Piše: Aleksandra Ninković
Ivan Đaja, kao rektor Univerziteta u Beogradu, rekao je u Kolarčevoj zadužbini, da znanje ne čini čoveka, čini ga vaspitanje. Ali, vaspitanje najmlađih, kada dođu kod mene na fakultet, kasno je. Takođe je rekao da ništa ne može biti na sreću ljudsku ako ne počiva na ljubavi prema dobru. Ima li boljeg vaspitnog putokaza od ovog?
Ove reči ostavlja nam čovek svih znanja, akademik, rektor, profesor, naučnik koji je nasledio Aleksandra Fleminga u Francuskoj akademiji nauka.
Što više znanja i titula, naši velikani ostavljaju uputstvo kako se postaje bolji čovek.
Niko ne zna da je Nikola Tesla jedino veliko bogatstvo koje je dobio od svog ujaka mitropolita ostavio Srpskoj pravoslavnoj školi u Gospiću.
Mihajlo Pupin naručuje portret svoje ćerke Varvare Ivanke Pupin od Paje Jovanovića. Paja Jovanović piše u svom dnevniku da se raspravljao sa Pupinom jer je on tražio da njegova ćerka drži knjigu u rukama. Slikar piše da mu je odgovorio da devojčice mogu da drže lutku, kucu ili cveće, ne i knjigu. Pupin na to kaže da svaki dečak i devojčica moraju držati knjigu u rukama i Paja Jovanović nije imao kud. Prvi put u istoriji umetnosti naslikao je devojčicu sa knjigom u ruci, ali je u tu knjigu stavio veliku belu ružu, da malo umekša stvari oko knjiga i devojčica.
Takođe, malo ljudi zna da je otac odlučio da ne pusti Milutina Milankovića u osnovnu školu već, da ga je on poučavao, jer je Milutin bio slabog zdravlja. Da njegovo dete juri bumbare i pčele. Učio ga je narodnom poezijom i prirodom.
Vanja Ković: Zbog Aleksandre Ninković je Pupin ušao u udžbenike
Jedan od najupečatljivijih vaspitnih putokaza ostavio nam je Mihajlo Pupin u prvom poglavlju čuvene knjige Sa pašnjaka do naučenjaka, čiji deo želim ovde da prenesem.
Veran starim običajima Srba, narod u Idvoru, dugih zimskih noći, držao je posela. Kao dečak, bio sam na mnogima od njih u kući moga oca. Stariji ljudi bi posedali oko tople peći, na klupu, koja je bila deo peći i napravljena od istog materijala kao i peć, obično od mekih cigala, namalterisana i okrečena. Pušilo bi se i pričalo. Starci su ličili na senatore, koje je neka viša sila odredila da budu čuvari sve mudrosti u Idvoru. Kraj njihovih nogu sedeli su mlađi ljudi, na stoličicama, a ispred svakog od njih stajala bi kotarica u koju su krunili žuta zrna sa velikih klipova kukuruza. To bi im bio posao celo veče. A uz zidove, na niskim stolicama, sedele bi starije seljanke. Predu vunu, lan i kudelju. Mlade žene obično šiju i vezu.
Kao materinom ljubimcu, meni je bilo dozvoljeno da sednem pored svoje majke i prisluškujem mudrolije i bajke, koje bi tekle sa usana staraca, a ponekad i mlađih ljudi, kada bi od staraca došli do reči. S vremena na vreme, zapevale bi mlade žene poneku pesmu u vezi sa pomenutim pričama. Kada bi, na primer, koji od staraca završio priču o Karađorđu i njegovim istorijskim borbama sa Turcima, žene bi pevale pesme u kojima se slave Karađorđe, i hrabri vojvoda Hajduk Veljko, koji je sa šačicom Srba branio Negotin od jedne velike turske vojske pod Mulapašom. Ova hrabra četa, kako je pesma opisuje, podseća na onu malu četu starih Grka na Termopilima.
