Пише: Хорхе Луис Борхес
Пол Десен је приметио да легенда о Буди није сведочанство о томе шта Буда јесте, већ шта постаје; други истраживачи додају да је суштина будизма управо у легендарном, у митском нашла свој најдубљи израз. Легенда нам заправо открива веровања безбројних нараштаја будиста и као таква и даље опстаје у свести великог дела човечанства.
Биографија започиње на небу. Бодисатва (који је временом постао Буда, а то звање има значење „Пробуђеног”) успео је заслугама сакупљеним током читавог низа претходних инкарнација да се роди на четвртом небу богова. Одозго посматра век, континент, краљевство и касту у оквиру којих ће се поново родити Буда и спасти људе. Одабира своју мајку, краљицу Мају (чије име означава магичну силу која ствара свет привида), удату за Судодану, краља града Капилаваста на југу Непала. Маја сања да јој с бока улази слон са шест кљова, тела боје снега а главе боје рубина. Приликом буђења краљица не осећа бол па чак ни оптерећење, него лагодност и пријатност. Богови подижу замак у њеном телу и ту Бодисатва чека свој час у молитви. У другом месецу пролећа, краљица пролази баштом; дрво чије лишће блиста попут пауновог перја пружа једну грану према њој; краљица је најприродније прихвата; у том тренутку, Бодисатва устаје и рађа се из краљичиног десног бока, не наносећи јој никакву повреду. Новорођенче чини седам корака и гледа удесно и улево, горе, доле, назад и напред; види да на свету нема њему сличног те лављим гласом објављује:
Први сам и најбољи; ово је моје последње рођење; долазим да учиним крај болу, болестима и смрти. Два облака сипају топлу и хладну воду за мајчино и синовљево купање; слепци прогледају, глуви прочују, одузети проходају, музички инструменти сами од себе засвирају; богови четвртог неба се радују, певају и играју, а осуђеници у паклу заборављају своје муке. У том истом трену рађају се и Будина будућа жена Јасодара, његов кочијаш, његов коњ, његов слон и дрво у чијој сенци ће досећи ослобођење. Дете добија име Сидарта, а познат је и као Гаутама, име које је његова породица Сакијевих усвојила.
Мајка умире седам дана по Бодисатвином рођењу и успиње се на небу тридесет и три божанства. Видовњак Асита чује усхићење ових богова, силази са планине, узима дете у наручје и каже: Он је неупоредив. Утврђује код детета белеге изабраног: неку врсту високе органске круне посред лобање, воловске трепавице, четрдесет изузетно збијених и белих зуба, лављу вилицу, висину једнаку дужини раширених руку, златну боју, опну између прстију и стотинак облика исцртаних на стопалу, а међу њима тигра, слона, лотосов цвет, пирамидално брдо Меру, точак и свастику. Потом Асита заплаче јер зна да је сувише стар да би примио учење које ће Буда ширити земљом.
Тумачи Мајиног сна предсказали су да ће јој син бити господар света (велики краљ) или пак његов избавитељ. Отац жели оно прво; наређује да се подигну три палате за Сидарту и из њих избацује све што би указивало на пролазност, бол или смрт. Краљевић се жени пошто напуни деветнаест година; пре тога треба да победи на такмичењима у краснопису, ботаници, граматици, борилачким вештинама, трчању, скакању и пливању. Такође треба да победи у стреличарству: стрела коју је Сидарта одапео лети најдаље и тамо где пада рађа се извор.1 Добијени ловорови венци су знамен његове будуће победе над Демоном.
Прође десет година привидне среће за краљевића који се одао чулним уживањима у својој палати са харемом од осамдесет и четири хиљаде јена. Једног јутра, Сидарта излази у својој кочији и са запрепашћењем примећује погрбљеног човека „чија коса није као код других, чије тело није као код осталих”, човека који се наслања на штап да би ходао док му месо подрхтава. Пита ко је непознати; кочијаш му објашњава да је то старац и да ће сви људи на земљи бити попут њега. Приликом другог изласка види човека изједаног кугом; кочијаш објашњава да је то болесник и да нико није поштеђен те опасности. Она опет у некој шетњи спази човека кога носе у сандуку; тај непомични човек је мртвац, објашњавају му, а смрт је закон из којег све настаје. Приликом последње шетње види калуђера просјачког реда који не жели нити да умре нити да живи (у познијим облицима легенде четири лика представљају утваре или анђеле). Мир је на његовом лицу; Сидарта је пронашао пут.
