Piše: Boško Jakšić
Koliko je danas Benjamin Netanjahu blizu cilja da preoblikuje region i stvori Novi Bliski istok, kao što obećava?
Izraelski premijer teško da je ostvario ciljeve rata protiv Irana, kao što su promena režima i bezuslovna kapitulacija teokratske vlasti u Teheranu ili sprečavanja Islamske Republike da blokadom tesnaca Ormuz zapreti globalnim energetskim haosom, ali može da bude zadovoljan situacijom u svojoj zemlji.
Netanjahu i posle mesec dana ratovanja i dalje veruje da može da otkloni poslednju pretnju, iransku. Iako značajan deo sveta osuđuje agresiju koja otvoreno krši međunarodno pravo, on se oslanja na Ameriku i gotovo jednoglasnu podršku izraelske javnosti.
Premijer sa najdužim stažom u istoriji zemlje adikt je ratova koje koristi da bi ućutkao kritičare u zemlji koji ga optužuju da planovima za potčinjavanje sudstva izvršnoj vlasti ili pritiscima na medije ozbiljno potkopava demokratiju i uvodi diktaturu, te od Izraela pravi apartehejd državu po uzoru na nekadašnju Južnu Afriku, ili Štazi državu kakva je bila Istočna Nemačka.
San o mrtvoj zoni
Dok u Iranu ništa nije završeno, Izrael je ponovo otvorio front na jugu Libana, gađajući položaje Hezbolaha sve do Bejruta. U planu je potpuno čišćenje terena po ugledu na Gazu.
“Moramo da dejstvujemo brzo i punom silom da okupiramo teritoriju, odatle sve proteramo, sve uništimo i pretvorimo je u mrtvu zonu”, kaže penzionisani izraelski general Uzi Dajan.
Zašto se veći broj Izraelaca tome ne suprotstavi? Zašto ista ta većina poziva Irance da u ime slobode i progresa izađu na ulice i sruše teokratsku vlast, a nemo posmatra kako Izrael gubi atribut “jedine demokratije Bliskog istoka”?
Zato što je većina spremna da prihvati mesijansku i ultranacionalističku državu ili jednostavno gleda svoja posla. Izrael je tokom decenije i po vlade Netanjahuovih konzervativaca i njegovih koalicionih partnera – religioznih cionista, militantnih nacionalista i predstavnika stranaka ultraortodoksnih Jevreja – u značajnoj meri otišao udesno.
Moguće je da je rat protiv Irana najgori izbor i da je Netanjahu najgori izbor, ali većina Izraelaca ne misli tako. Veruju mu. Premijerov rejting je u usponu. Kao što sada veliki broj Izraelaca odobrava rat protiv Irana, takva podrška postojala je tokom rata u Gazi. Postoji većinska saglasnost oko etničkog čišćenja i kolonizacije okupirane Zapadne obale. Napade na Liban Netanjahu takođe koristi da sebe predstavi kao heroja i spasitelja Jevreja.
Prema jednom nedavnom izraelskom istraživanju, pre najnovijeg rata samo je skromnih 37 odsto ispitanika imalo poverenje u budućnost zemlje, a taj procenat se sada popeo na 50.
“Uprkos ratu, mnogi Izraelci su pokazali obnovljeni osećaj optimizma, pokazujući otpornost bez obzira na nedaće,” piše provladin “Džeruzalem Post”.
Dok Bliski istok gori, raduju se i izraelski proizvođači oružja, koji ne samo da moraju da nadoknade utrošeno već i da proizvedu nove količine koje će prodati zemljama Zaliva, od kojih su mnoge pogođene iranskim dronovima. Izraelski vojni sektor, sedmi najveći izvoznik oružja na svetu, identifikovao je njihovu ranjivost i žuri mu se da na tome kapitališe.
“Moramo pošteno da priznamo da, iz uske izraelske perspektive, situacija po nas nije loša”, izjavio je jedan bivši oficir izraelskom portalu “Kalkalist”. To je još jedan od razloga za to što ubedljiva većina Izraelaca podržava rat protiv Irana i veruje Netanjahuovoj retorici da će rušenje ajatolaha u Teheranu pomoći jačanju strateške pozicije Izraela u regionu i domaćoj ekonomiji, koja je pretrpela velike štete tokom rata u Gazi.
