Piše: Tihomir Gajski
U godini obeležavanja šestotog leta Kosovske bitke, dakle sad već davne 1989. godine, u štampu je pretočen rukopis Dečansko pitanje srpskog istoričara i diplomate, rano preminulog Dušana T. Batakovića. Kako je tema rada neobično savremena i danas prisutna, mišljenja smo da je potrebno osvežiti pamćenje na ovu knjigu, pisanu na nepotkupljivim temeljima činjenične građe.
Autor nas u delo uvodi zidanjem Visokih Dečana i rađanjem kulta svetog kralja Dečanskog, koga će poštovati, a to se i danas nastavlja, i hrišćani i nehrišćani. Njegovo je žitije napisao početkom 15. veka nastojatelj manastira, a poznije kijevski vladika Grigorije Camblak.
Čuda svetog kralja krepila su duše i tela mnogih hodočasnika iz Stare Srbije i Makedonije. Ipak, jačina njegovog kulta nije uvek uspevala da sačuva manastir od napada arbanaških odmetnika, posebno u ratnim vremenima. Tako je Dečane uvek čuvao neko od takozvanih vojvoda iz lokalnih arbanaških fisova (plemena), doduše za dobru platu i korist.
U knjizi nalazimo jedan zanimljiv a čini se nedovoljno poznat podatak da je uoči Prvog srpskog ustanka, u januaru 1804, cetinjski mitropolit Petar I Petrović obavestio svog bliskog rođaka, dečanskog nastojatelja, da se njegovi Crnogorci i Srbi sa beogradske strane spremaju na ustanak protiv Turaka.
Tokom narednih decenija i usponom Kneževine Srbije budi se nada da će i Stara Srbija biti uskoro oslobođena. Takođe je dobro znano koliko su Dečani važni za opstanak kosovskih i metohijskih Srba. Pomoć je stizala ne samo iz Kneževine, već i iz Srpskog Vojvodstva i drugih krajeva naseljenih Srbima.
Povremeno su nasilja Arbanasa postajala tolika da ni turska zvanična vlast nije mogla, ili htela, da ih spreči; Srbi su bili prisiljeni da se molbama za zaštitu obraćaju ruskim carevima. Takođe, izvori svedoče da su im Nemci (verovatno Austrijanci) nudili pomoć i novac, ali uz primanje unije sa rimokatoličkom crkvom. Ove su ponude „Štrosmajerovih nedostojnih ljudskog imena podlih agenata“ dečanski kaluđeri sa prezrenjem odbili.
Pogibija kneza Mihaila Obrenovića je sasekla nade u ustanak, ali je deceniju kasnije u vreme srpsko – turskog rata srpska vojska prodrla na Kosovo. Ipak, voljom velikih sila, od oslobođenja Stare Srbije tada nije bilo ništa: čak je jedan memoar Srba iz Turske dospeo do nemačkog kancelara Bizmarka u vreme održavanja Berlinskog kongresa, ali su odluke po nas bile razočaravajuće a arbanaška osveta grozna. Turski sultan štaviše podstiče na teror.
Autor nam stavlja na znanje da je najvažnija posledica ratova iz 1876-1878, uz stvaranje Albanske lige, poremećaj etničke ravnoteže u Staroj Srbije, i to na štetu Srba.
Dečani dospevaju u težak položaj; lavra stalno siromaši jer Arbanasi prisvajaju manastirsku zemlju. Dečanski igumani, premda hrabri i umešni, zbog ometanja fanariotskih vladika u Prizrenu ne uspevaju da ovo spreče. Stanje se naročito pogoršalo po grčko – turskom ratu 1897. godine. Nezadovoljni arbanaški dobrovoljci, bez plena i slave, odbijaju da predaju oružje turskim vlastima već ga okreću protiv Srba, koji su stavljeni pred izbor: da se turče ili isele. Između 1880. i 1898. je iz kosovskog vilajeta u Srbiju prebeglo „preko 60.000 duša“.