Оне ноћи када одлучује да се повуче из света добија вест да му је жена родила сина. Враћа се на двор, у поноћ се буди, обилази харем и види уснуле жене. Једној жвале теку низ уста; друга, распуштене и неуредне косе, изгледа као да ју је згазио слон; трећа мрмља у сну; четвртој је тело прекривено чиревима, све делује беживотно. Сидарта каже: „Такве су жене, нечисте и чудовишне у свету смртних бића, али мушкарац, обманут њиховим украсима, сматра их пожељним.” Улази у Јасодарине одаје и види је како спава руке положене на синовљеву главу. Мисли: „Ако склоним ту руку и вратим је на место, жена ће ми се пробудити; када постанем Буда, већ ћу се вратити и додирнути сина.”
Бежи са двора на исток. Коњска копита не дотичу тле, капије града се саме отварају. Прелази реку, отпушта слугу који га прати, предаје му коња и одећу и мачем сече косу. Баца је увис и богови је прихватају као светињу. Анђео под плаштом пустињака уступа му троделно жуто одело, појас, сечиво, чанче за милостињу, иглу и цедиљку за воду. Коњ се враћа и цркава од туге.
Сидарта остаје седам дана у самоћи. Потом полази у потрагу за испосницима у прашуми; неки су огрнути травкама, други лишћем. Сви једу воће; неки једанпут дневно, други сваки други дан, а неки тек сваког трећег дана. Славе воду, ватру, сунце и месец. Неки стоје на једној нози, други спавају на постељи од трња. Помињу му двојицу учитеља који живе на северу; аргументи ових учитеља га не задовољавају. Сидарта одлази у планине и тамо проводи шест тешких година самокажњавања и поста. Не помера се са места када се на њега сручује киша или када сунце припече; богови мисле да је умро. Схвата, најзад, да су вежбе мучења некорисне; устаје, купа се у водама оближњег потока и једе шачицу пиринча. Тело му одмах задобија некадашњи сјај, знакове које је Асита препознао и изгубљену ауру. Птице лете изнад његове главе да би му одале почаст и Бодисатва седа у сенку Дрвета сазнања и предаје се мислима. Одлучује да не устане док не доживи просветљење.
Тада га напада Мара, бог љубави, греха и смрти. Двобој траје део ноћи. Пре поласка у бој, Мара сања да је поражен, да је изгубио дијадему, да је увенуло цвеће и да су се осушили бунари његовог дворца, да су се покидале жице његових музичких инструмената и да му је глава прекривена прашином. Сања да у јеку борбе не може да исуче мач; ипак окупља бројну армију врагова, тигрова, лавова, пантера, џинова и змија – нека од тих створења су велика као палме а друга ситна као деца – узјаше слона високог сто педесет миља и узима тело са петсто глава, петсто пламених језика и хиљаду руку, где свака држи другачије оружје. Марове војске бацају огњене планине на
Сидарту; под учинком Сидартине љубави, оне се претварају у цветне дворане. Стреле образују високи балдахин око његове главе. Мара, поражен, налаже својим ћеркама да Сидарту ставе пред искушења; ћерке га опкољавају па му кажу да су створене за љубав и за музику, али Сидарта их подсећа да су привидне и нестварне. Показујући на њих прстом, претвара их у изнемогле старице. Марова војска се разилази у потпуној збрци.
Сам и непомичан испод дрвета, Сидарта види безброј својих претходних инкарнација као и инкарнације свих бића; једним погледом обухвата небројене светове васељене; потом сагледава уланчаност свих узрока и последица. У освит наслућује четири свете истине. Више није краљевић Сидарта већ је Буда.
Многобројна божанства и будуће буде га обожавају, али он узвикује:
Обишао сам круг многих инкарнација
тражећи градитеља. Тешко је рађати се
толико пута. Градитељу, најзад сам те
пронашао. Више никад нећеш
кућу саградити.