Nula, nula, nula
Izraelska vlast bi da nekako normalizuje konflikt sa Iranom jer, kao ni njihov američki saveznik Donald Tramp, nema ideju kako da ga okonča.
“Trajaće koliko bude potrebno”, poručuje načelnik Generalštaba Ejal Zamir.
Problem je što Izrael nije Ukrajina. Nije u stanju da prihvati dugotrajni rat iznurivanja koji bi, po svim kalkulacijama, bio potreban za obaranje iranskog režima.
Dok propagandisti pitaju da li će Iran izdržati još mesec dana, niko ne pita može li to Izrael. Važno je patriotski ćutati i moliti boga da iranska raketa padne na nekog drugog. Retki su i nedovoljno glasni agrumenti da su dosadašnji broj poginulih Izraelaca i naneta materijalna šteta dovoljan razlog da se rat prekine.
Stradale ili ranjene žrtve i razorene zgrade su većini izraelskih medija samo deluxe “ljudske priče”. Postavljanje neprijatnih pitanja tumači se kao zabijanje noža u leđa Izraelu. Pohvale Netanjahuovoj odlučnosti i hrabrosti višestruko nadmašuju tekstove koje objavljuje liberalni “Haarec”, čiji ugledni kolumnista Gideon Levi upozorava da Obećani narod postaje sve militantniji.
“Nijedan rat u izraelskoj istoriji, sa izuzetkom prvog (1948, kada je stvorena država), nije doneo dugoročne boljitke. Nikakve. Nula. Većina njih bili su ratovi po izboru, a izbor je uvek bio najgori”.
Netanjahu kapitališe na rastu sopstvenog rejtinga i nada se da će njegov desničarski “Likud” ponovo pobediti na izborima koji se očekuju ove godine. On je taj koji određuje ko je lojalan a ko izdajnik. On je taj koji poziva na jedinstvo. Paradoksalno da o svemu odlučuje neko ko zaobilazi stare zakone, a predlaže nove koji utvrđuju njegovu apsolutističku vlast. Neko ko je izraelsko društvo podelio kao niko pre njega.
Rat protiv Irana, kao i doskorašnji u Gazi morao bi da uznemiri jevrejski narod, koji svoju dugovečnost najviše duguje duhu zajedništva i solidarnosti.
Uunutarjevrejski raskol
Jevreji u Izraelu jesu masovno okupljeni oko premijera najdesnije vlade u istoriji zemlje, ali Jevreji u dijaspori, posebno u SAD, ne misle da agresija i brutalno nasilje mogu da donesu išta dobro.
Dok Netanjahu poručuje: “Samo još jedan rat, samo još jedna pobeda, samo još jedno ciljno ubistvo”, manjina liberalnih Jevreja u Izraelu i većina van njegovih granica smatra da takva agresivna politika izoluje i diskredituje Izrael u svetu, čak utiče na porast antisemitizma.
Netanjahu je uspeo da veliki broj Izraelaca prihvati militarizaciju svog društva koje je u stanju permanentnog neprijateljstva sa Arapima i posebno sa arijevskim Irancima, koji su od vremena islamske revolucije 1979. označeni kao “egzistencijalna pretnja” jevrejskoj državi.
Mantra o “đavolskom susedstvu” počela je ozbiljno da se ruši tokom rata u Gazi. Međunarodni krivični sud optužio je Netanjahua za ratne i zločine protiv čovečnosti i za njim raspisao poternicu, ali većina Izraelaca, zbog stroge medijske cenzure, ni danas ne zna kakve je zločine protiv Palestinaca počinila njihova armija. Gotovo religiozno veruju svojim odbrambenim snagama. To takođe doprinosi činjenici da su kritičari agresije na Iran sasvim retki.
Izrael je u decenijama posle svih ratova sa Arapima kultivisao predstavu o nepobedivosti svoje armije i o Mosadu kao najboljoj obaveštajnoj službi sveta. Iako u kratkom ratu 2006. nije uspeo da pobedi libanski Hezbolah, ni da u ratu 2023–2025. uništi palestinski Hamas, izraelsko liderstvo širi narativ o zemlji koja je ostrvo civilizacije u moru varvarizma, državi koja je u stanju da se odbrani od pretnji “muslimanskih hordi” i svih koji bi da Jevreje gurnu u more.