Složenost odnosa će dodatno opteretiti akcija Austro-Ugarske, osnažene posle Berlinskog kongresa. Želeći da se proširi skroz do solunskog zaliva, smatrala je Rusiju i slovenske balkanske zemlje svojim glavnim preprekama. Uz osetno doseljavanje rimokatoličkih Arbanasa u Metohiji jača delovanje zapadne propagande. Arhimandrit Sava Dečanac pominje „vladike obrijane i u arnautsko odelo obučene“ koji bi da zauzmu Dečane.
Nekoliko godina pred kraj veka ministar spoljnjih delâ Dvojne monarhije, grof Goluhovski, planira stvaranje albanske države, pod stranim knezom i austrijskim protektoratom. Austrougarska politička aktivnost ne ostaje nepoznata turskim zvaničnicima, pa ni samom sultanu.
Sukob interesa Austro-Ugarske i Srbije počeće da se nazire kad kralj Aleksandar Obrenović uzme proruski pravac u spoljnjoj politici. Zvanični Beograd će prve godine 20. veka pokušati da pridobije neke arbanaške prvake što će, uz promenu dinastije, dovesti do otvorenog sukoba Srbije i Dvojne monarhije.
Pola veka su fanariotske grčke vladike stolovale u Prizrenu kad je, nastojanjima srpske vlade kojom je predsedavao Stojan Protić, uz pomoć knjaza crnogorskog Nikole i podrškom ruskog ambasadora u Carigradu, 1896. godine za mitropolita izabran Dionisije Petrović. Tu nas Dušan T. Bataković uvodi u jednu vrlo neprijatnu epizodu vezanu za dečanskog igumana Joanikija Markovića.
Novi mitropolit je Joanikija, svog duhovnog oca, iz želje da mu se oduži, postavio za igumana Dečana. Međutim, Joanikijeva priroda se tek tad otkriva: povezao se sa Arbanasima, za čiju je zaštitu plaćao; takođe, uspostavlja kontakte sa austrougarskim konzulom, kome se preporučuje za saradnju. Radeći protiv srpskog nacionalnog interesa i razotkrivši se kao austrougarski agent, Joanikije je rasprodavao manastirska imanja, pa su Dečani sve više propadali. Štaviše, planirao je, očekujući smenu, da zapali celu lavru.
Akcijom novog mitropolita Nićifora, Joanikije je ipak smenjen. Premda uhapšen, pobegao je Arbanasima, potom u Crnu Goru gde je opet uhapšen. Na kraju je poslan u Carigrad i izručen Patrijaršiji, koja je imala da rešava njegov slučaj. Susrevši se sa čovekom bez skrupula, i Patrijaršija i Porta su pokušale da ga iskoriste za svoje ciljeve.
Konačno, početkom septembra 1901, Joanikiju je suđeno u Prizrenu pred Duhovnim sudom. Krivica mu je utvrđena, a na zahtev Svetog Sinoda u Carigradu, tamo je poslan. Tu mu se gubi trag, da bi se posle dve godine obraćao molbom novom kralju Petru I Karađorđeviću tražeći platu, pozivajući se na zasluge za srpsku crkvu i srpsku ideju. Potom ga nalazimo u Carigradu gde se nudi kao posrednik u dovođenju srpskih kaluđera u Hilandar.
Ova, takozvana, dečanska afera je duboko potresla srpsku nacionalnu i političku akciju u Metohiji, a Joanikijeva nedela su prepoznata kao sprega austrougarskih tajnih službi i Arbanasa.
U Dečanskom pitanju je posebna pažnja posvećena i opsadi lavre Dečani.
Na Veliku Gospojinu 1900. godine pred manastirskom kapijom su u sukobu sa dečanskim vojvodama, koji su i sami Arbanasi, stradala trojica malisorskih odmetnika. Po nametnutom običaju, krvninu je trebalo da plati sâm manastir. Zbog ovoga je pune dve godine trajala opsada manastira od strane Arbanasa Malisora. Čak su dva puta oružano napali Dečane. Takođe, bilo je tu i ogromno dugovanje koje je napravio bivši iguman Joanikije. Za izbavljenje „drevnog manastira tog nesrećnog položaja“ tražena je pomoć ruske diplomatije.
Naporedo sa rešavanjem krvnine, mitropolit Nićifor je nameravajući da pojača dečansko bratstvo, a bez savetovanja sa srpskom vladom, pregovarao sa ruskim kaluđerima iz kelije Svetog Jovana Zlatoustog na Atosu. Ovo će izazvati neslućene nevolje.
