Крхки модус вивенди увек је одређивао постојање либанске државе. Израелски рат ће створити нов – по цену великих разарања и многих смрти
Пише: Лубна ел-Амин
Превод: Милош М. Милојевић
Од понедељка, 2. марта[1], израелске оружане снаге почеле су са извођењем свакодневних ваздухопловних напада на Либан. Хезболах је испалио мали бараж ракета на Израел као одговор на убиство Али Хамнеја (овај напад прошао је без жртава), док су израелски напади за сада убили више од девет стотина људи и раселили више од милион људи од укупно шест милиона становника Либана. Наређења за евакуацију издата су готово за сва јужна бејрутска предграђа.
Територија на југу земље на коју се односе наређења за евакуацију све се више проширују; северна граница подручја на које се односе помакла се од реке Литани на реку Захрани, око двадесет пет миља [четрдесет километара] од израелске границе; у понедељак, Израел је знатно проширио своју копнену инвазију у јужном Либану, претећи дугорочном окупацијом. Напади су такође, без претходног обавештавања, извршени на подручја далеко од евакуисаних зона, укључујући кампус јавног Либанског универзитета у Бејруту, где је Израел убио два професора науке; обалско подручје на којем су спавале избеглице, где је страдало осморо људи, и зграде на планинама које надвисују Бејрут, где су међу жртвама супружници, аутор дечијих књига и фотограф, заједно са својим одојчетом.
Толико много људи морало је да побегне одједном да је за путовање за које је уобичајено потребно два или три сата сада потребно двадесет или више. Стотине хиљада оних који су сада напустили своје домове отишли су на север, смештајући се међу рођацима, у школама, на плочницима, на јавним трговима и у аутомобилима. Недавне кише поплавиле су постављене шаторе. Расељени су покушавали да погоде на основу места беспрекидних напада да ли су им куће још читаве. Већина то неће знати пре него што се буде вратила. Али они не знају када ће то бити: наређења за евакуацију су неорочена.
Либански председник, некадашњи заповедник војске Жозеф Аун понудио је отпочињање директних разговора о примирју, али је Израел то одбио. Израелски предводници нису званично поставили своје услове за окончање непријатељстава. Међутим, након што су израелске снаге напале мост преко реке Литани 13. марта, министар одбране Израел Кац, објавио је упозорење да ће уследити додатно „оштећење инфраструктуре и губитак територије“ све док либанска влада не разоружа Хезболах. Узимање оружја од Хезболаха такође је био један од услова споразума о примирју из новембра 2024. године, као што је то било и израелско повлачење са подручја јужно од Плаве линије[2]; Мировне снаге Уједињених нација у Либану известиле су да је Израел прекршио примирје 10.000 пута. У петак, израелска војска избацила је летке изнад Бејрута инсистирајући да становници „разоружају Хезболах, иранску брану“. „Судбина Либана је одлука која припада вама, а не другимa“, инсистирали су на летку, на којем је заједно са поруком објављен кју-ар код за контакт са израелском војнообавештајном службом. Додали су подсетник на израелску „сјајну победу“ у Гази.
Ова врста порука усмерена је да се окористи о унутарње распре у Либану, којима Израел прибегава да би себе представио као својеврсног спаситеља. Леци су углавном игнорисани, а либанска влада је упозорила против скенирања кода, но саме распре су наставиле да се појачавају. Од када је Хезболах ослободио југ Либана од израелске окупације 2000. године изнова и изнова се поставља питање да ли може да настави да располаже оружјем, пошто је то допуштено само за борбу против војне окупације.
Неких двадесет година две стране у овој расправи држали су се успостављеног модуса вивенди, са напетостима које су час јењавале час се појачавале. Аргумент у прилог разоружавању оснажен је 2006. године када је заробљавање двојице израелских војника од снага Хезболаха изазвало једномесечни рат током којег је Израел убио око 1.200 људи и нанео тешку штету цивилној инфраструктури, између осталог и електричним централа и бејрутском аеродрому. Још једном су заговорници разоружавања заузели истакнуто место 2024. када је Хезболах дејствовао против Израела у знак солидарности са народом Газе па је Израел повео концентрични напад на различите делове земље повезиване са овом групом, на крају убивши њеног лидера, Хасана Насрлаха. Хезболахови противници сагласили су се да група делује као држава у оквирима државе, поткопавајући могућности сувереног одлучивања државе, посебно када је посреди одлука о вођењу рата и успостављању мира. Многи људи у Либану – уобичајено они који не живе на југу – сугерисали су да би група требало да преда своје оружје либанској војсци добровољно, а да би у супротном војска требало да га заплени.
