Пише: М. Д.
Живот Светог Василија Острошког Чудотворца — слава му и милост — већ је сам по себи једна велика литија.
Од првог корака, од онога часа када су га родитељи, стрепећи да га не стигне страшни „данак у крви“, као дванаестогодишњег дјечака склонили у Манастир Завала, тадашњи Стојан Јовановић започиње своје свето ходочашће ка ономе што ће касније постати — Свети Василије Острошки.
То није био пут само једног човјека, него пут читавог народа. Пут страдања и узрастања, пут на коме се, како је записао Милан Кашанин, „нису само кости сејале, него и мисли“. Његове ријечи: „Нисмо, ми, тражећи излаз на светску сцену, узалуд ишли од Студенице до Хиландара и од Хиландара до Сентандреје, ни путем сејали само кости; сејали смо и мисли“, као да на нарочит начин описују и живот Острошког Чудотворца. Јер и Свети Василије је својим животом остављао траг не само у камену и времену, већ у душама људи.
За наше поднебље, за наш народ и наше духовно памћење, посебно је драгоцјен онај тренутак када су га у Бјелопавлићима умолили наши преци да остане међу нама. Нијесу му нудили богатства овога свијета, већ оно што су имали и што је од земље и труда: мјеру пшенице за одржавање Цркве. И тај завјет није остао само прича из прошлости. Та пшеница и данас клија. Клија у храмовима, у домовима, у молитвама и у саборности народа. Јер што се Богу даје — Богу се и позајмљује, а Божија милост увијек узвраћа умножено.
Најљепше се та милост и саборност виде током световасилијевске литије 12. маја. Тада се народ не окупља само ради обичаја, него ради живе потребе срца да буде заједно. У том литијском ходу човјек изнова осјети да припада народу који се не мјери бројем, него љубављу и вјером. Видимо и оне које познајемо читав живот, али и лица која никада раније нијесмо срели — а ипак им се радујемо као најрођенијима. Као да нас не спаја само пут, него нешто дубље и старије од нас самих.
Зато световасилијевска литија није само ход улицама. То је ход кроз вријеме, кроз памћење и кроз душу народа. И можда управо у томе лежи највеће чудо Светог Василија Острошког — што и данас сабира, мири, укрепљује и учи да смо најближи једни другима онда када заједно ходимо ка светињи.