Nesloga među srpskim kaluđerima, nesporazumi i sukobi u pećkoj opštini i, naročito, dvogodišnja opsada Dečana učvrstili su mitropolita Nićifora u naumu da Dečane i Pećku patrijaršiju osnaži ruskim monasima. Mitropolit je računao na tradicionalni strah Arbanasa od ruske imperije, naklonost Srba prema svemu ruskom, kao i da će bolja spremnost i obrazovanost ruskih kaluđera snažnije zaštititi Dečane i narod od arnautske obesti. Doduše, i zlatoustovci su imali svoj razlog za ovakav poduhvat: hteli su da svoju keliju, zakupljenu od Hilandara, podignu u status skita. Broj ruskih kaluđera se, naročito na Svetoj Gori, povećao krajem XIX veka: bilo je to vreme opšte verske obnove u svim slojevima ruskog društva.
Krajem januara 1903. godine sklopljen je ugovor o predaji lavre Dečani na upravu ruskim kaluđerima. Bio je to politički kratkovid i nepromišljen potez mitropolita Nićifora, prištinskog konzula Avramovića i metohijskih opštinara; verovatno je razlog bio težak položaj Srba u Metohiji, ali i poverenje u bratiju kelije Svetog Jovana Zlatoustog kao predstavnike carske Rusije, tradicionalne zaštitnice pravoslavlja u Otomanskoj Turskoj.
Srbi su dočekali sa simpatijama ovaj dogovor za razliku od Arbanasa, koji su ga protumačili kao ozbiljnu pretnju. Rimokatolički fratri su sa svoje strane među Arbanasima svaljivali krivicu na Srbe i Rusiju zbog reforme koju je Porta bila prinuđena da sprovede. U krvavim nemirima i obračunu Arnauta sa Srbima stradao je i ruski konzul u Mitrovici Grigorij Stepanovič Ščerbina.
Predajom Dečana na upravu ruskim kaluđerima nepotrebno će se opteretiti srpsko-ruski odnosi.
Majski prevrat na prestolu Kraljevine Srbije je do kraja juna 1903. godine odgodio rešavanje pitanja uprave dečanskom lavrom. Radilo se na izmenama već postignutog dogovora: da se ruskim kaluđerima ustupi na upravu kakav drugi manastir u Staroj Srbiji, a da ih u Dečanima ostane nekoliko ali pod upravom srpskog starešine.
Mitropolit Nićifor je smatrao da iza pokušaja udaljavanja ruskih monaha iz Dečana stoje austrofilski krugovi oko lista Večernje novosti, kao i njegovi lični neprijatelji među arhijerejima iz kruga liberala u Srbiji. Uprava je ipak ostala u rukama ruskog monaha Arsenija, pa su ruski kaluđeri početkom jeseni 1903. počeli da stižu u Dečane.
Spor nove srpske vlade sa ruskom diplomatijom, a u vezi sa upravom dečanske lavre, desio se u vrlo osetljivom trenutku; Srbija je počela da se u spoljnjoj politici okreće Rusiji i bila joj je potrebna ruska podrška u odnosima sa Osmanskim carstvom.
Mnogi napisi u srpskoj opozicionoj štampi o „prodaji Dečana“ ubrzali su stvaranje komisije koja je trebalo da reši ovaj spor.
Komisija je posle mesec dana rada zaključila da je prisustvo ruskih kaluđera u ma kom manastiru u Staroj Srbiji štetno, a da je ugovor mitropolita Nićifora i zlatoustovaca nevažeći. Predloženo je da se ruskim monasima nadoknade svi troškovi, a da oni izađu iz Dečana.
Ruski kaluđeri su uslovili svoj izlazak iz Dečana velikom odštetom, kao i preimenovanjem njihove kelije u skit. Time je, zapravo, otkriven glavni razlog njihovog dolaska u Dečane. No, to je ugrožavalo opstanak srpskog bratstva u Hilandaru, koji je tad bio pod upravom bugarskih staraca. Dodatno, u Metohiji se među Srbima formiraju dve struje: srpske i ruske pristalice.