За своје присталице, који живе у сталном страху да би Израел поново могао да нападне њихову земљу, Хезболах је и покрет отпора и извориште заштите. Чинећи отприлике једну трећину становништва земље, шиити су историјски живели на њеном југу а касније и у јужним предграђима Бејрута, областима које су најтеже погођене наређењима за евакуацију. Током више деценија Хезболах је нудио друштвено старање које централна држава никада није обезбедила многим шиитима, укључујући школе, болнице и финансијску помоћ преко установе за кредитирање, мреже Ал-Кадр ал-Хасан, на коју Израел врши ударе од почетка свог последњег напада.
Замршен и крхак модус вивенди је одувек одређивао либанску државу. Зато што су ова крхка намирења осмишљена тако да препусте заједницама да уреде своје послове, свака држава која делује путем ових заједница је последично слаба. Истина је да су Либанци увек тежили за нечим вишим него што је модус вивенди, ка снажнијој, одлучнијој, суверенијој држави. Али израелски наговештај да рат неће бити окончан све док се изненада не образује оваква држава је колико нечувен толико и морално сумњив, уколико се у обзир узме колико је средишње важну улогу одиграо Израел у нарушавању услова за остварење суверености – што је образац добро познат из рата у Гази. Снажна држава не може да настане у условима општег напада, још мање из окупације. Рат не рађа мир него капитулацију а оно што може да се роди из капитулације – по цену још много смрти и разарања – јесте нови модус вивенди.
У време стицања независности 1943. године од власти француске мандатне управе, и насупрот растућем панарапском национализму, лидери новоуспостављене либанске републике усагласили су неписани споразум који ће убрзо постати познат као Национални пакт.
Председник, одлучили су, требало би да буде хришћанин маронит а премијер сунитски муслиман; ниједан од њих не би се исувише приближио арапском свету (што је забрињавало хришћане) нити Западу (што је бринуло муслимане). Ова деликатна равнотежа моћи морала је да се одржава суочена са Багдадским пактом[3], споразумом чије су постизање подржале Сједињене Америчке Државе да би се сузбијао совјетски утицај у региону. Тадашњи либански председник, Камил Шамун, био је склон да се прикључи заједно са Ираком, Турском, Великом Британијом, Пакистаном и Ираном, али се уздржао делимично због противљења левичарских и арапских националистичких странака.
Нил Хауер: На израњаваној сиријској панорами Саламија се помаља као изузетак
Ова равнотежа је поремећена 1969. године када је шеф војске допустио Палестинском Ослободилачкој Организацији [уобичајено се наводи енглеска скраћеница ПЛО, прим. прев.] да делује из земље у борби против Израела, што је са ентузијазмом поздрављено међу левичарима и националистима али је изазвало огорчење хришћанских странака, које су ово допуштење виделе као кршење темељног националног пакта. Када је грађански рат избио 1975. године, номинално су се стране сврставале око присуства ПЛО: рат је почео када су хришћанске милиције напале аутобус који је превозио Палестинце који су се враћали са војне параде у Бејруту. Али је такође био врхунац дуготрајне забринутости муслиманског становништва о равноправности политичког и економског система: однос хришћана и муслимана у скупштини био је шест према пет, на основу пописа из 1932. године, уз то са хришћанским председником – који је по узору на француску Трећу републику – располагао са много моћи. Муслимани су били, просечно, сиромашнији од својих хришћанских земљака и уопште су имали мањи приступ предностима и могућностима која је пружао јавни сектор.
Грађански рат, у којем је убијено око 150.000 људи и расељено још милион њих завршен је 1990. године. Таифски споразум, потписан годину дана раније, прокламовао је нову верзију модус вивенди: прераспоредио је моћ међу главним етничко-верским чиниоцима удаљивши је од хришћанског председника према влади, којом и даље председава сунитски премијер; продужио је мандат шефу парламента, шииту, са једне на четири године, и прописао је захтев да све милиције морају одустати од свог наоружања. Хезболаху је, међутим, допуштено да задржи оружје како би наставио да се бори против израелске окупације. На споразум су утицале како Саудијска Арабија која је била домаћин церемоније потписивања, тако и Сирија, која је остваривала приличну политичку и војну контролу над земљом.
Нови модус вивенди настао је 2005. године. Тог фебруара премијер Рафик Харири је убијен у бомбашком нападу за који су демонстранти оптужили Хезболах и Сирију. Три недеље касније, 8. марта, Хезболах је организовао просиријске демонстрацији на које су критичари одговорили 14. марта таласом масовних демонстрација које су довеле до повлачења сиријских снага размештених у земљи још од грађанског рата. Два датума постали су скраћени називи за две политичке струје на које се од тада земља разделила. Блок Осмог марта у коју је укључен Хезболах и друга шиитска политичка странка Амал, усмерила се ка Сирији и све више према Ирану – ка ономе што је последњих година све више постајало познато као „Осовина отпора“. Блок Четрнаестог марта, која укључују сунитски Покрет за будућност, оријентисана је према заливским државама, превасходно ка Саудијској Арабији, и посредно према Сједињеним Америчким Државама. Хришћанске странке подељене су између двеју група.
