Пише: Мирољуб Стојановић
Агњешка Холанд у Францу монтира своје остварење по методу скоковитости у приповедању, којој одговара скоковитост у времену. Зрелог Кафку смењује Кафка дечак и обратно. У питању је интелигентан, промишљен и чудесно разрађен филм.
У каријери дугој педесет година, Агњешка Холанд своја два најбоља филма снима у размаку од само две године: 2023. настаје Зелена граница, не само њено ремек-дело него и један од најбољих европских филмова у овом миленијуму, а 2025. Франц, филм посвећен Францу Кафки, једно од најбескомпромиснијих остварења форме новијег доба. Седамдесет осам јој је година и што се филмског израза тиче, Агњешка Холанд је старећи само добијала на радикалности. У светском филму, нимало учестала појава.
Назвати Франца биографским филмом о Кафки било би не само погрешно него би на врло површан начин упућивало на третман Франца као конвенционалног филма. Франц уистину то није и третирати га као експериментални филм било би можда најближе духу ауторкиних настојања. Иновативност у приступу овог филмског експеримента толика је да га чини посве уникатним делом. Франц је то најпре у оквирима оних филмских струјања која раскид с наративношћу сматрају својим базичним полазиштем. Отуд одсуство линеарности у филму, одсуство ма које конзистентне наративне линије. Франц је поступак фрагментаризације у којој су маестрално обједињени прошлост и садашњост, помешани спољни догађаји и унутрашње визије, акцентовано лично и колективно, обједињени фактичност и ментална стања, поремећени хронолошки редоследи. Геометријска аналогија овог филма био би полиедар. Као год што је полиедар ограничен коначним бројем многоуглова, тако је и Франц ограничен физичким аспектима Кафкиног живота, али неограничен њиховим транспоновањем у Кафкин визионарски списатељски простор.
Једна од бравурозних секвенци како ово писање оживљава пред нама и доживљава своју вербалну транспозицију у слику је незаборавно Кафкино јавно читање приповетке У кажњеничкој колонији, пред бројним аудиторијумом. Ово читање се одмах претвара у сопствену екранизацију. Оно је надограђено другачијим, визуелним језиком. Тако се најбоље очитује снага ових речи. Филм, иначе, обилује бравурозним решењима и готово немогуће је побројати их. Тако се пред гледаоцем појављује ђачка екскурзија која је организовано дошла у разгледање Кафкиног музеја. Том приликом сазнајемо да је на сваку реч коју је Кафка написао, о њему написано десет милиона речи! Говор других о Кафки заузима важно место у структури филма. Ови „други“ су својеврсни водичи кроз Кафкин живот и они нас најпре информишу, али и зналачки навигирају ка разумевању појединих ситуација из Кафкиног живота. Такође, расветљавају непознанице и недоумице везане за Кафкино писање. Тако се Макс Брод појављује не само као будући (не)извршилац његове воље и присни пријатељ него као неко ко има улогу наративног шава. Он спаја, надограђује, коментарише, тумачи, објашњава и њему припада истакнуто место.
Филм обилује бравурозним решењима. Тако приликом ђачке екскурзије сазнајемо да је на сваку реч коју је Кафка написао, о њему написано десет милиона речи
Ако пажљиво погледамо, филм поштује готово све чињенице Кафкине биографије: проблематични однос с оцем, раскинуту веридбу с Фелице Бауер, упознавање с Миленом Јесенском, потиснуто јеврејство, и, надасве, очајничку потребу за писањем. Тражење тишине и мира које је све теже наћи. Само што су ове фактичности организоване по начелу које изневеравају хронологију али поштују логику. Агњешка Холанд монтира свој филм по jump cut методу. Скоковитости у приповедању одговара скоковитост у времену. Зрелог Кафку смењује Кафка дечак и обратно. Антиципацији у овој филмској структури припада истакнуто место. У питању је интелигентан, промишљен и чудесно разрађен филм.
У њему нема, упркос привидној дисперзивности и обиљу материјала, изолованих секвенци а да оне нису органски повезане. Оне су у потпуној корелацији с другим, временски удаљеним деловима филма. Франц је својеврсна филмска таписерија у којој Агњешка Холанд тка бескрајно сложен систем шара, али ипак систем. Иако делује привидно хаотично, реч је о филму чврсте, стабилне структуре. У њему нема сувишног кадра који би хаотичности ишао у прилог. Оно што је притом за поштовање у још већој мери је што Агњешка Холанд веома држи до социополитичког оквира времена у којем је Кафка живео. Кафкин Праг је мултиетничка средина мистификоване отворености, али и спорног космополитизма. Антисемитизам је у њему још увек пригушен и само у назнакама, али се спрема да груне. Ова потреба Холандове за демистификовањем историјског наслеђа, али, у многим филмовима и савремености, једна је од карактеристика и упоришта њеног филмског промишљања света. У овом случају, тај мистификаторски вео пада и с Кафкиног лица.
Постоји она убојита сцена негде с почетка филма, у којој просјак успева да од Кафке измоли једну круну. Кафка му даје две јер нема новчић од једне куне и притом тражи од просјака кусур од једне круне! Не помаже ни што се у ову апсурдну препирку укључује Кафкина сестра Отла. Чему ова сцена и како је схватити? Мења ли она ишта не само у нашем односу беспоговорног дивљења према Кафки, него и у разумевању његове иначе комплексне личности? Имајмо притом у виду да је ово тек успутни, периферни део филма, али део који толико говори. Тим привидним периферностима у Францу припада веома значајно место. Тако се, на пример, мушком телу даје не само видљива него и значајна улога има ли се у виду известан облик Кафкине телесне снебивљивости. Обнажено мушко тело је далеко заступљеније од женског које готово да се једва апострофира. Филм је, између осталих квалитета, и глумачки добро обављен посао. Едан Вајс као Франц Кафка веома добар, чак му и физички наликује, док је Петер Курт као Херман Кафка, отац, маестралан.
С Францом, Агњешка Холанд прелази све границе, с важећим филмским пасошем којем не истиче рок употребе.
Извор: Радар
