Пише: Синан Гуџевић
Родоначелник врсте је Плутарх и његови записи данас познати под насловом “Moralia”. Из њих је овај примјер: “Кад је неки брбљави фризер упитао Архелаја како жели да га ошиша, Архелај је одговорио: ‘шутке’!” Плутархову линију наставило је много аутора: кратко, поантирано, памтљиво
Намјестило се тако да се за празник рада сјетим анегдоте о спуштању радног елана. То се намјестило мање због радног елана, а више због анегдоте. Намјестило се, јер већ дуго хоћу да напишем нешто у приговор онима који се у јавном говорењу ограђују од употребе анегдота.
Понекад се нађем међу слушаоцима неке трибине о некоме или о нечему, а ту се зна појавити неки говорник који одмах стави на знање како он радије не би да у свом говору употребљава анегдоте. То како то каже назвао бих пренемагањем, кратким пренемагањем, има и кратких пренемагања. То кад ритуално, на почетку излагања, као да се изува пред улазом у кућу, објави како се клони анегдота. И онда, чувајући се анегдоте, у правилу изговори нешто да је боље било да ништа није говорио.
Од анегдоте се у правилу пренемажу интелектуалци. Тице би га знале, који их страх обузме пред њом. По мојем искуству (јер релевантних истраживања нема, или нисам на њих наишао) ти такви и те такве анегдоту сматрају нижим средством, нечим приземним. Сматрају је својтом са вицем, а вицеве се листом сматра нижим умијећем. Устрављеницима анегдоте стало је да се представе и прикажу мисаонијим него што би им анегдота могла осигурати. Не знам који би други мотив био важан. Хтјели би да буду Хегел, не би да буду Ниче.
Ниче је, наиме, био присталица анегдоте. Он је из описа једне хисторијски прохујале страсти начинио максиму за будућност: системи филозофа и њихова учења ионако су побијени; оно што ту још може бити занимљиво јест оно лично код њихових аутора. Па поентира Ниче: “Из три анегдоте могуће је дати слику једног човјека: покушавам из сваког система издвојити три анегдоте, а остатак испуштам.”
Било би занимљиво знати зашто се горе споменути интелектуалци осјећају тако да се унапријед одричу нечега што им се не само не би замјерило, него би се више могло свидјети него не свидјети. И то се тога одричу као да је опасност од употребе анегдоте таква да ће их, ваљда, стићи подозрење оних који их слушају, а с подозрењем и можебитно кињење да се нису спремили за излагање, које им је упало у част, као кад дрвосјечи упадне сјекира у мед. Можда зазиру од тога да се упусте у подробности анегдотске грађе која не произлази из појединачности већ из посебности случајева.
Међу њима има и професора, факултетских професора. Неки предају и на филолошким катедрама. Имало би смисла такве подсјетити да је анегдота књижевна врста, и да се за њу може казати осим других ствари и оно што се каже о ватри и води: добар слуга, опасан господар. Но они који се у пренемагању против анегдоте јављају за ријеч, ову не узимају ни за слугу.
Анегдота је код таквих и пасторче и сироче. Недавно сам, на представљању једне биографске књиге о једној глумици чуо представљачицу која се ограђује од тога да о књизи говори анегдотски, те да, дапаче, радије то избјегава. А цијела је та књига ниска бисера од анегдота.
Анегдота је грчка ријеч, и на грчком гласи ἀνέκδοτον, анéкдотон. Ријеч је придјев, сложен од негације а(н) и éкдотон и значи “необјављено”, дакле оно што остаје за казивање. Од придјева се дакако могу правити именице, па би именица гласила το ἀνέκδοτον, то анéкдотон, средњега је рода и значи “оно што није објављено (написмено)”. Тако би она имала означавати оно што није у књигама, или није објављено, то јест још није и можда не треба ни бити објављено.
Од тога се значења анегдота давно одвојила, и давно је ушла у објављености. Ријечи имају своје судбине. Данас лексикони књижевности казују да је анегдота кратка, изворно усмена приповијест о необичном догађају који се – вјеродостојно, али непотврђено – збио некој познатој особи и због свог духовитог исхода остао у сјећању. Постоји сила зборника анегдота на свим језицима у књигама на добром папиру и добро увезаним.
