног оснивача: одмак од либерално-демократских идеала, фасцинација новим хијерархијама и техноелитама које “виде даље”, као и вера да се сложени друштвени системи могу могу разумети – и да се њима може управљати – путем података.
Софтвер као кључ безбедности
Идеологија коју артикулише “Палантир”, кажу Алекс Карп и Ник Замиска у књизи Технолошка република, полази од тезе да улазимо у ново доба, доба краја самозадовољног и самоувереног Запада. Како тврде аутори, либералне демократије су, ослањајући се на претпоставку трајне доминације, заборавиле шта значи “имати моћ”, односно како се моћ гради и одржава у савременим, технолошки обликованим условима. Публикација је структурирана у четири главна дела који аргументују потребу за поновним усклађивањем западног технолошког сектора са интересима националне безбедности.
Књига тврди да улазимо у “нову еру одвраћања” засновану на вештачкој интелигенцији и софтверу, где технолошка надмоћ постаје кључ безбедности. Аутори се залажу за јаче повезивање технолошке индустрије и државе, по узору на историјске пројекте попут свемирског програма и развоја нуклеарних технологија. Карп и Николас В. Замиска, његов заменик у компанији “Палантир”, упозоравају да је Запад постао идејно “омекшан”, што је ослабило његову стратешку позицију, нарочито због “интелектуалне слабости” у Силицијумској долини. Такође износе ширу културолошку критику, тврдећи да претерана толеранција води губитку вредносног ослонца и, истовремено, сугеришу да су неке културе “регресивне”, док су друге донеле кључне цивилизацијске напретке. На крају, књига промовише практичан приступ: примену АИ у безбедности и увођење “инжењерског начина размишљања” у јавни сектор.
Међутим, управо у тој реторици и тражењу “отрежњења” Запада и Америке, крије се нешто много дубље и потенцијално опасније: покушај да се редефинише однос између технологије, државе и појединца.
Долазак нове епохе
У њиховој визији будућности – изложеној кроз јавно објављен сажетак књиге у 22 тачке манифеста на званичном X налогу “Палантира” – свет улази у епоху у којој идеје, дипломатија и економска међузависност губе примат, а пресудна постаје способност да се произведе и примени технолошка сила. На тај начин софтвер постаје оружје, а инжењери – нова стратешка елита. То је суштински раскид са дискурсом у којем је технолошки сектор волео да себе види пре као неутралног иноватора, готово аполитичног актера. Овде се, напротив, захтева отворено сврставање: технологија мора служити држави, и то пре свега њеним безбедносним и војним интересима.
Компанија “Палантир” је данас “убитачно” активна: од ратишта у Украјини и Гази, све до сукоба Америке и Израела против Ирана. Њихови АИ системи нису само софистицирани алати већ манифестације застрашујуће, дехуманизоване логике која доноси сурову ефикасност лишену сваког етичког оквира. То је прорачуната хладнокрвност која људску егзистенцију своди на пуки податак, пројектујући дигиталну пустош која као да је изронила директно из Дантеових понора пакла (види “Алгоритам на линији фронта”, “Време” бр. 1809).
“Палантирови” системи, дизајнирани за државне агенције и велике корпорације, не баве се само анализом и прикупљањем података – они редефинишу ко има право да види, тумачи и делује на основу тих података. У тој зони између технологије и идеологије, “Палантир” је један од носилаца нове инфраструктуре света у коме транспарентност није универзална, већ је привилегија оних који управљају системом. А то само говори колико се ова компанија види као продужена рука аналитичких и оперативних капацитета државе.
Ко контролише контролоре?
Овакво устројство света не долази без последица. Када приватне компаније постану кључни носиоци државне моћи – када развијају системе за надзор, анализу података, ратовање и управљање кризама – граница између јавног и приватног почиње да се брише. Одговорност постаје дифузна, а моћ концентрисана у рукама малог броја актера који нису директно подложни демократској па чак ни судској контроли – јер питање је каква би, уопште, била кривична одговорност функционера “Палантира” ако се њихови системи, које купују државе и владине агенције, доказано користе у војним операцијама са масовним цивилним жртвама?
Данас је “Палантир” процењен на више 360 милијарди долара, што је несразмерно више у односу на његове приходе (четири милијарде), што је разлика која се великим делом објашњава стабилним и уносним уговорима са америчком и другим владама, као и различитим безбедносним институцијама. Уосталом, у јулу прошле године само је Војска САД доделила компанији “Палантир” десетогодишњи кровни уговор чија укупна вредност достиже 10 милијарди долара.