Neki od staraca na ovim poselima bili su u Napoleonovim ratovima. Sećali su se dobro i priča koje su slušali od svojih otaca o austrijskim ratovima sa Fridrihom Velikim u XVIII stoleću. Sredovečni ljudi bili su u borbama za vreme Mađarske bune, a mlađi su tek prošli kroz ratove u Italiji 1859. i 1866. Jedan starac bio je u bici kod Asperna, kada je Austrija tukla Napoleona. Imao je jedno veliko carsko odlikovanje, zbog čega je bio naročito ponosan. Išao je i u Rusiju, sa jednom austrijskom divizijom za vreme Napoleonovog pohoda 1812. godine. Zvao se Baba Batikin, a u selu su držali da je bio vidovit i da je mogao da proriče jer je imao neobično jako pamćenje i izvanredan pripovedački dar. A govorio je kao guslar. Nije on pričao tako živo samo o onome što se događalo u Austriji i Rusiji za vreme napoleonskih ratova, u kojima je i sam bio, nego je očaravao svoje slušaoce i pričama o austrijskim pohodima protiv Fridriha Velikog, o kojima mu je pričao njegov otac po svom povratku sa bojnih polja u Šleziji. Vrlo dobro se sećam njegovih priča o Karađorđu, koga je on lično poznavao. Zvao ga je Velikim Voždom, vođom srpskih seljaka, i nikada se ne bi umorio pričajući o njegovim junačkim borbama sa Turcima u početku XIX stoleća. Ove priče o Karađorđu, na ovim poselima, uvek bi izazvale više oduševljenja nego sve njegove druge zanosne priče. Pred kraj posela, Baba Batikin izdeklamovao bi po koju od starih srpskih junačkih pesama, a mnogo ih je znao napamet. Dok bi deklamovao te pesme, njegovo suvo i naborano lice ozarila bi neka naročita svetlost. I kako ga se danas sećam, to lice otkrivalo je lice vidovitog čoveka. I danas mi je još pred očima slika njegove ćelave glave sa divnim čelom, nadstrešenim nad gustim obrvama kroz koje su svetlucale duboko utonule oči, svetleći kao sjajni mesec kroz četine starog bora.
Nakon šest decenija otkriveno gde je sahranjena Pupinova ćerka
On je učio svet u Idvoru istoriji srpskoga naroda od bitke na Kosovu polju 1389, pa sve do Karađorđa. On je u Idvoru u životu održavao stara srpska predanja. Bio je moj prvi i najbolji učitelj istorije. Mlađi ljudi pričali bi priče iz austrijskog pohoda na Italiju, slaveći podvige ljudi iz Idvora u tim borbama. Naročito se mnogo pričalo o bici kod Kustoce, u kojoj su graničari skoro satrli italijanske armije, jer su u tim bitkama učestvovali ljudi koji su se tek vratili iz Italije. Sećam se vrlo dobro i da je svaki od njih sa najvećom hvalom govorio o Garibaldiju, vođi italijanskog naroda u borbi za oslobođenje. Zvali su ga italijanskim Karađorđem. Sećam se i da je u kući moga oca, gde su se održavala ova posela, bila jedna Garibaldijeva slika u boji, sa njegovom crvenom košuljom i šeširem okićenim perjem. Ta je slika visila pored ikone, slike našeg sveca. S druge strane ikone bila je slika ruskog cara, koji je tek nekoliko godina pre toga bio oslobodio ruske robove. U istoj sobi, na jednom naročito istaknutom mestu, sama za sebe, visila je slika Karađorđa, vođe srpskog ustanka. A posle 1869. tu više nije bilo slike austrijskog cara. Junačke srpske pesme, koje je pevao Baba Batikin, slavile su velikog narodnog junaka, Kraljevića Marka. Njegovi megdani bili su megdani snažnog i hrabrog čoveka, koji brani slabe i potčinjene. Iako je bio kraljevskog porekla, Marko se nikada nije borio kako bi osvajao zemlje i gradove. Kako ga guslar slika, Kraljević Marko bio je istinski borac za pravo i pravdu.
