Пише: Драго Пилсел
Прије него што вам понудим једно особно размишљање на тему из наслова, неколико ствари везаних уз овогодишњу комеморацију пробоја логораша из Јасеновца.
Тијеком комеморације поводом 81. годишњице највећег и најсмртоноснијег усташког логора није говорио нитко – ни представници државе, ни представници народа жртава. Штета је што је то тако, јер већ дуго на том се мјесту нитко релевантан није огласио. Стјече се дојам да се не само у Јасеновцу него и о Јасеновцу радије шути, рекао је заступник СДСС-а Милорад Пуповац у уторак у Хрватском сабору и наставио:
”Сигуран сам да то није одговор онима који у другим срединама олако и бучно говоре о страхотама Јасеновца и који у својој политичкој употреби Јасеновца обесмишљавају његово име и вријеђају достојанство сјећања на његове жртве.
Кад би говорио простор и установа Спомен-подручја можда би се вишегодишња шутња на комеморацији у Јасеновцу мање чула. Овако, кад у његову простору нема готово никаквих знакова који би говорили гдје је што било – гдје су и што су били први логори попут Крапја и Броћица, гдје је логор Циглана – највећи и најсмртоноснији од свих јасеновачких логора, гдје је Кожара, а гдје и што је била Стара Градишка или гдје су била мјеста појединачних и масовних егзекуција као што су Доња Градина, Лимани, Граник, Звонара, Уштица, Међустругови, Ускочка шума и Пицил лијева пећ – шутња на самој комеморацији је гласнија”, истакнуо је.
Драго Пилсел: Зашто ми није свеједно када се претјерује са Степинцем
Подсјећајући на чињеницу да готово ништа од планираног и најављеног како би Спомен подручје коначно постало достојанствено мјесто комеморирања није реализирано казао је како је та шутња постаје још гласнија.
”Кад би се говорило о оном што је договорено прије више година, а до данас није реализирано, ријеч је о измјени постава музеја Спомен- подручја, изградњи једног анекса за изложбене и едукацијске потребе и усвајање образовног садржаја и програма школских посјета Јасеновцу, онда би се данашња шутња могла разумјети као достојанствена допуна реализацији тога што је договорено.
Овако то не може бити схваћено другачије него као избјегавање стварања претпоставки за то да Спомен-подручје буде достојанствено мјесто комеморирања. Иста је ствар са реализацијом закључака Пленарног састанка Међународног савеза за сјећање на холокауст одржаног прије три године у Дубровнику.
Није нам познато да је отпочела реализација и једног од тих закључака. И то је прекрила шутња. Посебно брине шутња о томе да је ту и на другим мјестима широм Независне Државе Хрватске и над Србима, као и над Жидовима и Ромима, остваривана намјера њихова ”ништења” или геноцида. Данас и овдје желим јасно рећи да овај тренд оглушивања о Јасеновац представницима народа жртава и антифашиста не може бити и није прихватљив”, јасно је поручио Пуповац.
Прије тога подсјетио је како је прије 85 година Усташка обрана Независне Државе Хрватске основала логорски комплекс Јасеновац у којем је у непуних пет година његова постојања тешким радом, изгладњивањем, болешћу, хладним и ватреним оружјем те на разне друге начине усмрћено најмање 83.145 заточеника.
Од тог броја Срба, Жидова, Рома и хрватских антифашиста, нешто више од половице биле су жене и дјеца – жена је усмрћено 23.474, а дјеце 20.171. За подизање, организирање и управљање њиме надлежан је био Одјел III Усташке надзорне службе, односно Вјекослав ”Макс” Лубурић. Није ријеч о неком другом или другачијем ”Максу” од оног из пјесме ”Јасеновац и Градишка Стара” о којем је, и ово је вриједно подсјетити, пјевао Марко Перковић Томпсон.
Око 600 мушкараца 22. априла 1941. одлучило се за пробој. Предводио их је сињски антифашист Анте Бакотић. Од њих 600 преживјело их је 117. Анте Бакотић није био међу њима. Једнако као што актуална сињска власт није међу онима који одају почаст његову херојству – истакнуо је Пуповац, реферирајући се на забрану етнографске изложбе у организацији СНВ-а прије двије године у родном граду Анте Бакотића. Толико из чланка у тједнику Новости.
Драго Пилсел: Бискуп Петањак, и није једини, сматра усташе мученицима
А сада посуђујем простор у колумни за приопћење Documente и Центра за истраживање Холокауста и геноцида на југоистоку Еуропе, Свеучилишта у Ријеци:
Затирање и дисторзија памћења логора Јасеновац
Поводом 81. обљетнице пробоја заточеника из усташког логора Јасеновац желимо скренути позорност Влади РХ, надлежном Министарству културе и медија те јавности на текуће проблеме јавне институције која је задужена за чување успомене на убијене на том мјесту.
