Пише: Ђуро Радосавовић
Дуго је једини знак са троцифреним ограничењем брзине био код Созине. И то је важило на дужини од свега пар километара. Данас је ограничење брзине на једином парчету ауто-пута које имамо такође 100 километара на час. Ако прође заинтересована личност поред било ког плаца аутомобила и баци поглед на те машине, то су више звијери него мотори на 4 точка. Јаке кубикаже, коња колико хоћеш, и чувено најчешће питање: “Колико може да развије?“.
Можда може да развије, али куда?! Зашто би онда неко возио кола од 4 хиљаде кубика и крдо коња ако се тај ауто гуши на нашим путевима по систему крени-стани? Та ситуација ствара фрустрацију, ствара неиздрж. Јер, ликови су у колони, нервирају се, а довољно је само да пипну гас и да се залијепе за сједиште. Термин за то је код аутоматик возила: кицк-доwн.
Једно вријеме је Будвом кружио (истинит) виц како родитељи кад хоће да казне своје дијете купе му Голфа 3. Поента је да премлади клинци возе премладе и прејаке аутомобиле. Ненавикнути на кварове, на кола која се једва крећу, ако први пут сједну у неку јаку машину, за њих је то изазов.
Било који предио сличан Црној Гори, на примјер у Италији, Грчкој или Шпанији, тамо се возе аутомобили потпуно другачији него код нас. Углавном су то мањи аутомобили који могу као козе да се лако попну урзбрдо. Али то није атрактивно, то није агресивно, иако може бити цоол уколико неко то постави као стил. Тојота Аyго, Фолксваген Ап, Сузуки Свифт и Фиат Панда били би идеални аутомобили за Црну Гору.
Можеш да се паркираш гдје год и да стигнеш гдје год. Камо среће кад би законом прописали да се возе мањи аутомобили и да се дају субвенције за електричне аутомобиле, јер све остало је доказивање. Поента приче је да не знам чему човјек (возач) може да се нада ако нагази гас до даске, а зна да га у Црној Гори чека нека лакат кривина врло брзо.
Такав је терен, а терен диктора услове. Џаба жеља за доказивањем, џаба сва набијена фрустрација. Ако се ико пита откуд толико удеса, два су одговора. Први је, што људи возе пребрзо. Други је, јер казне нису драконске.
Ако неко вози 200 на сат аутопутем на ком је (с разлогом) прописано ограничење 100 на сат, тај неко је не само спреман за казну, него и за озбиљно посматрање. То нису само суицидалне тенденције, то није никакво херојство, то је свјесно угрожавање оних других људи на које ни секунда не мисле, угрожавање сувозача који возе по правилима. Превише је погинуло људи у Црној Гори у саобраћају. Наводити бројке је узалудно јер оне не тангирају оне које треба.
Њих треба едуковати, преобразити, уплашити или казнити. Рат деведесетих је лудом срећом заобишао (на неки начин) Црну Гору. Али је погинуло у саобраћају толико људи у поређењу са бројем становника, таман као да смо ратовали непрекидно сами са собом. Као што је књига Тодора Баковића “Депресивни оптимизам Црногораца“ наш апсолутни синдром и дијагноза, тако је и “брза вожња“ црногорски усуд, тежња коју ваља искорјењивати. Превише је људи оставило живот у тим лименим кутијама на четири точка, неки невини, неки и не баш. Али превише је.
Зато је потребна озбиљна стратегија, озбиљна кампања која неће само констатовати проблем, него ефикасно утицати, дати рјешење за овај велики проблем.
Извор: РТЦГ