U to vreme se taman završio Građanski rat u Americi. I kada god bi Baba Batikin spomenuo Linkolnovo ime, pomišljao sam da je to američki Kraljević Marko. Utisci sa ovih posela bili su duševna hrana koja je u mojoj duši oživela i održala osećanje da je borba za pravo, pravdu i slobodu najplemenitija i najuzvišenija stvar na ovom svetu. I samo ljubav prema slobodi, pravu i pravdi podstakla je Srbe iz Vojne granice da ostave svoja stara ognjišta u Staroj Srbiji i odsele se u Austriju, gde su rado pristali da žive i u podzemnim kućama i veru se kao puzavci, samo da bi uživali blagodati političke slobode. Privilegijama graničarima je bila garantovana ta sloboda, a za tu svoju slobodu oni su bili uvek spremni da se bore za austrijskog cara na svim bojištima. Vernost caru bila je osnovna vrlina graničara. Ta vernost bila je jača i od divljenja koje su osećali prema Garibaldiju 1866. godine. Tako je došlo do austrijske pobede kod Kustoce. Austrijski car, kao čuvar njihove slobode, uživao je počasno mesto pored ljudi kao što su bili Kraljević Marko, Karađorđe, car Aleksandar Oslobodilac, Linkoln i Garibaldi. Ova su imena bila upisana u Knjizi slave u Idvoru. Ali, kada je 1869. car ukinuo Vojnu granicu i njen narod prepustio Mađarima, graničari su osetili da su izdani i da je car pogazio svoju reč, datu njima, a upisanu u Privilegijama. I danas se sećam kako mi je otac rekao jednog dana: „Ti ne smeš služiti cara. Car je pogazio svoju reč. U očima graničara, on je izdajica! Graničari preziru čoveka koji ne drži svoju reč.” Zato, u kući moga oca nije bilo slike austrijskog cara posle 1869. Kada mi na um dođu ti dani, osećam, kao što sam uvek osećao, da je ovaj izdajnički postupak austrijskog cara 1869. godine bio početak kraja Austrijske carevine. Bio je i početak buđenja nacionalne svesti u carstvu Franje Josifa Habzburškog. Ljubav naroda prema zemlji u kojoj su živeli počela je da jenjava, dok se najzad nije sasvim ugasila. A kad ta ljubav zamre, mora umreti i država. Taj sam nauk naučio od nepismenih seljaka u Idvoru.
Učitelj u seoskoj školi u Idvoru nikad nije mogao da na mene ostavi tako dubok utisak kao što su to činili ovi ljudi na poselima. To su bili ljudi koji su kretali u svet i uzeli živog učešća u svetskim borbama. Čitanje, pisanje, računanje, sve to mi se činilo kao sredstvo za mučenje, koje je moj učitelj izmislio samo da bi mi što više uskratio slobodu i to baš onda kada sam se već dogovorio sa mojim drugovima da se igramo i zabavljamo. Po mom tadašnjem shvatanju, taj moj učitelj nije imao pojma o svetu. Ali, majka me je uskoro ubedila da sam bio na pogrešnom putu. Ona nije znala ni da čita ni da piše, pa mi je govorila kako je uvek osećala kao da je slepa kod očiju. Bala je tako slepa, pričala mi je ona, da se ne bi usudila da krene dalje od atara našeg sela. Kako se danas sećam, ona bi mi o tome na ovaj način govorila: „Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš potražiti još jedan par očiju, oči za čitanje i pisanje. Znanje, to su zlatne lestvice koje nas vode u nebesa. Znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti, pun večne slave”.
Bila je to vrlo pobožna žena. Kao retko ko, znala je i Stari i Novi zavet. Vrlo rado bi recitovala psalme. Poznat joj je bio i život Svetih otaca. Omiljeni svetac bio joj je Sveti Sava. Prvo sam od nje čuo priču o životu ovog čudesnog Srbina. Ukratko rečeno, ovo je priča koju sam od nje čuo: Sveti Sava bio je najmlađi sin srpskog velikog župana Nemanje. Rano se odrekao kraljevskih časti i povukao u jedan manastir na Svetoj Gori, gde je proveo mnogo godina u učenju i razmišljanju. Zatim se vratio u svoju domovinu početkom XIII stoleća, postao prvi srpski arhiepiskop i osnovao samoupravnu srpsku crkvu. Osnovao je i narodne škole u državi svoga oca. Tu su srpski dečaci imali prilike da nauče čitati i pisati. Tako je otvorio oči srpskom narodu, a narod ga je, iz zahvalnosti i priznanja za ove velike usluge, prozvao Svetim Savom Prosvetiteljem, slaveći večito njegovo ime i uspomenu na njega. Od vremena Svetoga Save prošlo je sedam stotina godina. Ali nijedne godine nije bilo a da se, u svakom mestu i u svakom domu, gde Srbi žive, ne bi održavale svetkovine na kojima se slavi ime njegovo. To je za mene bilo čitavo otkriće. Kao i svako drugo đače, i ja sam svake godine, u januaru, prisustvovao proslavama Svetog Save. Nemirniji dečaci, tom prilikom, zbijali bi razne šale na račun onog starijeg đaka koji bi, drhtavim i zbunjenim glasom, deklamovao o Svetom Savi ono što bi učitelj sastavio za tu priliku. Posle te deklamacije, učitelj bi upeo sve svoje sile da, govoreći obično kroz nos i smešno nakarađujući svoj govor, dopuni ono što je bio napisao za svog najboljeg đaka. Na kraju bi došao popa, koji bi izgledao kao stalno umoran čovek, počeo bi službu punu starinskih slovenskih reči i fraza, što je nama, nemirnoj seoskoj deci, ličilo na pokušaj slovačkih trgovaca mišolovkama da svoju robu pohvale na srpskom jeziku. Tu bi naše prigušeno smejuljenje došlo u najveće iskušenje. Tako mi moji vragolasti vršnjaci nikad nisu dali priliku da shvatim pravi značaj službe o Svetom Savi.
