„Нијесам Твој коњ, Господару! – одвратио сам – да за мене нема друге воље осим Твоје. Ја имам својих пет чула, која ће увијек Твоја наређења испитати да ли смјерају добру. Ако је тако, Марко ће их тачно извршити. Није ли, мораш милосрдно опростити ако се не осврнем на њих. Размисли, Господару, шта Ти предлажем. Дај ми дозволу да одем у Херцеговину, и да се ставим на чело устанка. Пусти ме да радим, а сад буди једини заштитник моје породице, да је не би злостављали моји непријатељи! Да, или не?
- Не.
- Ако нећете, Ваше Височанство ће признати да под тим условима не могу с чашћу заутимати ниједан положај у Вашој књажевини. Овдје Вам враћам сва ваша одликовања, и знаке свога достојанства.
Машио сам се руком у џеп, и извадио сва ордења и медаље којима ме је некад књаз одликовао, и дао му их. Примио их је! Затим сам узео капу да с ње скинем војводски грб. Књаз ми је хладнокрвно дао ножић, говорећи:
- Не квари нову капу, но пажљиво откини грб!
С таквим резултатом вратио сам се у Подгорицу.“
„Желио сам да ми објасни свој однос према књазу“, пише Холочек.
„Књаз је добар човјек“, одговорио је војвода Марко, „и морам признати да ме цијени више него друге, иако би изгледало обрнуто. Паметан је, храбар и добар, али уједно сујетан и резметљив. Годи му ласкање, и зато се окружује улизицама. Знам да их не цијени, али ужива кад се пред њим увијају и смјешкају слатко. Уз то је плаховит и нагао. Зато и бира у своје друштво људе који су срећни кад на њих излива своју срџбу. За све то ја нијесам погодан, што га дражи. Никад се с њим не сретнем а да му пред очи не ставим огледало истине. То га љути, па тражи прилику и спрема ми замке, да би ми могао доказати како немам никаквог права на звање проповједника и учитеља. Знајући то, утолико усрдније пазим да не бих био ухваћен у грешци и изобличен као кривац. Ако ми се то једном догоди, узеће ме као првог уз своју десницу.
Славољубив је, и радо приклања уво ласкавцима кад му говоре: „Господаре, ти си генијалан, тако одабране главе Црна Гора досад није имала“. Ја признајем врло радо његове способности, али ми је одвратно кад му то говоре у очи, из нечасних побуда. Да бих га одвратио од ласкања, ја му истичем да никако није достигао књаза Данила, а још мање га претекао, премда му је срећа била више наклоњена него Данилу. Исто тако, не ћутим кад га проглашавају за генијалног пјесника, чиме се много поноси.
Замјерам му кад на скупу чита своје пјесме, недостатак вјерности и истинитости. На Фундини, на примјер, Новак Милошев је посјекао двадесет и седам Турака, послије чега је слављен далеко ван граница; из Русије, за своју храброст, добио је скупоцјени ханџар, а из Чешке, ако се не варам, поклон у новцу.
Књаз га је опјевао у пјесми као разњеженог, заљубљеног младића коме је Турчин отео драгану, и тиме побудио његову жељу за осветом. Књаз нам је ту пјесму читао на скупу. Министри су пљескали!? Као у лацманском позоришту, неке војводе су засузиле, а неки су клицали. Само сам ја ћутао као заливен, и кад ме је књаз запитао за мишљење, одговорио сам поштено, онако како сам мислио:
- Господару, не играј се таквим глупостима! Ти имаш важнијих ствари о којима треба да се бринеш. Ако хоћеш да се забавиш, прошетај се на коњу, или иди у лов. А ако желиш добру, јуначку пјесму, позови гуслара. Није лијепо од тебе што тако вријеђаш Новака Милошева. Шта ти је учинио да његова дела преиначујеш? Новак је човјек у годинама, брижљив отац породице, зашто га претвараш у младића који би му могао бити син? Новак сијече Турке као прави јунак, зато што су непријатељи његове отаџбине, и што газе слободу његове српске браће. А ти мислиш, Господару, да ћеш послужити његовом имену ако кажеш да је извршио јуначка дјела ради неке цуре? Да си ствар приказао онаквом каква је, боље би приказао јунака и срочио љепшу пјесму.
Завршио сам, и књаз је одбацио хартију на којој је пјесма била написана. Војводе су биле запањене, а министри су наваљивали на мене:
- Ћути, дивљаче! Ћути, разбојниче! Ћути, простаче!
А ја мирно:
- Господар ми је рекао да говорим, и ја сам говорио. Говорите кад и вама нареди. А дотле, да нијесте писнули, иначе ћу у име књажево ред сам да направим!
Јован Дујовић: Сукоб књаза Николе са црногорским војсковођама, Београд 1987, Удружење за неговање револуционарних традиција и културно историјског наслеђа „Вељко Влаховић“ Београд, Митрополита Петра 8, странице 136-138.
Извор: Макроекономија