U narednim redovima knjige, Bataković nas uvodi u tadašnje stanje hilandarskog bratstva: intrige bugarskog dela i političko neiskustvo srpskog dela bratije. Monasi zlatoustovci su pokušali da od bugarskog dela hilandarskog bratstva dobiju podršku u preimenovanju njihove kelije u skit, ali su izgledi za to postajali sve slabiji.
Sledili su direktni pregovori između srpske i ruske vlade. Predlog ruske strane je podrazumevao svojevrsnu podelu uprave nad dečanskom lavrom: srpski iguman bi imao vlast nad srpskom, a ruski nad ruskom bratijom; srpski iguman bi ipak bio dužan da se pokorava „zakonskim naredbama ruskog igumana“. Takođe, ruska strana zahteva od srpske vlade da utiče na Hilandar da keliju Svetog Jovana Zlatoustog uzdigne u rang skita.
Odgovor srpske vlade je sastavio Nikola Pašić, ministar inostranih poslova. U njemu se Pašić poziva na pravoslavlje i slovensku uzajamnost, te želi da izbegne svaku prepirku sa Rusima. Međutim, ne popušta u osnovnom stavu koji je izrekla komisija, osim što predlaže ustupanje keliotima manastir Svetog Marka kod Prizrena.
Ruskom ministarstvu spoljnjih delâ tad nije bilo od značaja upuštanje u neku širu aktivnost, pa je pitanje ostavljeno u nadležnost carigradske ambasade i ruskim konzulima u evropskoj Turskoj.
Napisi u srpskoj štampi su najviše smetali postizanju diplomatskog rešenja. Pod spasavanjem Dečana se podrazumevalo spasavanje srpske časti. Najviše je zamerki na rad mitropolita Nićifora, predstavljenog kao autokratu i bez političkog talenta.
Zanimljivo je da se u raspravu možda i najviše uključuju Večernje novosti, list vrlo blizak austrofilskim krugovima u Srbiji. Novosti naročito napadaju Svetislava Simića, konzula u Prištini.
Sankt-peterburške vjedomosti se oglašavaju jednim člankom koji pokušava da razumnije pristupi čitavoj situacija: ruski novinar zaključuje da bi gubitak Dečana za Srbe bio isto što i gubitak Kijevsko-pečerske lavre za Ruse; on podseća da je i pokojni konzul Grigorije Ščerbina smatrao „da to šurovanje mitropolita Nićifora sa atoncima [zlatoustovcima] vodi neželjenom sukobu Rusa sa Srbima i nije se prevario…“
Dužnim da se oglasi smatrao se i vladika žički Sava Dečanac, nekadašnji kaluđer u dečanskoj lavri. On svu krivicu pripisuje ruskim keliotima i njihovom nastojanju da preko uprave Dečanima dobiju zvanje skita za svoju keliju. Predlog žičkog episkopa je da se Rusima dâ jedan manji manastir i da se u njega pozovu monasi iz Svetog Pantelejmona na Atosu: tamo je 2.080 monaha – „ima sinova iz domova milionerskih, ima knezova…“
Krajem 1905. godine su rasprave o dečanskom pitanju naglo sišle sa stranica beogradskih listova: javnost je bila već zamorena, došlo je do smene vlade, a ruska politika je imala druga žarišta – revoluciju u zemlji i rat protiv Japana.
U međuvremenu, srpski živalj iz Stare Srbije, posebno u Metohiji, uzda se u pomoć Rusije protiv nasilja arnautskog, o čemu i pišu ruskom konzulu u Prizrenu, Sergeju Vladimiroviču Tuholki. Srbi Metohijci, osim jakog osećanja pripadnosti svom narodu, su bili izgrađeni u veri u jedinstvo svih pravoslavnih Slovena, čiji je zaštitnik bila ruska carevina.
Tadašnji dečanski sabrat jeromonah Gavrilo Dožić zaključuje da je stvaranje proruskih osećanja Srba Metohijaca posledica i ruske propagande: veli da je ona otišla predaleko prikazujući Srpstvo kao nejako, Srbiju i Crnu Goru kao državice nemoćne, a srpsko sveštenstvo kao nepobožno i sebično. Isto tako, ovu su propagandu podupirali i imućni srpski trgovci i zanatlije u Peći, koji su ranije sarađivali sa arhimandritom Joanikijem; oni su se nadali sticanju materijalne dobiti, a uticali su na jednostavan i neprosvećen seoski živalj.