Јавна установа Спомен-подручје Јасеновац (ЈУСП Јасеновац) већ дуже од десетљећа дјелује у изразито тешким околностима због осјетљиве природе повијесних догађаја чије памћење настоји очувати. Као аутентично мјесто на којем је усташки покрет провео Холокауст, геноцид над Србима и Ромима у НДХ те масовне злочине над политичким противницима бројних националности, Јасеновац је редовито мета институционалних и не-институционалних групација које покушавају затирати памћење или порицати саму чињеницу тих злочина.
На примјер, бивша равнатељица Наташа Јовичић и кустоси су примали пријетње смрћу које никад нису адекватно санкциониране, а скупина негатора злочина почињених у логору је оскврнула 71. обљетницу пробоја заточеника тако што је положила вијенац за жртве наводног послијератног логора, чије је непостојање знанствено доказано.
Ни у мандату равнатеља Иве Пејаковића нису престали притисци од стране групација које негирају знанствено утврђене чињенице о природи логора, нити притисци из политичке и медијске арене, уз изостанак адекватне реакције ресорног министарства и политичког водства РХ.
Након што је Пејаковић поднио оставку на мјесто равнатеља у свибњу 2024., ЈУСП Јасеновац води вршитељица дужности Сара Лустиг, посебна савјетница предсједника Владе за питања Холокауста, која нема претходног искуства у вођењу музеја нити других јавних институција. У њеном мандату усвојен је нови правилник и цјеник кориштења услуга водства и кориштења грађе ЈУСП Јасеновац, који ће отежати посјете студентским и другим групама, као и ограничити истраживање Јасеновца које долази изван те институције.
Осим што би ресорно министарство, у сурадњи с Министарством знаности и образовања, требало осигурати средства за водства, овакве одлуке ограничавају приступ информацијама нужним за сузбијање даљњег негирања злочина почињених у логору, као и контекстуализацију повијесних чињеница.
Надаље, Лустиг је продуљен мандат вршитељице дужности, јер је у вељачи министрица културе Нина Обуљен Коржинек одбацила кандидатуре двају особа које годинама суставно раде на манипулирању повијесним чињеницама и негирању злочина почињених у Јасеновцу, а које су се једине јавиле на најрецентнији натјечај за мјесто равнатеља.
Незаштићена позиција ЈУСП Јасеновца и ограничавајући увјети рада стога су довели до тога да та институција већ дуље вријеме дјелује без адекватног равнатеља, те без конзултација са афирмираним стручњацима или икакве јасне улоге у обликовању музејских постава за знанственике који се баве релевантним истраживачким радом.
Криза управљања једином јавном институцијом која се бави истраживањем и очувањем памћења на логор Јасеновац и злочине усташког режима упућује на одговорност државне политике. Осим што су због настале ситуације онемогућене било какве озбиљније трансформације и побољшања самог музејског комплекса (трајног изложбеног постава и већих истраживања), она упућује на дубље проблеме везане уз јавно памћење оставштине Независне Државе Хрватске (НДХ).
У контексту свакодневне пролиферације усташког знаковља и симбола, нарочито поклича ”За дом спремни”, у јавном простору, медијима, па чак и Хрватском сабору, настаје клима свеопће негације усташких злочина и њихових размјера.
Драго Пилсел: Снажне екуменске вибрације у Јасеновцу и Пакрацу
Умјесто мјеста памћења, едукације, истраживања те вјечитог упозорења о опасностима политике ексклузивизма, ауторитаризма и масовног насиља, ЈУСП Јасеновац је постао мјесто политичког пријепора кроз ставове државне власти који отварају простор за искривљавање повијесних чињеница. Највише институције и носитељи власти већ годинама омогућавају хрватски негационизам својом властитом реториком релативизације и умањивања усташких злочина те конкретним потезима у правцу политичке манипулације криминалног насљеђа усташке државе.
У том контексту, Јасеновац је био и остаје фокус незнанствених, негационистичких напора оног сегмента хрватске политике који искривљавањем чињеница о повијести НДХ настоји достићи одређене пробитке у данашњим друштвено-политичким превирањима.
Имајући све ово у виду, као и чињеницу да представници слиједника жртава – Срба, Жидова, Рома и антифашиста – више узастопних година нису заједно судјеловали у централном обиљежавању пробоја заточеника, управо због наведених негационистичких тенденција у хрватском друштву и политици, сматрамо како је крајње вријеме да се Влада РХ, Министарство културе и медија, Министарство знаности и образовања као и све друге институције ангажирају у подизању капацитета ЈУСП Јасеновца, чувању памћења жртава логора, потпори знанственог истраживања те промоцији опће едукације хрватског друштва о злочинима усташког режима. Вријеме је да Влада РХ престане утирати пут порицању злочина усташког режима.
