Недеља, 19 апр 2026
Журнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Више
  • ЖУРНАЛИЗАМ
  • СТАВ

  • 📰
  • Архива претходних објава
Font ResizerAa
ЖурналЖурнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Препорука уредника
  • Контакт
Претрага
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Изаберите писмо
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Follow US
© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Слика и тон

Зоран Јанковић: Право на слабост

Журнал
Published: 19. април, 2026.
Share
Фото: A24
SHARE

Пише: Зоран Јанковић

Није све у синхроницитетима, има нечег и у духу времена. Претходног четвртка су на биоскопски репертоар стигла три узајамно различита филма која спаја заједнички садржатељ: мотив трауме као трансформативног искуства. Уз то, у сва три случаја траума није приказана само као својеврстан крајпуташ са кога није могуће скинути поглед, него и као катализатор који (можда) води тихој али неопходној промени.

ДРАМА

Драма је свеукупно четврти, а иначе други амерички филм норвешког синеасте (редитеља-сценаристе) Кристофера Борглија. Недуго после успеха свог другог дугометражног филма у Норвешкој, сатире Мука ми је од саме себе, хитро је прешао Атлантик и у америчким условима “срочио” и код нас приказивани Сценарио из снова са Николасом Кејџом у главној и веома сложеној улози. Комерцијални успех је, треба додати, сасвим очекивано изостао, али је тај филм примећен тамо где треба, па је Боргли понудио нови сценаристичко-редитељски рад под окриљем оскаровског студија А24, те сигурне луке независног филма за оне који гаје отворене аспирације ка главном току. Драма је начелно драмедија и романтична комедија, али са импликацијама које сежу осетно даље и дубље од поджанровских одредница, али и стега.

Зендаја (Еуфорија, Дина, Спајдермен, Ривали) и Роберт Патисон (Бетмен, Тенет, Сумрак сага, Цркни, љубави, Мики 17) у Драми играју млади и заљубљени пар који је у почетку филма затечен у вртлогу припрема за венчање коме се обоје недвосмислено радују. Међутим, током безбрижне и рутинске игре истине са будућим кумовима долази до невестине исповести да је својевремено (у средњошколским годинама) темељније размишљала и у извесној мери и планирала да (опрез – следи крупан спојлер!) крене у пуцњаву по школи у којој је била аутсајдерка и у којој је наилазила на презир, увреде и одбацивање. У том сегменту прича је вишеслојно и тактилно спроведена у дело и добија пун драмски замајац, пошто то признање бива веома деструктиван окидач у више смерова и димензија. На страну она стара (и неретко спутавајућа) дилема која нас нагони да се запитамо чему се можемо и чему је допуштено смејати се у датим околностима, Боргли успева да све до одјавне шпице изатка озбиљну, амбициозну и живописну таписерију тог трансформативног искуства “на почек”, односно онога што се одражава и на оне са којима нам се знатно касније укрсте животне путање. Боргијева Драма до самог завршетка задржава полет и разиграност. Зендаја и Петисон се јуначки носе са теретом субверзивне и деконструктивистичке замисли аутора, а Драма највише пружа управо у оним тренуцима када Боргли упадљиво инсистира на томе да гледаоци морају да заузму став према “фаличној” главној актерки, баш као што то мора да учини и њен драги, оптерећен стигматизованим и проказаним ставом. Уосталом, он бира некога с ким би, према идеји, требало да проведе остатак живота.

ЗВУК ПАДА

Баш у тој тачки Драма се, прилично изненађујуће, подудара и судара са мртвоозбиљном трансгенерацијском немачком артхаус драмом Звук пада (In die Sonne schauen), која до нас долази са озбиљном препоруком у виду Награде жирија у главном такмичарском програму прошлогодишњег Канског филмског фестивала (ту је и ставка да је управо тај филм недавно био национални кандидат у трци за Оскара у категорији Најбољег међународног филма). Тачка у којој се сусрећу или макар у задовољавајућој мери “римују” ова два филма разнородне суштине и производних адреса јесте примисао да би управо тренутак највећег/најснажнијег бола могао, истовремено, да буде тренутак после кога смо можда искусили и осетили највећу пунину живљења. За разлику од (драговољно) холивудизираног Боргија, Маша Шилински прави споровозну (155 минута дугу) летаргичну причу у маниру, рецимо, Тарковског и његовог Огледала, причу која је дубоко проткана и прошарана идиосинкразијама, а у чијој жижи је сеоска кућа у руралним деловима (некадашње Источне) Немачке. У причи су сплетена четири временска тока (од чега је један видно скрајнут), а траума је везивно ткиво међу различитим генерацијама породице која је насељавала и која насељава ту кућу, живећи како и колико може под жрвњем историјских и економских околности и тамошње религијске ригидности. Шилински, надахнута фотографијама Франческе Вудмен и њеним замућеним приказима жена, пребацује се из једног у други наративни и временски жљеб, мења и текстуру филмске слике, али истрајава на туробном тону који читавим током јасно сугерише суштинско безнађе. Звук пада је и филм задивљујуће оркестрације мизансцена унутар сегмената, као и упадљиве храбрости спрам онога што је 2025. прећутно допуштено у варијацијама строго зацртаног правца породичне мелодраме. Једино што овом јуначки амбициозном и креативном филму недостаје јесте оно што мучи немачки филм у најмање последњих 25 година: пружање недвосмисленијег историјског контекста приче, а тај ход на прстима пред оним што децидно мора бити истакнуто – прилично је иритантан (што је најизраженије у сцени са женама и камењем покрај сеоске реке).