Po priči, koju sam tek čuo od svoje majke, i po načinu na koji mi je ona to sve ispričala, moja prva jasna slika o Svetom Savi bila je u ovome: to je bio svetac koji je naročito isticao vrednost knjige i veštine pisanja. Tada sam tek razumeo zašto je moja majka toliko polagala na čitanje i pisanje. Tada sam se i zarekao da ću se tome posvetiti, makar i po cenu da napustim svoje drugove i vršnjake. Uskoro sam pružio dokaze majci da sam i u čitanju i u pisanju dorastao svakom svom vršnjaku. I učitelj je primetio tu promenu. Iznenadilo ga je to, pa je počeo da veruje kako se „desilo neko čudo”. A moja majka je u čuda verovala, pa je učitelju odgovorila kako to nada mnom bdi duh Svetoga Save. Jednog dana, u mome prisustvu, pričala je ona učitelju da je, u snu, videla kako je Sveti Sava položio svoje ruke na moju glavu i, okrenuvši se ka njoj, rekao joj: „Kćeri Pijada, uskoro će škola u Idvoru biti tesna za tvoga sina. Kada to bude, pusti ga da pođe u svet gde može naći više duhovne hrane za dušu svoju, tako željnu znanja i nauke…” Iduće godine učitelj je odredio da ja deklamujem o Svetom Savi, i napisao je ono što je trebalo da kažem. Moja je majka ispravila i uprostila, pa me nagnala da joj to ponovim nekoliko puta. Tada sam, na Svetog Savu, držao svoju prvu besedu. Uspeh je bio silan. Moji vršnjaci, vragolani, ovog puta nisu se smejuljili. Naprotiv, zanimao ih je moj govor, što me još više osokolilo. Posle toga ljudi su među sobom govorili da ni Baba Batikin ne bi umeo to tako sročiti i izgovoriti. A moja majka je plakala od radosti. Učitelj je samo klimao glavom, a popa ostao kao u čudu. Obojica se složiše da je škola u Idvoru za mene već mala…
Krajem te godine, majka je nagovorila moga oca da me pošalje u jednu višu školu u Pančevu, gradiću na reci Tamišu, petnaest milja južnije od Idvora, blizu ušća Tamiša u Dunav. Tu sam našao učitelje čije je znanje ostavilo dubok utisak na mene – naročito njihovo poznavanje prirodnih nauka, koje su bile sasvim nepoznate u Idvoru. Tu sam prvi put čuo kako je neki Amerikanac, koji se zvao Franklin, radeći sa papirnim zmajem i ključem, otkrio da je munja otvor kroz koji prolazi električna struja sa oblaka na oblak, a da grmljavina dolazi usled naprasne ekspanzije vazduha zagrejanog strujanjem električnih varnica kroz njega. To tumačenje učitelji su ovde potkrepljivali ogledima na električnoj mašini koja je proizvodila elektricitet pomoću trenja. To nam je prikazano na pravoj mašini, koja trenjem proizvodi elektricitet. To me je ushićavalo. Bilo je tako novo, a tako jednostavno, kako mi se tada činilo, i tako oprečno svemu mome dotadašnjem saznanju.
