Пише: Бранко Милановић
Као у грчкој трагедији, исте особине које је неолиберална глобализација уздизала и које су обезбедиле њен успех током неколико деценија довеле су до њеног неминовног краја. Космополитизам се сударио са националним политичким границама. Претерана компетитивност створила је свет похлепе, аморалности и комерцијализације свих активности, чак и оних које су некада биле најприватније. У суштини, запретила је да породицу учини сувишном. Крај је дошао кроз унутрашње политичке потресе и напуштање космополитизма у корист заштитних баријера према страној роби и странцима. Укратко, дошло је до његове замене неомеркантилизмом споља и, засад неуспелим, покушајима повратка „традиционалнијем“ свету изнутра.
Ако бисмо неолибералну глобализацију, онако како су је западне елите доживљавале током четрдесетогодишњег периода од раних 1980-их до отприлике 2020-их, дефинисали на најсажетији начин, могли бисмо рећи да је почивала на две идеје: космополитизму и компетитивности.
Космополитизам као неолиберална идеја води порекло уназад до тзв. париских колоквијума Валтера Липмана у Паризу 1930-их и раног Удружења Мон Пелерин, што је лепо описано у књизи Квина Слободијана „Глобалисти: крај империје и рађање неолиберализма“. Космополитизам је полазио од претпоставке да је сваки појединац на свету подједнако важан и подједнако способан за економски напредак, под условом да делује у оптималним економским условима, што подразумева сигурност приватне својине, слободну трговину, ниске порезе и „подношљиву управу правде“. Мало је шта друго потребно, према бесмртним речима Адама Смита, да би се остварила заједничка тежња сваког човека да побољша своје стање и да се свет доведе до највишег степена благостања.
Космополитизам, или интернационализам, чинио је политички темељ неолибералног света у коме су националне владе потиснуте у други план, препуштајући појединцима да слободно следе сопствени интерес. Идеално, то је био свет мале, готово невидљиве државе. Неолибералним речником, оно што чини „imperium“ – заставе, химне, језици и други симболи државности – остајало би у домену политике (и бирача, уколико би уопште желели да гласају), док би „dominium“, стварни, економски свет био простор слободног кретања робе, капитала и технологије, па чак и људи.
Да би космополитизам створио глобално богатство и благостање, свет је морао бити компетитиван. Људима не само да би било допуштено да се такмиче једни с другима, без обзира на националне границе, већ би на то били и подстицани – излагањем свих добара која би могла постати њихова, као и друштвеним признањем које прати победу у таквом надметању.
Компетитивност је подстакла глобални раст: између 1980. и 2020-21. просечни светски БДП по глави становника више се него удвостручио: са око 7.700 долара у време пада Берлинског зида (у реалним међународним, односно ППП доларима – по паритету куповне моћи) на скоро 17.000 долара у време ковида. То значи да је просечна годишња стопа раста на светском нивоу износила 2,1% по глави становника. (И то упркос порасту светске популације са 4,4 милијарде 1980. године на 8 милијарди 2022. године).
Више него удвостручен доходак по становнику, у спрези са готово удвострученим бројем становника на планети, значио је да се укупна количина произведених добара и услуга у свету учетворостручила током ере неолибералне глобализације.
Али ова „анонимна“ стопа раста, остварена пре свега захваљујући високим стопама раста азијских земаља, нарочито Кине, није помогла неолиберализму у домаћем политичком контексту богатих земљама. Политички релевантно није било тих два и по процента на глобалном нивоу, већ чињеница да је у Сједињеним Државама и већини богатих западних земаља већина становништва бележила реалне стопе расте (инфлационо прилагођене) од око 1% годишње, док су приходи богатих расли два до три пута брже.
Штавише, неолиберални период (од времена Роналд Регана надаље), није био само наклоњен богатима у смислу да су њихови приходи расли брже од прихода средње класе и сиромашних, већ је представљао и успоравање општег раста у односу на претходни период, што се види на доњем графикону. Заправо, на свакој тачки расподеле дохотка у САД, осим самог врха, раст је током неолибералне ере био спорији него у претходних петнаестак година.
Приказ књиге Мирослава Јовановића и Данијеле Деспотовић – „(Де)глобализација светске економије“
Криве расподеле раста у САД у периоду 1964-1979. и 1979-2019. Напомена: Графикон је рађен по прорачунима заснованим на годишњим Анкетама о становништву САД (US Current Population Surveys), усклађеним према методологији Луксембуршке студије о дохотку (Luxembourg Income Study, LIS). Линије приказују просечну реалну (прилагођену инфлацијом) стопу раста расположивог дохотка по глави становника (након опорезивања) дуж различитих делова (перцентила) расподеле дохотка у у САД. Као завршна година узета је 2019, како би се избегли утицаји избијања ковида 2020. године.