Taj narativ koji su širili mediji bliski izraelskim lobistima bio je dovoljno uverljiv da američke administracije redom Izraelu šalju blanko ček vredan nekoliko milijardi dolara. Danas je Vašington ostao usamljen u bezrezervnoj podršci koju su počeli da uskraćuju čak i evropski saveznici.
Stari i novi saveznici
Sinhronizovani američko-izraelski napad na Iran dodatno je oborio ionako problematičnu reputaciju američkog predsednika i izraelskog premijera. Agresija na jednu suverenu zemlju brutalno je kršenje međunarodnog prava. Udar je opisan kao “preventivni” odgovor na “neposrednu opasnost” od Irana, iako to ničim nije potvrđeno i neodoljivo podseća na fabrikovanje lažnih dokaza o iračkom posedovanju oružja za masovno unuštavanje, što je bio pretekst invazije 2003.
Ko je tu glavni a ko saučesnik? Rekao bih da je ključni inspirator bio Netanjahu, da se Tramp nije mnogo dvoumio oko toga da raskine sa politikom svojih prethodnika, ali da je zadržao komandnu poziciju i da je on jedini koji Izraelcu može u privatnom razgovoru da naredi da se pridruži prekidu rata. Amerikanci bi potom nastavili da pregovaraju sa Teheranom, prepuštajući Netanjahuu da javno ispoljava rezerve prema takvoj odluci – sve zarad ličnog rejtinga.
Druga erupcija izraelsko-iranskih neprijateljstava – prva je trajala 12 dana juna prošle godine – navodi na podsećanje na istoriju njihovih međusobnih odnosa koja je puna obrta.
Prvi premijer Izraela, David Ben Gurion, razradio je strategiju “strateške periferije”, a to je značilo imati dobre odnose sa Turskom i Iranom kako bi se Arapi našli u sendviču. Iran šaha Reze Pahlavija i Izrael imali su toliko blisku saradnju da su radili na zajedničkom projektu proizvodnje raketa.
Godinu dana posle obaranja monarhije i revolucije ajatolaha Homeinija, Izrael je tokom iransko-iračkog rata tajno doturao oružje Islamskoj Republici kako bi oslabio svog tadašnjeg najvećeg neprijatelja Sadama Huseina. Situacija se dramatično promenila od kako je teokratska vlast u Teheranu “cionistički entitet” – Izrael, stavila uz bok “velikom sotoni” – Americi. Iran je okupljao svoje šiitske saveznike u “Osovini otpora”, oslanjajući se u Siriji na vlast Bašara el-Asada, u Libanu na Hezbolah, u Iraku na razne proiranske milicije, u Jemenu na Hute. Spisak je proširen palestinskim sunitima iz Hamasa.
Izrael je neutralisao protivnike tako što su posle Egipta i Jordana još tri arapske države uspostavile diplomatske odnose sa Izraelom. Ujedinjeni Arapski Emirati, Bahrein i Maroko potpisali su 2020. Avramove sporazume, koje Tramp knjiži kao veliki uspeh svoje diplomatije.
Nova savezništva nisu ukinula stara neprijateljstva. Netanjahu nije odustajao od namere da jednom zasvagda uništi iranski nuklearni program, za koji tvrdi da mu je cilj proizvodnja atomske bombe, ali uzalud je od Amerikanaca tražio da mu se pridruže. Barak Obama ne samo da nije hteo rat već je 2015, zajedno sa još pet svetskih sila, prihvatio sporazum koji je prevideo da Iran svoja nuklearna postrojenja stavi pod striktnu kontrolu Međunarodne agencije sa atomsku energiju, u zamenu za postupno ukidanje međunarodnih sankcija.
Netanjahu je teško prikrivao netrpeljivost prema američkom predsedniku i nije propuštao da naglasi da je njegovo srednje ime Husein. Onda dolazi Tramp, koji 2018. jednostrano raskida Bečki sporazum, kreće sa politikom “maksimalnog pritiska” na Iran, ali, kao neko ko je u kampanji bio oštar kritičar američkih intervencija po svetu i “glupih” ratova, nije bio spreman da prihvati Netanjahuov poziv za zajednički napad.