Kada sam prve godine došao kući na letnji odmor, jedva sam dočekao prvu priliku da mom ocu i njegovim prijateljima, koji su sedeli pred našom kućom u nedelju poslepodne i razgovarali, pokažem šta sam naučio. Iznenadilo me je kada sam primetio da se moj otac i njegovi prijatelji počeše zgražavati od čuda. Izgledalo je kao da su se pogledima pitali: „Kakvu nam to jeres priča ovaj deran?” Otac me strogo pogleda i upita zar sam već zaboravio kako me je učio da grmljavina dolazi usled treska neba pod kolima Svetoga Ilije, i da li mislim da taj Amerikanac Franklin, koji nema ozbiljnijeg posla nego da pušta zmajeve kao kakvo zaludno derle, zna više nego najmudriji ljudi u Idvoru. Uvek sam visoko cenio očevo mišljenje, ali ovog puta nisam mogao a da se ne nasmešim, i to podrugljivo, što ga naljuti. Kada primetih srdžbu u njegovim krupnim crnim očima, skupih se i zagrebah. Za večerom je otac, već manje srdit, ispričao materi o jeresi koju sam to poslepodne propovedao. Majka mu je odgovorila da ona nije nigde u Svetom pismu našla potvrdu za tu priču o Svetom Iliji, pa je sasvim moguće da je taj Amerikanac Franklin u pravu, a da je lažna ova priča o Svetom Iliji. A kad se pitalo o tačnom tumačenju starih učenja, otac je uvek bio gotov da usvoji mišljenje moje majke, te se tako on i ja izmirismo. Majčino mišljenje da taj Amerikanac Franklin ipak može biti pametniji od svih mudraca u Idvoru, i to što otac na to ništa nije odgovorio, pobudi me da još više razmišljam o Americi. Linkoln i Franklin bila su prva dva imena sa kojima su bili povezani moji prvi pojmovi o Americi.
Dok sam se školovao u Pančevu, letnje odmore sam provodio u svom rodnom mestu, u Idvoru. Kao i ostali Banat, Idvor živi uglavnom od zemljoradnje, pa u njemu za vreme žetve vri kao u košnici. Starac i mladić, čovek i marva, sve je to sve svoje sile usredsredilo na žetvu. A niko ne radi toliko koliko radi srpski vo. On je najverniji i najvažniji sluga srpskog seljaka svuda, a naročito u Banatu. On poore sve njive u proleće, on sve ze sazrelo žito sa plodnih polja na seoska guvna, kada dođe vreme žetvi. Tek se s početkom vršidbe završavaju teški napori dobrog starog vola. Tada počinje njegov letnji odmor, kada ga šalju na pašu da se prihrani, odmori i pripremi za jesen, kada treba prevlačiti žuti kukuruz i početi jesenje oranje.
Seoskim dečacima, još nejakim za rad na guvnu, određuje se da za vreme letnjeg odmora čuvaju volove na paši. Školski odmor i odmor dobroćudnog starog vola tako padaju u isto vreme. I ja sam nekoliko leta proveo na ovom zanimljivom poslu. To je bilo moje jedino letnje školovanje, najzanimljivije koje sam ikad imao. Seoski volovi bili bi podeljeni u dželepe od po pedeset grla, i svaki dželep čuvalo bi oko dvanaest dečaka iz porodica čiji su ti volovi bili. Svaka četa tih dečaka bila je pod nadzorom jednog iskusnog govedara. A nije bio tako lak posao čuvati dželep od pedeset volova. Danju je to išlo lako, jer su letnja pripeka i nasrtaji uvek zaposlene mušice nagonili volove da se skriju u hladovinu senovitog drveća, gde bi očekivali da zahladni. Ali je noću taj posao bio težak. Prinuđeni da preko dana traže hladovinu pod drvećem, volovi bi se slabo koristili dobrom pašom, a onda bi, kad dođe noć, onako izgladneli, žurno krenuli da traže piće. Ovde moram napomenuti da se pašnjaci u mom rodnom mestu nalaze duž zemljišta od nekoliko kvadratnih milja, koje bi nekih godina bilo sve zasejano kukuruzom. U avgustu i septembru ova polja kukuruza prava su neprohodna šuma. A nedaleko od Idvora, istočno od onih kukuruza, nalazilo se jedno rumunsko naselje čuveno po lopovima koji kradu marvu. Ti lopovi bi se sakrili u kukuruzu i čekali da koje goveče u njega zamakne, pa da ga oteraju i prikriju u svojim kukuruzima, na drugoj strani njihovog sela.