Напетости су појачане када је Хезболах ступио у грађански рат у Сирији на страни Башара ал-Асада где су припадници групе злостављали и масовно убијали цивиле, већином суните, који су позивали да се он свргне са власти. Када је стигло време да се одабере нови председник Либана у мају 2014, било је потребно четрдесет пет седница скупштине како би се обезбедио двотрећински кворум неопходан за изгласавање. Тек су у октобру 2016. године ривалске снаге постигле споразум у потаји, изван видокруга јавности. Парламент је изабрао некадашњег шефа војске Мишела Ауна, који је био фаворит Блока Осмог марта. Аун је заузврат именовао Саада Харирија, сина Рафика Харирија, за премијера – што је било неугодно савезништво које се цепало и обнављало све док 2019. нису избили протести против владе у целини.
Ројтерс: Израелска кампања да се Јужни Либан одсече од остатка земље и претвори у „тампон зону“
Демонстранти који су се окупљали октобра 2019. године марширали су против широког распона [политичких и друштвених] промашаја: корупције; распоређивање намештења у јавном сектору на основу лојалности конфесионалним политичким партијама; закона о поверљивости банкарског пословања који штите богате и моћне од откривања утаје пореза и незаконитог богаћења; неспособности државе да обезбеди тако основне услуге као што су стално снабдевање електричном енергијом, текућом водом и у неколико упечатљивих епизода, да односи смеће. Узвикивали су да „људи желе да збаце конфесионални режим“ али такође да „све њих значи све њих“: сам покрет је исказао своје уверење да је било могуће одбацити одједном све постојеће политичке покрете и предводнике. Ипак, чак и када је потоњи финансијски колапс показао ове критике профетским, покрет се временом уситњавао, растрзан унутрашњим спорењима око предводништва.
Нико заправо не воли ове модусе вивенди. Либерални политички теоретичари још од Џона Ролса критиковали су их да представљају пуке уступке равнотежи снага, те да нису нити стабилни нити праведни. Захтевају сталну табулацију припадника различитих конфесионалних заједница, положаја и имена, константно преобликовање мале политичке пите и њено раздељивање међу елитом која одлучује коме да определи награде и коме да их ускрати. Одвлаче од политичких послова: стварања грађанства, државе и грађанског, заједничког живота. „Негације не стварају нацију“, написао је либански новинар Жорж Накаш (Georges Naccache) о Националном пакту 1949. године.
Али осамдесет три године након стицања независности, тешко је а да се не закључи да је нација формирана погодбама, и да се то и даље чини. Били су нужан услов за суживот у држави којој нису хтели да се придруже сви њени грађани, и за заштиту мале државе смештене између већих, од којих је једна увек сагледавана као страно наметање и оличење дуготрајне разбаштињености (већини Либанаца палестинска ствар је и даље од средишње важности). У кључним прекретним тачкама ова намирења до којих се дошло преговорима нису обезбедила ни суживот ни заштиту. Али су у другим тренуцима омогућавала земљи да опстане и да у неким аспектима доживи процват. Самоуздржаност која су захтевала од свих укључених чинилаца – од којих је сваки знао да не може да наметне своју идеолошку визију целој нацији – дала су друштву широк простор слободе да се расправља о овим различитим визијама. У Либани као и у другим постколонијалним државама, не постоји права путања која води од расправе до споразумевања, од сукоба према јединству, од независности до суверености и од слабости до снаге.
Садашња влада обликована је у фебруару 2025. године после још једног двогодишњег вакуума. Након израелских напада октобра и новембра 2024. године који су жестоко ослабили Хезболах, равнотежа се помакла против ове групе. Парламент је коначно изабрао новог председника Жозефа Ауна, који је именовао новог премијера Навафа Салама, некадашњег председника Међународног суда правде. Када је Салам обликовао кабинет, у обзир је уравнотежено узео заслуге и способности будућих чланова и потребу за сразмерном заступљеношћу најважнијих конфесионалних група и странака у земљи. Шиити и Хезболах добили су одговарајући број места, као и обично, али не довољно да би располагали могућношћу вета, којом су раније располагали.