ОПРОСТИ, ЉУБАВИ

Опрости, љубави један је од најпримећенијих и најнаграђиванијих америчких независних филмови у години за нама. Ово је истински подвиг младе ауторке Иве Виктор, до овог филма само глумице, која је овај филм написала и режирала, а, уз то, и задржала главну улогу за себе. Опипљив успех који је овај филм потврђивао још од светске премијере на Канском филмском фестивалу прошле године сасвим је заслужен јер је Опрости, љубави дискретна а усложњена и слојевита структура, синкопирана нарација која укорак прати пипава душевна стање младе универзитетске предавачице након што ју је вољени старији професор и ментор на путу ка докторској тези сексуално напао. Форма филма је саобразна елузивним душевним и психичким менама кроз које свака жртва силовања пролази и годинама после напада. Виктор показује задивљујућу сталоженост и, истовремено, “чврсту руку” у вођењу приче у којој нема превише догађаја. Импресивна је елеганција са којом Опрости, љубави “плеше” по минском пољу потенцијалне метиљавости и општих места независног филма који (нам) стиже са сличних адреса. Уз то, редитељка показује и завидну храброст у аутосубверзивности: она причу онеобичава изневеравајући очекивања чак и верзиране и благонаклоне публике, а то чини тако што главну јунакињу, предану самодопадљивим неурозама које је до тренутка напада могла да заузда и држи под контролом, представља као не претерано шармантну особу. У тој равни се може устврдити да Опрости, љубави показује задовољавајућу меру увек добродошле свежине и дрчности у приказу живота под јармом трансформативне трауме, што је можда и највећи плус овог филма сведенијег али и веома промишљеног израза. Не треба заборавити да је ово ипак млади, а зашто не навести и то – почетнички филм, те му се ипак има и понешто замерити, рецимо известан маниризам ка коме Виктор клизи, у оној мери у којој њена јунакиња готово рефренски упада у ситуације у којима пред непознатима исповеда своју индуковану неснађеност (све то може да саопшти и ближњима, што и чини веома артикулисано). Поред тога уме да иритира изричито инсистирање на миленијалнској задртости у избору крајње неугледне одеће (која у филму природно прераста у костим као ипак захтевнију и суптилнију категорију), а то је и даље неубедљив одраз идентитетског бега у безличност док се не дође до бољих самоспознајних решења тог типа.

Збирно гледано и појединачно одмерено, ових дана у биоскопској понуди имамо ова три свакако успела, врло добра и/или одлична драмска филма која нас, поврх свих упадљивих квалитативних домета, подсећају и на то да би право на трауму требало да буде елементарно људско право које, онда, не сме бити оспорено, октроисано или презрено као одраз слабости у свету равнодушности.

Извор: Време

TAGGED:драмаЗоран ЈанковићПравослабостфилм
Share This Article
Facebook Telegram Copy Link
Previous Article 15 анегдота које нисте знали о Бори Станковићу
Next Article Шведска гаси екране у учионицама – повратак књигама, папиру и оловци

Избор писма

ћирилица | latinica

Ваш поуздан извор за тачне и благовремене информације!

На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.
FacebookLike
XFollow
YoutubeSubscribe
- Донације -
Ad image

Популарни чланци

Реган: Михаиловић први антинацистички вођа у Европи

Преносимо превод писма америчког предсједника Роналда Регана, који одговара Михајлу Раденковићу, вице-предсједнику Калифорнијског грађанског одбора…

By Журнал

Шта се свирало пре пола века и слуша се и данас: Прва два од најбољих албума из 1975. године

Пише: Жикица Симић Ајде напиши нешто о твојих пет омиљених албума из 1975. године“, рече…

By Журнал

Најава: Ауторско вече Игора Маројевића

Народна библиотека “Радосав Љумовић” у петак, 25.априла 2025. године, организује ауторско вече Игора Маројевића, које…

By Журнал

Све је лакше кад имаш тачну информацију.
Ви то већ знате. Хвала на повјерењу.

Можда Вам се свиди

Препорука уредникаСлика и тон

Милош Лалатовић: Давид Албахари- Цинк, књига о оцу

By Журнал
Слика и тон

Катедра – проф. др Микоња Кнежевић: “Његошев хришћански платонизам”

By Журнал
Слика и тон

Слободан Владушић — Знакови поред пута еп2

By Журнал
Слика и тон

Новак Килибарда: Црногорци су Словени, српске провенијенције (ВИДЕО)

By Журнал
Журнал
Facebook Twitter Youtube Rss Medium

О нама


На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.

Категорије
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
Корисни линкови
  • Контакт
  • Импресум

© Журнал. Сва права задржана. 2024.

© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Добродошли назад!

Пријавите се на свој налог

Username or Email Address
Password

Lost your password?