A mučan je bio posao sačuvati dželep da noću ne umakne u kukuruze, te je iskusniji vođa obraćao naročitu pažnju na to da dečake preko dana vežba za taj posao. Međutim, nije potrebno ni naglašavati da smo mi dečaci veći deo svoje snage trošili preko dana u hrvanju, u plivanju, u čuci, i drugim zamornim poljskim igrama. Tek posle toga smo pristupali vežbanju u pastirskoj veštini koja nam je bila potrebna za noć. Jedna od tih veština bilo je dojavljivanje i dozivanje zemljom. Svaki dečak imao je bricu, nož sa dugom drvenom drškom. Taj bi se nož zabadao duboko u zemlju. Zatim bi se udaralo po drvenoj dršci, dok bi drugi dečaci prislanjali uši na zemlju pa tako određivali sa koje strane zvuk dolazi. Vežbanjem smo postali stručnjaci za ovaj posao. I tada smo zapazili da zvuk mnogo bolje ide kroz zemlju nego kroz vazduh, i da tvrda i čvrsta zemlja prenosi zvuk mnogo bolje nego uzorana zemlja. Po tome smo znali da se u mekoj zemlji u kukuruzima, koji su bili pored naših pašnjaka, neće čuti zvuk koji je postao na ovaj način na iskrajcima pašnjaka. Tako rumunski lopovi, skriveni noću u kukuruzima, ne bi mogli ni čuti ni odrediti otkuda dolazi ovo naše podzemno dojavljivanje.
Slovenac Kos, moj učitelj i tumač fizike, nije znao da mi ovo protumači, a sumnjam da bi to mogao i ma koji drugi fizičar u Evropi u to doba. Ta činjenica je podloga jednog mog otkrića do kog sam došao dvadeset i pet godina kasnije, pošto sam ponovo ispitivao to zapažanje iz moje pastirske škole u Idvoru. Kada su potpuno jasne i mirne noći u letnje doba u ravnicama moga rodnoga Banata, zvezde su neobično svetle, a nebo, naprotiv, sve je crno. Zato srpski ljubavnik peva svojoj ljubavi: „Kose su tvoje crne kao ponoćno letnje nebo”. Za vreme takvih noći teško je bilo opaziti naše volove na paši na nekoliko koraka od nas, ali smo ih mogli čuti po hodu, ako bismo samo naslonili uši na zemlju i osluškivali. Za takve noći mi bismo se dečaci naročito spremali. Postavili bismo se duž jedne linije, otprilike na dvadeset koraka po jedan. Ta linija je delila pašnjak od kukuruza, bila je naš „brisani prostor”. Na Verdenu su Francuzi kazali: „Ovuda ne smeju proći!” To je bilo i naše geslo, a odnosilo se i na naše prijatelje, volove, kao i na naše neprijatelje, rumunske lopove. Naše brice bi bile duboko zarivene u zemlji, a uši prislonjene uz drvene drške. Tako bismo čuli svaki korak naših volova koji su slobodno išli tamo i amo, pa bismo čuli i kako pasu, ako bismo se dovoljno približili „zabranjenoj liniji”. Znali smo da bi se naši volovi kretali prema dobu noći, a to smo određivali po zvezdama Vlašići i Veliki medved. Pazilo se stalno i na kretanje Večernjače i Zornjače. Veneru smo zvali belom, a Mars crvenom zvezdom. Severnjača i Kumova slama služile su nam umesto kompasa. Pa smo znali, kada duboko u noć čujemo slabačak glas zvona sa crkve u rumunskom naselju, oko četiri milje istočno od nas, da preko kukuruza na naš pašnjak dolazi povetarac koji sa mladog kukuruza nosi sladak miris našim gladnim volovima, pozivajući ih na bogatu gozbu u kukuruzima.
Tih noći bi se naše bdenje udvostručilo. Pretvorili bismo se u oko i uho. Ušima bismo se priljubili uz zemlju, a očima budno zurili u zvezde nad nama. Svetlost zvezda, mlještanje volova na paši i slabački jecaji dalekog crkvenog zvona bili su znaci prema kojima bismo se upravljali tih mračnih letnjih noći, prilikom čuvanja našeg dragocenog dželepa. I ti znaci činili su nam se kao slatke reči neke prijateljske sile koja nam je priticala u pomoć. To su bili jedini svedoci da oko nas svet postoji – oni su gospodarili našom svešću kada smo, obavijeni crnim pokrovom noći i okriljeni nebrojenim zažarenim zvezdama, čuvali i štitili naše volove. Sav drugi svet prestao je za nas da postoji.
