Пише: Сава Радулович
Кад се удала за племенитог и рјечитог Сава Мићовића није знала нити слова, али из његових очију као да је могла прочитати сву љепоту будућих дана. Звала се Видосава – она која види више и осјећа све. Округлог лица попут зреле јабуке, са очима као дугмадима која закопчавају цио прошли вијек и раменима планинама, која није нарочито вољела због њихове видне снаге, али о која су се качила њена чеда који су обиљежили нашу савременост.
Као већина жена тог доба, смјерна и стамена, као управо изашла из светих књига, пожртвована и сама собом надарена, стајала је уз свог супруга, скоро непримјетно, препуштајући њему да води главну ријеч, а он је то умио – и да води и да цијени тај њен гест.
Иако се о самом чину вјенчања није пуно говорило у тим временима, зна се само да је било скромно, из љубави и Богом благословено. А да је било из љубави свједоче плодови, који се зваше: Даница, Нада, Момчило, Млађен, Милутин и најмлађи Јован, који засија на корист цијеле Васељене и би назван Јоаникије.
Није било лако у том послератном периоду, одњеговати и одшколовати шесторо дјеце, из села их послати у свијет и, што је најважније, изаћи из тог доба комунизма с још више вјере уздајући се искључиво и једино у Господа. Сав свој труд и све оно што је пропустила током једног дијела живота, она је касније надокнадила уз своју ђецу.
Звали су је Букваруша. Тако јој даде надимак свекрва, јер се знала одметнути у планине с књигом под мишком, посебно кад чува стадо и прелиставала странице. Имала је ту урођену радозналост, пробуђеност и жељу да сазнаје, открива. Сама је научила да чита и пише. Више од свега, вољела је Свето писмо и владику Николаја Велимировића, којима се увијек радо враћала. Исто тако, са своје шесторо дјеце, који су били сви факултетски образовани, водила је дубокоумне разговоре на све теме, највише о националним и вјерским питањима. Иако без школе, наизглед обична жена из народа, имала је способност да проникне у те дубоке тајне и да води разговоре на заиста високом нивоу. То само показује колико је важна та божанска искра коју носимо у себи и колико се сами трудимо да растемо изнутра. Можда је због свега тога и лакше прихватила монашење свог најмлађег сина, за разлику од Сава, који је ипак пустио сузу која се више никад није скотрљала низ његов образ када су схватили како су им сва дјеца кренула успјешним путевима. Најмлађи Јован најтежим, али најљепшим.
Тек када се Саво средином деведесетих винуо Господу у загрљај, пошто је сада она морала бити и отац и мајка, помјеривши се с трона слабије, дјеца су се изненадила каква инетерсовања су се код ње појавила, какви разговори и каква снага карактера и ума су у њој обитавали све вријеме.
Није вољела самоћу, па је свој нови дом потражила у манастиру Шудикова гдје је служио њен син, тадашњи владика Јоаникије. Тамо је упознала мати Агнију коју завоље као сестру и с којом се снажно сроди. Њен одлазак у цркву у младости сводио се на вјенчање са Савом и можда понеки пут у Острог, да би тек касније са својим сином могла више да посјећује манастире. За одлазак у цркву увијек се припремала постом и молитвом. То јој није тешко падало – напротив, имала је унутрашњи порив да строго пости. Како је вријеме пролазило, видјело се да њену пажњу заузимају само приче о вјери, цркви, светим људима; само је то и интересовало.
Ипак, тешко јој је пало што су продали сву стоку коју су имали, па је затражила да јој доведу једну малену козу, која је једина била преостала да брине о њој у манастиру. Није могла да поднесе кад су клали животиње, нити да их гледа како трпе глад. Једном је тако спасила и срну, која је залутала на имање, уплашена да је не растргну пси. Брижљиво је примила, а онда касније и ослободила да се врати свом дому – шуми.
Ту, у манастиру, поживје као искушеница, надајући се како ће се ускоро и замонашити. Није то дочекала овдје на земљи, иако вјерујем да је она тај чин добила много раније – самим својим начином живота, литургијом ума и молитвом срца. Сигурна сам да је Господ прочитао њен рукопис душе и да је тамо наставила да чита Свето писмо и Владику Николаја.
Упокојила се у децембру 2005. године, након што се исповиједила и причестила, а онда Господу отишла у загрљај – баш као Саву онда на вјенчању. До последњег дана уз њу је била мати Агнија, па су им дан – данас и гробови један до другог у порти манастира, на истом мјесту гдје је, док је била жива, вољела да засади своју малу башту о којој се бринула са посебном пажњом.
Малена Букваруша није могла ни сањати како ће једном и она бити главни лик у причи. Надам се, док ово пишем, да је однекуд и она чита у свом монашком руху и моли се за све нас. Како би другачије и могла друго таква једна душа?!
Извор: Искра