Центар за истраживање Холокауста и геноцида на југоистоку Еуропе, Свеучилиште у Ријеци
Сви који су присуствовали комеморацији у знак сјећања на 81. годишњицу пробоја посљедњих заточеника из концентрацијског логора Јасеновца, проходали су пут састављен од дрвених прагова жељезничке пруге којима су заточеници превожени у логор. Сваки корак на тим праговима у мени изазива дубоку интроспекцију и подсјећа ме на питање моралне кривње коју осјећам. Господин Пленковић се хвали и о кривњи не жели говорити.
Премијер Андреј Пленковић поручио је у сриједу 22. травња да Хрватска треба суставно јачати културу сјећања и на примјерен начин у образовни сустав уграђивати садржаје о повијесним злочинима, уз наставак потпоре меморијалним подручјима попут Спомен-подручја Јасеновац.
Пленковић је, након комеморације “Сјећање за будућност”, одржане у спомен на жртве и преживјеле заточенике усташког концентрацијског логора Јасеновац, нагласио важност свједочанстава преживјелих логораша, истакнувши да је циљ градити толерантно и укључиво друштво које познаје властиту повијест и злочине почињене тијеком Другог свјетског рата.
Обиљежавањем 81. обљетнице пробоја логораша из Спомен-подручја Јасеновац одала се почаст жртвама те упозорава на нужност снажења културе сјећања на злочине усташког режима, али и других тоталитарних сустава, додао је.
У том је контексту истакнуо да је Влада подржала знанствени пројект којим ће координирати Министарство знаности и образовања, а који има за циљ суставна истраживања о жртвама 20. стољећа.
Драго Пилсел: Снажне екуменске вибрације у Јасеновцу и Пакрацу
”Култура сјећања мора бити суставна, уграђена у образовни сустав и наше политичке вриједности”, рекао је премијер.
Говорећи о улагању у спомен-подручје, навео је да је обновљен споменик “Цвијет” архитекта Богдана Богдановића, као и комеморативни круг, док се до идуће обљетнице планира обнова стазе и пасареле.
Истакнуо је и важност образовања, позвавши равнатеље и наставнике да потичу ученике на посјете Јасеновцу како би се непосредно упознали с тим дијелом хрватске повијести.
Елем, поновимо: При крају Другог свјетског рата, 22. травња 1945. године, 600 је јасеновачких логораша предвођених Антом Бакотићем из Сиња кренуло у пробој, а до слободе их је дошло нешто више од 100. Преостали логораши, који због немоћи и болести нису судјеловали у пробоју, убијени су и спаљени заједно с логорским објектима.
У 1.337 дана постојања логора, убијено је, по до сада утврђеним подацима, више од 83.000 људи. Тијеком готово четири године постојања, усташки логор Јасеновац био је мјесто патње, страдања и боли за многобројне заточенике, мушкарце, жене и дјецу, Србе, Роме, Жидове, али и политичке заточенике, Хрвате, Бошњаке, Словенце те припаднике других народа.
Јасеновац је чиста усташка прича. Јасеновац је срамота, нашег, хрватског народа.
Тко може на било који начин одредити дух једнога народа у рату? У хрватском случају и у односу на Други свјетски рат (и на пораће) то је, најзглед, готово незамисливо и скоро немогуће. У првоме реду зато што смо од травња 1941. до свибња 1945. имали ужасан грађански рат.
Дјеломице се као грађански може описати и тзв. Домовински рат, јер су пуцали једни на друге грађани исте државе, супутници исте повијесне калварије која је у великој мјери била увјетована страховима и фрустрацијама из Другог свјетскога рата и пораћа.
Али Хрвати би се за трајање тзв. Независне Државе Хрватске (НДХ) за вијеке вјекова морали сматрати обвезним гајити осјећаје сућути и покајања.
Тако ја мислим.
На нашем су територију, међу нама, почињени холокауст (против жидовскога народа) и геноциди (против ромскога и српскога народа). Због тога су се наши људи подијелили и још живе подијељени. Ту озбиљног процеса помирења и суочавања с прошлошћу нажалост – још, правог, нема.
Желио бих данас нешто казати о овој великој и бременитој теми јер мислим да ипак постоји становита колективна кривња Хрвата и јер сматрам да ако је савјест мирна неким (над)бискупима, моја то не смије бити.
Мој отац Адолф Пилсел приближио се Анти Павелићу у другој половини педесетих у Аргентини када је постао један од оних који су чували поглавника. То је била посљедица пријатељевања мојега дједа Јакова Пилсела с Павелићем и знак захвалности што су дјед Јаков Пилсел и бака Роза Ћосић уд. Пилсел спасили живот Павелићу у бијегу из Загреба 10. свибња 1945. склонивши га од Совјета у њиховом тадашњем дому у аустријском Јуденбургу (што је описано у мојим књигама).