Свет је, барем на неко време, деловао као да постаје јединствен, подељен не границама националних држава, расом или полом, већ разликама у способностима, вештинама или залагању људи. У идеалном случају (иако никада у потпуности оствареном), то је био свет без граница, испуњен интензивно конкурентним појединцима чију је такмичарску енергију подстицала могућност комуникације с било којим делом планете и увид у то шта потенцијални ривали раде, а затим да покушају да их надмаше.
Ове две одлике – космополитизам и компетитивност – иако саме по себи привлачне, довеле су на крају до слома неолибералне глобализације. Космополитизам се сударио са националним политичким границама. Претерана компетитивност створила је свет похлепе, аморалности и комерцијализације свих делатности, чак и оних које су некада биле најприватније. У крајњој линији, запретила је да породицу учини сувишном.
Добитници неолибералне глобализације у богатим земљама, вођени управо својим космополитизмом који су сматрали врлином (јер их ослобађа од отровног национализма), убрзо су почели не само да благостање својих мање срећних сународника третирају подједнако неважним као и добробит било ког странца, већ и да верују да неуспех њихових сународника у тако отвореној конкуренцији указује на неку лични или морални недостатак. Економски успех постао је мерило моралности, или, како је рекао Денг Сјаопинг, чији се долазак на власт готово савршено поклопио са успоном Маргарет Тачер и Роналда Регана: „Обогатити се је славно.“
Политички систем, међутим, организован је у оквиру националних држава. Мање срећни сународници осећали су се заборављеним и запостављеним. Расла је огорченост због начина на који се с њима поступа. У спремности, чак и ревности богатих да инвестирају у удаљеним крајевима света, видели су равнодушност према домаћим радницима. Обећања о новим радним местима која би надоместила она изгубљена услед јефтинијег увоза или пребацивања послова у далеке земље, тешко су се остваривала. Њихово незадовољство изазвало је политичке потресе у најбогатијим демократијама.
Глобална (тачније, западна) финансијска криза 2007-08. додатно је оголила ствари: богати нису марили за оне који су заостајали, а када је требало платити цену кризе, постарали су се да рачун не буде испостављен њима.
Незадовољници, који су у ранијим временима подједнако пунили редове крајње левих и крајње десних партија, као током Велике депресије 1930-их, сада су имали мање избора. Леве партије биле су дискредитоване неуспехом „реалног социјализма“ или су, кроз политику Новог лабуризма, доживљаване као саучеснице странака десног центра у промовисању оног типа неолибералне глобализације који је толико разочарао радничку и средњу класу на Западу. Врхунац неолибералне глобализације заправо је остварен под номинално левичарским владама Била Клинтона у САД, Тонија Блера у Великој Британији и Франсоа Митерана у Француској.
Разочаране масе окренуле су се десничарским партијама које су истицале националну солидарност, једнак третман домаћег становништва и странаца, заустављање миграција и – обећавајући понекад с еланом – повратак радних места на крилима нове индустријализације.
На међународном плану, неолиберална глобализација је све више уступала мести неомеркантилизаму који је користио економску принуду, заплену стране имовине, забрану увоза и високе царине како би ограничио, или барем ставио под контролу, слободан проток робе и услуга. Слободно кретање радне снаге било је још лакше зауставити јер је политичка популарност тога, чак и на врхунцу неолибералне глобализације, била мала.
Други део неолибералне једначине – компетитивност преко националних граница и временских зона – уз помоћ технолошког напретка створио је свет у коме су сопствени домови, аутомобили и кућни послови, од кувања до бриге о старима, деци или кућним љубимцима, постали нешто што се „аутсорсује“, однсно препушта управо онима који су изгубили стабилне послове и постали део незадовољних слојева. Жеља да се буде „славан“, односно богат, потиснула је моралне норме које су држале друштва и породице на окупу.
Перципирана аморалност виших слојева додатно је подстакла успон антисистемских десничарских партија. Оне су расле не само на обећању повратка изгубљених радних места, већ и на обећању обнове самопоштовања незадовољнима и повратка традиционалним вредностима – које су, можда, и у време када се веровало да важе, биле више традиционалне него стварно постојеће.
Као у грчкој трагедији, управо су оне одлике које је неолиберална глобализација уздизала и које су јој током више деценија обезбеђивале успех, на крају довеле до њеног неминовног слома – кроз унутрашње политичке потресе и напуштање космополитизма у корист заштитних баријера према иностраној роби и странцима.
Укратко, уступила је место меркантилизму споља и, засад безуспешним, покушајима да се изнутра обнови један традиционалнији свет.
Извор: РТС ОКО