Odazvaće se juna 2025. Američki bombarderi gađaju tri iranska nuklearna postrojenja, a Izrael i Iran prvi put međusobno razmenjuju raketnu paljbu. I jedni i drugi su tvrdili da su iranski nuklearni potencijali uništeni, da bi osam meseci kasnije sebe demantovali pokrećući novu vojnu kampanju. Pređašnjim ciljevima pridodati su novi: razaranje iranskog programa balističkih raketa i – promena režima u Teheranu.
Iranska vojna infrastruktura svakako je pretrpela velike štete, mada Islamska revolucionarna garda i vojska nastavljaju sa uzvratnom vatrom po Izraelu i Zalivu. Režim nije promenjen. Naslućuju se i naprsline u američko-izraelskom savezništvu.
Tramp nema podršku svoje javnosti, rejting od 36 poena najniži je u oba mandata, a u novembru se približavaju izbori za polovinu Kongresa. Amerikancu se žuri da izađe iz rata. Netanjahu ne brine o podršci Izraelaca a rejting mu raste. Njemu se ne žuri.
Pouke Sueske krize
Razlike su ipak kozmetičke prirode i daleko su od vremena kada odnosi Izraela i Sjedinjenih Država nisu bili tako bliski kao danas. Bilo je to kada su juna 1956. Velika Britanija, Francuska i Izrael pokrenuli su rat protiv Egipta nakon odluke predsednika Gamala Abdel Nasera da nacionalizuje Suecki kanal. Trojna agresija, čiji je cilj bio obaranje režima u Kairu, u početku je beležila uspehe. Anglo-francuske snage brzo su napredovale a Izraelci su zauzeli Sinaj. Onda su intervenisali Amerika i Sovjetski Savez. Vašington je finansijski zapretio Londonu, koji je ubrzo primoran na ponizno povlačenje. Britanija je definitivo prestala da bude dominantna sila Bliskog istoka. SAD su uzele i njeno i mesto Francuza. Izraelci su brzo shvatili na koga treba da se oslone. Egipat je sačuvao suverenitet i uspeo da preuzme Suecki kanal.
Sedam decenija kasnije, u tesnacu Ormuz – kroz koji prolazi petina svetske nafte – lako bi moglo da se dogodi da potonu američko-izraelske ambicije da eliminišu Iran i ostvare potpunu kontrolu nad Bliskim istokom. Kao jedan od pet preduslova za prekid vatre Iran traži pravo da tankerima naplaćuje prolaze kroz Ormuz.
Blokada zalivskog moreuza zatekla je agresore nespremnim, iako se o tome govorilo godinama. Pretnje stvaranjem “pakla” nisu uzdrmale Teheran. Vašington i Tel Aviv nisu osmislili taktiku kako da spreče da Iran ne kontroliše rat i da se, uprkos svim gubicima, nameće kao ravnopravan partner u očekivanim pregovorima o prekidu vatre.
Šta je lekcija podsećanja na suecku krizu? Vojna moć nije dovoljna da spase imperiju. Amerika bi danas mogla da preuzme ulogu pobednika u ratu koji gubi. Interesi ekonomije, posebno energetike, okreću globalne balanse moći potvrđujući da se ishod rata ne određuje isključivo na bojnom polju.
Tramp je bliskoistočne konflikte znao da opiše kao “lude”, ali njegov i Netanjahuov rat protiv Irana mogao bi da bude “najluđi”. Pokazuje se da i jedan i drugi imaju vojnu nadmoć, ali nisu sposobni da Iranu nametnu svoja rešenja.
Tramp ponavlja da je Iran već poražen. Netanjahu kaže da je rat prilika da Izrael iz sukoba izađe kao “globalna supersila”. Iskustvo uči da carstva propadaju kada njihov vojni domet nadmašuje njihovu političku strategiju, kada im ekonomski temelji oslabe i kada ljudi kojima žele da dominiraju opstanu dovoljno dugo da nadžive njihovu nadmoćnu silu.
Izvor: Vreme