Што се мене тиче, прича о усташама и мом усташовању у мени се почела гасити почетком осамдесетих или, да будем прецизнији, нестала је рапидно након пораза Аргентине против енглеских снага у рату за Малвине 1982. (Фалкландско оточје).
Зашто тада? Јер сам тада почео прихваћати да имам и латиноамерички идентитет, а не само неки дифузни еуропски, односно да сам сваким даном којим сам се будио постајао свјестан да сам прије свега Аргентинац (тада је то тако било) и јер сам морао моћи одговорити на питање које ми је 1978. поставио колега садашњега папе Фрање, свећеник исусовац око којег сам се тада мотао и који ми је рекао оно судбоносно: ”Драго, докад ћеш радним даном глумити аргентинског борца против диктатуре и бити активист за људска права, а викендом се понашати као хрватски фашист?”
Данас знам да је то питање битно одредило мој живот.
Да, постоји та наша морална, метафизичка кривња. Осјећам нешто попут сукривње за дјеловање чланова моје обитељи.
Та сукривња се не може објективизирати. Требали бисмо бити склони и, овисно о положају и врсти дјела оних који су погођени неправдом, исправити кривњу иако морално и правно за дјело нисмо одговорни.
Ја, наиме, заговарам одговорност Хрвата, дакле, супогођеност човјека који припада хрватском духовном и душевном животу и с осталим сличнима дијели језик, подријетло и судбину те политичку повијест и који постаје свјестан неухватљиве кривње, већ аналогије сукривње.
Драго Пилсел: Херцег-Босна се прегрупира, огласила се и слави усташтво
Морамо се осјећати судионицима, сукривцима, особито ако шутимо пред неправдом и безакоњем, мржњом или нетолеранцијом.
Морао сам преузети кривњу оца и дједова, морао сам се преобразити, морао сам осјетити терет једне обитељи која је стала на страну усташтва и нацизма и не само стала већ и остала.
Мој покојни отац Адолф Пилсел, након мене први, и то у 81. години живота, тек је постао способан и спреман чути не само што му син има рећи него што су о томе казали Владо Готовац, Предраг Матвејевић или Славко Голдстеин.
Морамо бити у стању осјетити моралну колективну кривњу и задаћу поновне обнове човјека и нације – задаћу коју имају сви људи на свијету која, међутим, хитније и осјетније, као да одлучује о свему бићу, наступа тамо гдје се један народ, макар подијељен, властитом кривњом нашао пред ништавилом које симболизира пакао Јасеновца.
Да, ја осјећам срам пред самим злочинима. У Јасеновцу када га похађам, највише. Нажалост, због раније преузетих обавеза у Сплиту овог 22. травња, дан пробоја логораша, нисам могао присуствовати комеморацији.
Било ме срам и за посјете Ахмићима.
Срам ме је јер су многи наставили живјети као да се ништа није догодило.
Срам ме је што хрватски католички бискупи нису још увијек отишли и обавили чин покајања у самом Јасеновцу, као што су то учинили папе у Аушвицу, а хрлили су чланови ХБК сваке године на Блеибург дајући предност једним жртвама, међу којима је било мноштво злочинаца, док у Јасеновцу кривих људи није било!
Само непрестано настојање на разумном и утемељеном изношењу чињеница, само коректан одгој и поштено образовање, само искрена молитва, само дијалог и међусобни опрост могу нас довести до стварања претпоставке за нормално друштво.
Не сви Хрвати, већ мањина, било да су усташе, било да су партизани, сноси кривичну одговорност за злочине, друга је пак мањина морала одговарати за подржавање усташтва и за страховладу у доба поратног стаљинизма.
Сватко од нас, премда на различите начине, сасвим сигурно има повода да сам себе преиспита моралним увидом и не мора признавати никакву инстанцу осим властите савјести.
Тко не препознаје тренутак у свом животу и није способан казати: И ја сам Хрватска, али казати то уз захтјев за преобразбом, за поновним рођењем, за одбацивањем покваренога, тај нека буде опоменут јер је зашао у ћудоредну пропаст.
Али оно добро и истинито неће доћи само од себе: треба темељито прионути послу, сви ми и сватко од нас. О тому сам говорио, између осталог, на трибину коју је у књижници Марка Марулића у насељу Трстеник у Сплиту организирао др. Грацијано Калебић, изузетан културни радник.
О тому сам нешто казао и на сједници предсједништва ВеДРа-е сутрадан, по готово јер ВеДра има врло озбиљан и далекосежни план окупљања културних радника Хрватске.
Ако направимо све што ваља и ако будемо мудри, али и несебични, свјесни свих наших страхота, можда једном могнемо рећи да смо се ослободили (моралне) кривње.
Извор: Аутограф.хр