Bataković nam nudi zaključak da je interes Rusije u čitavoj stvari bio da uticajem na gradove Prištinu, Prizren, Peć i Novi Pazar prepreči put Dvojnoj monarhiji ka vardarskoj dolini. Ruski uticaj bi se, razume se, širio i upravom Dečanima.
Sukob u manastiru se zaoštrio pošto je Arsenije, ruski kaluđer, zastupnik igumana Kirila, zaveo opštežiće namesto prethodne idioritmije. Takođe je uveo stroži svetogorski tipik, promenio režim ishrane, a izostavio je pominjanje mitropolita na bogosluženjima. Tako je krajem 1903. godine, na čelu sa Arsenijem, više od dvadeset zlatoustovaca živelo u Dečanima. Nažalost, netrpeljivost između srpske i ruske bratije je bila stalni izvor sukoba. Kad je neko iz šume pucao na prozore srpskih kaluđera, ovi su odmah izjavili da je to Arsenijevo delo. Pred turskim činovnicima Arsenije je pak optužio srpske kaluđere da pokušavaju da ga ubiju. Zbog pokroviteljstva ruskog konzula, Arsenijeve optužbe su imale veću dokaznu vrednost pred turskim vlastima, pa su trojica srpskih monaha provela mesec dana u istražnom zatvoru. Po njihovom puštanju, na povratku u Dečane, iz zasede je ubijen Visarion, jedan od utamničenih srpskih monaha. U Peći je sukob došao do usijanja kad je takođe iz zasede ubijen prota Kosta Šćekić, a sumnja pala na ruske pristalice.
Kolebljivi mitropolit Nićifor je bio zasut optužbama sa svih strana, a Srbi su se ovim međusobnim sukobima trošili i još više bili napadani od Arbanasa: Gavrilo Dožić je opisao da su bili „i dušom i telom u čemernom stanju“.
Iako je bio osvedočeni prijatelj i zaštitnik metohijskih Srba, prizrenski konzul Tuholka je podrškom ruskim keliotima doveo do teške podele među Srbima. Sa druge strane, rimokatolički fratri u Peći su širili vesti da će Austro-Ugarska početkom 1904. okupirati deo Stare Srbije sa Mitrovicom, pa sve do Peći, što je dodatno uznemiravalo Srbe.
Ipak, nezadovoljstvo Arsenijevom upravom Dečanima je dovelo do toga da on krajem februara 1905. napusti manastir i otputuje na Svetu Goru. Upravu nad Dečanima će preuzeti njegov starešina, iguman kelije Svetog Jovana Zlatoustog na Atonu – Kirilo. Srpski kaluđeri su, sa svoje strane, skoro potpuno izašli iz Dečana.
O stanju u lavri Dečanima i Metohiji svedoči i izveštaj Milana Rakića, pomoćnika srpskog konzula u Prištini. On navodi da ruski kaluđeri nisu poslužili kao spona između Srba i Rusâ, već su, naprotiv, razlike u jeziku, običajima i navikama izazvali sukobe.
Slede dalje međusobne optužbe mitropolita Nićifora i igumana Kirila, a na razrešenje dečanskog pitanja ne utiču mnogo ni mladoturska revolucija ni aneksiona kriza.
Autor knjige, Dušan T. Bataković, nam dalje daje svoj uvid u odnose Srbije i Rusije s početka 20. veka. Veli da je dečansko pitanje bilo svojevrsno ogledalo tih odnosa. Ruska je politika na Balkanu bila na izvestan način nedosledna, kolebljiva i zbunjujuća, ali to dovodi u vezu sa unutrašnjim i spoljašnjim iskušenjima imperije. Prema Srbiji je ipak preovladavao odnos pokroviteljstva, a ruski su interesi bili najvažniji i Srbima je valjalo prilagođavati im se. Upravo je preko kaluđerâ zlatoustovaca Rusija pokušavala da bude što prisutnija u balkanskim previranjima. Vremenom je ruska diplomatija shvatila značaj monaških zajednica za srpsku spoljnu politiku jer je od njih umnogome zavisio srpski nacionalni rad u turskom carstvu.