Учврстило се мишљење да је назив анегдота први употребио Прокопије, савјетник Јустинијанова војсковође Белисара (Белизара, Велизара). Он је своју необјављену оптужницу против Јустинијана и његове жене Теодоре (половина 6. стољећа наше ере) насловио Анекдота, а у њој је записао и описао страву дворских сплетки, превара, издаја и убистава. Цар и царица су у Анегдотама демони који се хране људским месом. Није поштеђен ни сам Белисар ни његова жена Антонина. У филологији је назив за тај каталог и “Тајна хисторија” и “Антиповијест”.
Тако су анегдоте на почетку постојања под тим именом биле отровне згоде о срамотама и нечасностима. Оне су постојале и прије но што су тако прозване, биле су свакако и ведрије, и имале су друго име, најчешће apophthegmata. То је множина од apophthegma (ἀπόφθεγμα) и представља кратку згоду у прози са обавезном поантом.
Родоначелник врсте је Плутарх и његови записи данас познати под насловом “Moralia”. Из њих је овај примјер: “Кад је неки брбљави фризер упитао Архелаја како жели да га ошиша, Архелај је одговорио: ‘шутке’!” Да је ово казивао Лукилије или Мартијал, било би начињено у стиховима, и звало би се епиграм. Плутархову линију наставило је много аутора: кратко, поантирано, памтљиво. Апофтегме живе и под својим именима, има дебелих књига по Европи, које наука сврстава у збирке анегдота.
Анегдота је важан књижевни феномен. Јакоб Буркарт сматра да је читаво грчко поимање повијести обиљежено анегдотским казивањем. Херодотове “Хисторије” су понајприје збирка анегдота. Јер је Грцима био далек осјећај за егзактност, са више страна је утврђено да би њихове повијесне књиге тешко могле издржати провјеру модерне критике извора. Али оне зато нису мање вриједне, јер се држе другог критерија, онога што Буркарт зове карактеристично-типичним.
И филозофија има почетке у анегдотама. Диоген Лаертије је својим дјелом “Животи и мишљења славних филозофа” дао трајан доказ да је и повијест филозофије анегдотско поље. Анегдоте су константа филозофских учења још од времена кад је филозофија била више физика него филозофија. Њоме се служе и велики истраживачи, они у чија открића нема сумње.
На примјер Дарвин, у својој “Аутобиографији”: “Пристајање било каквој дисциплини на Кембриџу није ми донијело ни приближно толико жеље, нити ми је дало толико задовољства, као скупљање буба. Била је то чиста страст према скупљању, јер их нисам сецирао и ријетко сам упоређивао њихове вањске карактеристике с објављеним описима, већ сам их именовао како год.
Ево доказа моје ревности: једног сам дана, након што сам откинуо стару кору, видио двије ријетке бубе и зграбио једну у сваку руку; тада сам видио трећу, нове врсте, коју нисам могао поднијети да изгубим, па сам ону коју сам држао у десној руци ставио у уста. Јао! Избацила је неки интензивно љуткасти флуид, који ми је спалио језик тако да сам морао испљунути бубу ван, која је била изгубљена, као и трећа.”
Да се вратимо обарању радног морала. Хеинрик Бол приповиједа како се неком туристи десило да у луци на западноевропској обали пробуди рибара, сиромашно обученог, који је спавао у свом чамцу, и кренуо да га фотографира. Туриста је врло љубазан, испитује рибара о данашњем улову и сазнаје да рибар, упркос повољним условима, више не жели да излази јер је задовољан оним што је уловио.
Туриста не разумије зашто рибар не жели да још више излази на пучину како би зарадио више и дугорочно изградио успешан рибарски обрт.
Каже му да би, кад достигне врх пословности, могао да се повуче и да надуго лешкари и дријема у луци. Рибар му одговори да он то већ сада може и да му додатни напори нису потребни.
Хеинрик Бол је своју приповијетку насловио “Анегдота за спуштање радног морала”. Анегдота у наслову указује на ауторову свијест да је грађа фикционална и тиме од читаоца тражи разумијевање и наклоност да буде уврштена у анегдоте, што је по строгој дефиницији не би аутоматски запало.
Више анегдота пристаје и дизању и падању радног морала.
Извор: Портал Новости
