Пише: Мишо Вујовић
Гледаоци виде оно што се дешава испред камере. Драму иза ње, нарочито у директним преносима, по правилу нико не примети. А тамо увек нешто вреба: неко нагази кабл за напајање, интернет „забагује“ баш кад не би смео, времешна госпођа широким леђима заклони кадар као да је послата да тестира хришћанско стрпљење сниматеља. И тек тада почиње прави пренос — не догађаја, већ живаца.
Годинама Никшићани Рајо Јеврић и Бато Самарџић бележе најзначајније тренутке у манастиру Острог. Рајо драматург, Бато сниматељ — двојица врхунских професионалаца и добрих људи, мајстора заната који свој посао не раде само техником већ и вером.
И ту, у суштини, нема ничег спорног осим што техника одавно заслужује да буде смештена у музеј телекомуникација.
Али управо ту почиње мала острошка победа над савременим хаосом. Док се велике телевизије понекад губе у шумама каблова, сервера и продукционих тимова, Рајо и Бато са једном фиксном и једном покретном камером, готово „на штап и канап“, успевају да гледаоцима пренесу сваки детаљ празника Светог Василија Острошког најпосећеније духовне свечаности у Црној Гори.
И док народ гледа литије, молитве и колоне поклоника, иза кадра траје тиха битка са струјом, сигналом, временом и немогућим условима. Зато се понекад чини да стара народна није настала у рату него баш у неком директном преносу са Острога: бој не бије свијетло оружје, већ срце у јунака.
Извор: ИН4С