Dečansko pitanje je opet pokrenuto jednim zahtevom Carigradske patrijaršije, i to iz nelagode zbog širenja ruskih monaških zajednica na Atosu. Zbog ovog pritiska iguman Kirilo se odrekao starešinstva u keliji Svetog Jovana Zlatoustog i ostao za stalno u Dečanima. Uz nastojanje da se iz Dečana ukloni iguman Kirilo dolazi i ponuda Arbanasa da oni oružjem isteraju ruske monahe. Na pritisak ruske ambasade u Carigradu, svaki rad na rešavanju dečanskog pitanja je obustavljen. Ovome doprinosi i carinski rat između Srbije i Austro-Ugarske.
Znatnija promena ruske diplomatije prema dešavanjima na Balkanu tiče se planova Austro-Ugarske vezanih za gradnju novopazarske železnice. Zbog koncesija za gradnju, Austro-Ugarska se odrekla pritiska na Tursku u vezi sa reformama u Staroj Srbiji i Makedoniji.
O Dečanima je ponovo razmatrano u vladi u Beogradu posle pisma Srpske Kraljevske Akademije da je osnivačka povelja dečanskog manastira otuđena. Vlada je umirena kad je postalo jasno da je povelja u rukama Fjodora Ivanoviča Uspenskog, direktora ruskog arheološkog instituta u Carigradu. Iako su smatrali da je bolje da je povelja u rukama naučnika, nego kod nesavesnih ruskih kaluđera, naloženo je da se povelja traži nazad i da se ovako nešto u budućnosti ne dopusti.
Potom se ređaju predlozi za okončanje dečanskog pitanja: Stojan Novaković, najiskusniji srpski diplomata predlaže popuštanje ruskim kaluđerima; nasuprot njemu, Milan Rakić, vicekonzul u Prištini, traži poštovanje ugovora kojim su zlatoustovci došli u Dečane.
Kada je na mesto novog ruskog ambasadora u Carigradu došao Nikolaj Čarikov, manje krut od svog prethodnika, ruska diplomatija je pokazala spremnost za poštovanje ugovora iz 1903. godine. Kaluđer koji je poslat da zameni Kirila u Dečanima, Varsonofije, preneo je poruku Čarikova: „Kaluđeri treba da se mole Bogu, a mi da vodimo politiku“, kao i da ruski monasi „ne smeju da stvaraju stranke, rusofilske ili ma kakve druge“.
Ruska ambasada u Carigradu je obrazovala komisiju za rešavanje dečanskog pitanja, ali je postalo jasno da ruska strana ne želi da iz Dečana povuče zlatoustovce. Mitropolit Nićifor, smatrajući da su njegova prava ugrožena, je pak odbijao sve predloge komisije i postupke ruske ambasade; smatrao je da je nemoguće više bilo šta raditi sa zlatoustovcima i zalagao se za novi ugovor.
Stav srpske vlade je pojašnjen 13. februara 1910. godine. Vlada smatra da razlozi za ostanak ruskih kaluđera u Dečanima i dalje postoje: Rusi bi uz pomoć svojih konzula mogli da zaštite Srbe od nasilja Arnauta. Dodaje se da bi trebalo, uz ostalo, ukloniti zlatoustovce iz dečanske lavre, zameniti ih nekim valjanim kaluđerima iz Rusije, da im se broj i vreme boravka ograniče, da se sačuva srpski karakter Dečana.
Srpska vlada je imala loš utisak o mitropolitu Nićiforu zbog njegove nepopustljivosti i nedostatka političkog sluha. Ruska ambasada u Carigradu ga je štaviše smatrala nenadležnim za rešavanje dečanskog pitanja.
Kako su Dečani, i spor s njima u vezi, u Rusiji dospeli do saveta ministara, postalo je jasno da je njihov stav da keliote treba zadržati u manastiru. Carska vlada je preko njih želela da ostane prisutna u Staroj Srbiji; prisustvo zlatoustovaca je vezivano za izgradnju Jadranske željeznice, preko koje je Rusija nameravala da izađe na topla mora.