U našoj svesti on bi se pojavljivao tek kada bi rana zora najavljivala, kako bi se to nama dečacima činilo, Gospodnju zapovest: „Neka bude svetlost!”, i kada bi, oglašeno dugim belim zracima, sunce počelo da se približuje istočnom nebu, te bi se zemlja postepeno pojavljivala kao u stvaranju. I svako tako jutro od pre pedeset godina, kako se činilo nama pastirima, izvodilo je pred nas čin stvaranja sveta – pa je prvo dolazio svet prijateljskog glasa i poslanice svetlosti, radi kojih smo mi dečaci osećali da nad nama i našim dželepom bdi neka božanska moć. Tek posle toga dolazio bi zemaljski svet, kada bi sunce svojim izlaskom razdvajalo neprijateljske tajanstvene sile noći od prisnih stvarnosti koje nam pruža dan. Na taj način su zvuk i svetlost, u prvim začecima moga razmišljanja, bili tesno spojeni sa božanskim darom govora i opštenja.
I to moje shvatanje potkrepljivala je moja majka, koja mi je često ponavljala reči Svetog Jovana: „U početku bješe riječ, i riječ bješe u Boga, i Bog bješe riječ”. Smatrao sam da je ove moje misli i David, čije sam psalme, zahvaljujući svojoj materi, znao napamet, a koji je u svom detinjstvu takođe bio pastir, izrazio u svome devetnaestom psalmu: „Nebesa kazuju slavu Božiju…” „Nema jezika, niti ima govora gde se ne bi čuo glas njihov.”
A nema srpskog dečaka koji nije čuo za onu lepu rusku pesmu Ljermontova, velikog ruskog pesnika, u kojoj se kaže: „Izašla sam dole na drum sama, Kroz maglu se blista kamen put. Noć je tiha, priroda Boga hvali, A zvezda sa zvezdom šaptaše…” Ljermontov je bio sin ruskih ravnica. Video je iste usplamsale zvezde na crnom svodu letnjeg ponoćnog neba koje sam video i ja. Osetio je isto ushićenje koje je osetio i David i u svojim psalmima preneo ga na mene tokom mojih neprospavanih noći od pre pedeset godina. Koliko žalim dečaka, odgojenog u gradu, koji nikad nije osetio čarobnu moć tog rajskog ushićenja! Pošto su u mom mladom umu od pre pedeset godina svetlost i zvuk tako bili dovedeni u vezu sa onim božanskim radnjama pomoću kojih čovek opšti sa čovekom, životinja sa životinjom, zvezde sa zvezdama i čovek sa Tvorcem svojim, sasvim je razumljivo što sam mnogo razmišljao o prirodi zvuka i svetlosti. I danas verujem da su ovi oblici opštenja osnovne radnje u vaseljeni oko nas, te i danas još uvek razmišljam o njihovoj prirodi. Moji učitelji u Pančevu pomogli su mi donekle da odgonetnem poneku zagonetku na koju sam nailazio dok sam ovako razmišljao. Mnogo mi je pomogao moj slovenački učitelj Kos, koji mi je prvi ispričao o Franklinu i njegovom zmaju. Uverio me je lako da je zvuk u stvari treperenje tela. Ovo objašnjenje bilo je u skladu sa srpskim pesničkim izrazom: „Zujte strune miloslasne, pesmom jav’te tužan vaj, srca bole te užasne nemilosnoj na glas daj…” I kada bih pokušao da sviram u frulu – kad bi red došao na mene da čuvam volove – osećao sam treperenje vazduha. Malo je bilo stvari koje su me toliko zanimale kao svirka srpskog gajdaša koji, stežući mehove od ovčije kože, tera vazduh u cevi, prstima ga ispušta na otvore na njima i tako ga nagoni da peva. Najpažljivije posmatrao sam onu radnju koju je on nazivao saglašavanjem cevi na gajdama, štimovanjem. Tada nisam ni sanjao da ću, dvanaestak godina posle toga, taj isti posao obavljati na električnom polju.
Taj svoj posao nazvao sam „električno usaglašavanje” i taj izraz danas je potpuno usvojen u bežičnoj telegrafiji. Ali niko ne zna da sam i tu radnju i njeno ime pozajmio od srpskog gajdaša dvadesetak godina pre no što sam došao do svog izuma, 1892. godine.
Izvor: Pedagoški zabavnik