Бурша Жабер: Колико ратова може да се преживи у једном животу
Управо пре недавних напада, влада се носила са још једном свакодневном дилемом. Одлучила је да подигне плате учитељима, војном особљу и другим јавним службеницима које се пале на једну петину од почетка финансијске кризе 2019. године. Како би се надоместила разлика такође је одлучила да увећа порез на додату вредност који грађани плаћају када купују потрошачка добра. Изгледи да се овако нешто учини изазвали су незадовољство код различитих група либанских пореских обвезника, којима је мрско да финансирају државу која не обезбеђује јавна добра која је обећала: јавно школовање стајало је слабо, службе друштвеног старања једва да постоје. Јавни службеници, са друге стране, приговарали су да је повишица превише ниска да би могли да саставе крај са крајем.
Након што је Хезболах испалио ракете према Израелу почетком овог месеца и пошто је Израел замашно одговорио, Саламова влада сместа је покушала да умири ситуацију. Након дуготрајног састанка издала је декларацију која, по први пут, званично и недвосмислено забрањује војне активности Хезболаха, ограничавајући га на политичке активности. Од тада појавили су се извештаји да је заповедник војске, Родолф Хајкал одбио да заплени оружје Хезболаха по наређењу владиног кабинета. Наводи се да је исказао страховање да би тако нешто могло да доведе до расцепа у војсци, која одражава у свом саставу конфесионалну поделу друштва и опредељења конфесионалних заједница.
Деветог марта војни суд судио је тројици припадника Хезболаха који су се упутили ка југу за незаконито поседовање оружја. Њихово оружје је заплењено, оглобљени су малим новчаним износом, а потом су пуштени. Либански медији распредали су гласине o унутрашњим и спољним позивима да се смени Хајкал због оклевања да се разоружа Хезболах; много се говорило и о процурелом извештају – за који је касније утврђено да није аутентичан – да су официри војске дали изјаву која потцртава значај једниства у војсци као изворишта снаге. У међувремену Израел је наставио да напада земљу. Тешко је замислити да су ово услови у којима би либанска држава могла да пронађе начин којим би превазишла усуд који је прати од њеног оснивања. Најбоље чему се може надати јесте настајање новог модуса вивенди који би спречио нови грађански рат.
Уколико се Израел буде држао изречених претњи да ће окупирати делове југа земље, то ће истовремено појачати и мржњу према самом Израелу и озлојеђеност против либанске владе. У новом модусу вивенди у којем Хезболах губи све више и више моћи, двојни чинилац озлојеђености и непријатељства довешће до појаве новог ослободилачког покрета. Чак и уколико дође до врло мало вероватног следа догађаја по којем Израел због притиска који трпи буде био принуђен да обустави свој копнени упад на југу, изазов за владу неће бити само да обнови домове већ и да осигура безбедност шиитске заједнице. Тешко је замислити да влада успешно изведе било шта од тога. Једино недвосмислено остварење садашњег израелског и америчког рата су смрт, беда и очај.
Извор: New York Review
[1] Чланак Лубне ел-Амин објављен је у Њујоршкој ревији (New York Review) 18. марта; многе прилике у рату у Либану и шире на Блиском истоку од тада су се измениле; Израел је изводио ваздухопловне операције од 2. марта а од 16. марта почео је са извођењем копненог маневра којим је запосео узани земљишни појас на југу земље; половином априла установљено је примирје између две стране; у међувремену, до истека прве недеље маја, забележена су бројна кршења која се, по свој прилици, могу приписати обема странама; према подацима либанских власти у досадашњем току рата страдало је 2.618 људи, укључујући оне који су страдали у израелским нападима после проглашења примирја; либанске власти у објављеним подацима не раздељују страдале борце Хезболаха и других паравојски од страдалих цивила; према израелским наводима погинуло је 1.900 бораца Хезболаха; погинуло је и 18 израелских војника као и један радник ангажован на уништењу објеката, 24 припадника либанске војске и шесторица припадника међународних мировних снага. [Прим. прев]
[2] Плава линија је демаркациона линија коју су повукле Уједињене нације између Либана и Израела 2000. године; она није међународна граница; протеже се дуж отприлике сто двадесет километара; ова линија не важи за границу зато што су је повукле Уједињене нације како би утврдиле да ли су се израелске снаге повукле из Либана; у појединим секторима повучена линија пратила је локалне административне прилике и својства терена а не нужно строго геодетски одређену државну границу; други територијални спорови Либана и Израела, фарме Шеба, брда Кафр Шуба и Гаџара не односе се на ову демаркацију. [Прим. прев.]
[3] Багдадски пакт склопљен је 1955. године између Ирака и Турске да би му се касније прикључиле Велика Британија, Иран и Пакистан; Ирак је иступио из пакта 1959. године. [Прим.прев]