Sukob mitropolita Nićifora sa srpskim konzulima u Prištini, kao i neposlušnost prema naredbama Ministarstva inostranih delâ, doveli su do zahteva predsednika srpske vlade Milovana Milovanovića da mitropolit podnese ostavku, a ovaj je to spremno prihvatio. Jedan od razloga za ovo razrešenje je bilo i dečansko pitanje.
Srpska vlada više nije zvanično pokretala dečansko pitanje. Najkrupniji razlog je bio vrenje u kosovskom vilajetu, arbanaški ustanci, nasilja nad Srbima, izbor novog mitropolita, i verovatno najvažnije – priprema balkanskog saveza. U svemu je bila potrebna diplomatska podrška Rusije.
U jesen 1912. godine, na početku Prvog balkanskog rata, dok su srpske i crnogorske armije napredovale u Metohiji, Arbanasi su se nosili mišlju da zapale Patrijaršiju i Dečane. Crnogorska vojska je rasterala arnautske trupe i svečano ušla u Dečane. U manastiru se zaorila pesma:
„Onamo, ’namo… za brda ona
kazuju da je zeleni gaj
pod kim se dižu Dečani sveti:
molitva u njih prisvaja raj.“
Metohija je sve do iza Đakovice nakon balkanskih ratova pripala Crnoj Gori; time je dečansko pitanje ostalo van nadležnosti srpske vlade. Crnogorska vlast je prihvatila rusku upravu u Dečanima bez bilo kakvih uslova. Gavrilo Dožić, prethodno ogorčen na zlatoustovce, a sad pećki mitropolit, nije se usprotivio ovoj odluci.
Ruski kelioti su sve do 1915. godine upravljali Dečanima. Po okupaciji Srbije i Crne Gore i povlačenju srpske vojske kroz Albaniju, Dečani su, kao i svi ostali srpski manastiri u Staroj Srbiji i Makedoniji, prepušteni Bugarima. Pred njihov dolazak, Dečane su opljačkali Arnauti.
Kad su Bugari pokušali da kivot Svetog Stefana Dečanskog iznesu iz manastira, automobil na koji su bile stavljene mošti se odmah po izlasku iz manastirske porte pokvario. Kivot je potom vraćen u manastir.
Ruske kaluđere su austrougarske vlasti internirale početkom 1916. godine u jedan logor u Mađarskoj. Dečani su bili pusti, bez monaha, bez služenja liturgije sve do oslobođenja 1918. godine.
Knjiga Dečansko pitanje na živopisan način oslikava nekoliko slojeva događaja: povremeno se naglašava da su društva u Staroj Srbiji, nekadašnji naziv za Kosovo i Metohiju, kao i sami Dečani svetovi za sebe sa čudnovatim dodirnim tačkama. Iako žive pomešano, kao da ne vladaju uvek ista pravila uzročnosti. Jedno su odnosi među samim Srbima, jedno među Srbima i Arnautima, posebno su turske vlasti, odnos srpskih i ruskih monaha ima samostalan tok. Na kraju, pitanje Dečana je prikazano pretežno u političkoj ravni, sa povremenim osvrtima na društvene uslovljenosti premda se u naše vreme Dečani kao takvi povezuju sa potpuno drugačijim poljem vrednosti. Rekli bismo da je knjiga tako složena ne samo zbog usredsređenosti pisca na ciljane odnose već i zbog opšteg duha opisanog vremena i svetskog komešanja.
Može delovati porazno kako se jedna, u osnovi plemenita, ideja razvija u nesporazume, saplitanja i sukobe. No, u kriznim okolnostima jasno su izražene dobre, a još više rđave strane čovekove prirode.
Dušan T. Bataković nam Dečanskim pitanjem nudi priliku da razmislimo da li se u istoriji sve menja da bi suštinski ostalo isto. To može da znači da se ništa ne okončava već samo prelazi u drugu pojavnost. Ili je pak teško u procesima dugog trajanja jasno razlikovati uzrok i brojne rukavce posledicâ.
Čovek bez više svesnosti biva omeđen svojim padom i nestalnošću. Uz takve misli, eto nas na polju eshatologije i bogoslovlja kao osvetljavanja istorije i njenih urvina.
Izvor: Život Crkve
