Пише: Јасна Ивановић
Ако су се лингвисти некада спорили око тога да ли ће бирократизовани језик нестати заједно с једнопартијским системом у Југославији, данас те дилеме нема. Овјештале канцеларијске синтагме протегле су жиле до данашњих дана, као, уосталом, и систем који их је за своје потребе направио.
Овај ,конференцијашки вергл“, у којем се наш језик затекао, духовито је описао Бранко Бабић у књизи ,,Наше језичке бољке“, дајући у овом рјечнику бирократског жаргона и јасне препоруке за лијечење језичког стања. Редајући азбучним редом којеразна лица (алкохолисана, војна, глува, грађанска, друга и трећа, друштвена, друштвено-правна, женска или мушка, званична, неидентификована…), писац наглашава како се бирократски хор држи ове именице као пијан плота, и то најчешће зато да не би поменули име човјеково и да би лик људски замаглили. Тако лице престаје бити синоним за човјека, а настаје лице без људског лика.
,,Читава је галерија чудноватих лица у службеним папирима, тим брдима хартије коју, ко зна зашто, зову материјалима. Лица станују и у правним и полицијским списима, башкаре се у безбројним рефератима, гнијезде се у неким књигама које су у научно рухо одјенуте. Па не би то било баш ни погубно за језик наш насушни када би сва та лица тамо и остала. Али авај! Размиљела се лица на све стране и загосподарила, просто не видиш од њих нити једно чељаде.“
Ако за узорак малог лингвистичког огледа узмемо изјаве црногорских посланика, примијетићемо да се једно нарочито лице маркира у њиховим језику све учесталије ‒ свештено лице, мјесто ђакона, попа, калуђера, митрополита… У језичке невоље, баш због свештених лица, запао је ових дана др Иван Вуковић. У последњем обраћању јавности, вајкао се да му је повријеђено право на приватност, тј. приватну преписку, у којој су се она свештена преметнула у грубо оклеветана лица. Чињеница да је др Вуковић ову преметачину извршио у приватној преписци не потире чињеницу да је та преписка дио доказа у званичном кривичном поступку, па стога не може приватна и остати.
Лингвистички је занимљиво да је др Вуковић у јавној одбрани свог права на приватност (а нипошто правдању за клевете), споменуо Манастир Острог, па још га и поновио, и то крајње небирократски, као светињу, а не као, рецимо, вјерски објекат. И овдје долазимо до једне друге лингвистичке теме која се тиче тзв. епистемичке модалности. Њоме се казује степен којим говорник исказује своју сигурност у речено, вјероватноћу или процјену истинитости. Степен епистемичке модалности подиже се када посланик умјесто ,,мислим“ каже ,,мислио сам и мислим!“ (,,О повампиреном четништву у Црној Гори мислио сам и мислим исто!“), а скаче када се вјерски објекти именују светињом, уз додатно изражавање убјеђења да то тако мора бити и вјерницима, и атеистима.
Иако је исказ посланика Вуковића, по лингвистичким мјерилима, понио јак степен убједљивости, то наравно не значи да ће јавност бити убијеђена у садржај изреченога. Ако останемо у кругу лингвистике, можемо рећи да сумњу у убједљивост његовог исказа подржава чињеница што јаку епистемичку модалност налазимо и у Вуковићевој преписци, гдје је степен подигнут псовком, а онда скочио додатком ,,на челу са Амфилохијем!“. Јавност је лингвистички збуњена! И ето невоље у рају бирократских брбљиваца, како то описује књига ,,Наше језичке бољке“. Да ли ће др Вуковић у даљој каријери говорити бобу боб, а попу свештено лице? Биће свакако добро, ако буде ишло као и досад, према дуготврдој изреци ‒ хоће језик на право.