Књига Технолошка република полази од тезе да је ера меке моћи и бесплатних дигиталних услуга завршена, те да инжењерска елита Силицијумске долине има “морални дуг према земљи која је омогућила њен успон” и “обавезу да учествује у одбрани нације”, усмеравајући своје капацитете ка развоју одбрамбених технологија и АИ система, пре него што то учине њени геополитички противници. Политички и друштвени живот, заговарају аутори, морају се трансформисати: друштво треба да инсистира на јачој држави, економском расту, сталној мобилизацији, “универзалној војној обавези” и рехабилитацији савезника попут Немачке и Јапана. У сржи овог наратива налази се уверење да америчка моћ представља једину брану против глобалног хаоса, те да се прогрес може очувати само ако се друштво одупре “празном плурализму”.
Милитаризација технологије и друштва
За Немачку и Јапан послератни идентитет није био случајна конструкција, већ свесно изграђен оквир у којем су економија, дипломатија и такозвана “мека моћ” замениле војну силу као примарне инструменте утицаја. Такав модел омогућио је деценије стабилности и специфичан, новоизграђени морални легитимитет тих држава на међународној сцени. Међутим, порука манифеста “Палантира” је јасна: такав идентитет више није довољан. Тиме се прави и дубок цивилизацијски заокрет – повратак логици у којој војна моћ поново постаје централни израз државне снаге. Истовремено, иза ове идеје може се наслутити и прагматичнија рачуница. Јачање војних капацитета савезника имплицира стратегију у којој САД настоје да растерете сопствене ресурсе и део ризика, трошкова и потенцијалних конфликата расподели на шири блок држава.
Посебно је индикативан однос према вештачкој интелигенцији. Аутори књиге одбацују дилему да ли АИ треба милитаризовати; за њих је то већ решено питање. Право питање је ко ће први и најефикасније то учинити. Тиме се уводи логика неминовности: ако “ми” не развијемо ове системе, неко други хоће. Таква логика историјски је већ виђена и покретала је трке у наоружању током 20. века. Сада ова глобална трка добија сасвим нову димензију, јер се не ради само о оружју већ о инфраструктури која може прожети читаво друштво.
Лојални држави и Трампу
Иако Алекс Карп и Николас Замиска своје технологије представљају као практичан одговор на савремене безбедносне и политичке изазове, аналитичари указују на то да се њихова идеја “мира кроз силу” може читати као порука усклађена са политиком нове администрације Доналда Трампа, што отвара могућност за додатно продубљивање сарадње кроз уносне државне уговоре. У контексту недавне одлуке да се ривалска АИ компанија “Антропик” искључи из програма Пентагона због одбијања да учествује у развоју система за масовни надзор или аутономно наоружање, “Палантиров” наступ може се тумачити и као маркетиншка стратегија, али и као сигнал политичке лојалности.
Када се све наведено повеже са остатком манифеста – нарочито са инсистирањем на тесној сарадњи технолошких компанија и државе – почиње да се назире шира слика: то је суштински позив на ревизију поретка насталог након Другог светског рата. А “кочнице” које су имале за циљ да спрече појаву новог међународног хегемона посматрају се као препреке које треба превазићи. Нелагода коју таква визија изазива не произлази само из страха од конфликта већ из имплицитне поруке да лекције 20. века можда више не важе за 21. век.
Шта се спасава, у ствари?
Због свега тога, не изненађује што поједини критичари у овој визији препознају обрисе “техноауторитарног” или чак “технофашистичког” поретка. Не зато што она директно заговара репресију у класичном смислу, већ зато што поставља темеље система у којем се потпуна контрола остварује суптилно, кроз технологију. Уместо отворене силе, ту су алгоритми; уместо идеолошке индоктринације, ту је анализа података и предиктивно моделовање понашања људи.
Историја нас учи да свака концентрација моћи носи ризик од злоупотребе. Управо зато овакве идеје захтевају не само анализу већ и озбиљну јавну расправу. Јер питање које “Палантир” отвара у књизи Технолошка република” и свом манифесту није само питање механике “опстанка Запада” већ и шира визија друштва које уопште покушавамо да очувамо.
Извор: Време