Овде се завршава (према Карлу Фридриху Кепену) најстарији облик легенде, Непалско и Тибетанско јеванђеље. Буда остаје још седам дана испод светог дрвета; богови га хране, облаче, пале тамјан, обасипају га цвећем и обожавају. Киша пада и краљ змија, нага, обавија се седам пута око Будиног тела и са својих седам глава образује кров. Када се небо разбистрава, нага се претвара у младог брахмана који пада ничице и каже: „Нисам желео да те уплашим; намера ми је била да те заштитим од воде и хладноће”. Након краћег разговора, нага прелази у будизам. Његов пример следи бог који приступа реду као лаички присталица. Четири бога простора нуде Буди четири чанчета од камена; да не би ниједног одбио, он све чанчиће стапа у једно које ће му током четрдесет година служити да убира милостињу. Брахма силази са небеса праћен великом свитом и моли Буду да отпочне молитву која ће донети спасење људима. Буда пристаје; вилењак земље преноси ову одлуку вилењацима ваздуха, који са своје стране, добру вест разносе божанствима свог неба.
Буда се упућује у Бенарес. Улази на западну капију града, проси и креће ка парку јелена. Тражи пет калуђера са којима се раније дружио а који су га напустили када се одрекао аскетизма; пред њима окреће Точак закона: показује им Средњи пут који је подједнако удаљен од чулног и од испосничког начина живота, и показује им да бол нестаје када нестане жеља. Калуђери прелазе у будизам. Од тога дана, каже једна од књига закона, земљом хода шесторица светаца. На тај начин настају три свете ствари: Буда, његово учење и његов ред.
Једног дана Буда стиже на Ганг; присиљен је да реку прелети јер нема новаца да плати скелеџији; другог дана преобраћа једног нагу после разговора у току којег обојица испуштају колутове дима и ватре. На крају, Буда затвара нагу у своје чанче.
По очевом позиву, Буда се враћа у Капилавасту, у пратњи двадесет хиљада следбеника. Тамо преобраћа, међу осталима, свога сина Рахулу и свога рођака Ананду. Рибари му доносе огромну рибу са сто различитих глава: магарца, пса, коња, мајмуна… Буда објашњава да је риба у претходној инкарнацији била калуђер који се подсмевао глупости своје браће, називајући их мајмунском или магарећом главом.
Будин рођак и ученик Девадата настоји да измени будистички ред: предлаже да се калуђери одену у рите, да спавају на отвореном, да не једу рибље месо, да не улазе у насеља и да не прихватају позиве. У жељи да заузме Будино место, предлаже краљевићу Магадхе да га убије. Шеснаест плаћених стрелаца заузима бусију, спремни да изврше злочин. Када се појави Буда, његова врлина и његова моћ савладавају убице и они одустају од накнаде. Тада Девадата пушта на Буду дивљег слона; животиња се зауставља у трку и пада на колена, обузета љубављу. Друге верзије умножавају број слонова, који су још и пијани; пет разбеснелих лавова излази из пет Будиних прстију и слонови, преплашени и испуњени покајањем бризну у плач. Земља на крају гута Девадату који доспева у пакао где добија тело дугачко хиљаду шест стотина миља, разједено пламеном. Буда објашњава да је реч о старом непријатељу. Пре много векова, корњача огромних размера је спасила живот и товар трговцу по имену Незахвални, и то у часу када је овом претио бродолом; Незахвални је потом уграбио прилику док је његова добротворка спавала да би је појео, те Буда довршава своју приповест овим речима: „Трговац је данашњи Девадата, а ја сам тада био корњача”.
У граду Весали прихвата позив чувене куртизане Амбапали која после тога поклања реду свој парк. Сетимо се да ни Исус није код Фарисеја презрео мелем који му је понудила једна грешница (Лука, VII, 36-50).
После неколико година Мара опет потражи Буду и посаветује га да се окане таквог живота, сада када је већ основан ред и када има довољно калуђера. Буда му одговара да је одлучио да умре за три месеца. На те речи, земља задрхта и сунце потамни; разбесне се олуја и сва створења обузе стрепња.
Легенда објашњава да је Буда могао да поживи хиљадама векова и да је у смрт отишао својевољно. Убрзо после тога, Буда се успиње на Индрино небо и поверава му очување свога закона; потом силази у Палату змија које се такође обавезују да ће закон неговати. Божанства, змије, демони, вилењаци земље и звезда, вилењаци дрвећа и шума траже од Буде да одложи своју смрт али овај изјављује да је пролазност законитост свих бића, па и његова. Ковачев син Кунда нуди му у Кусинари комад слане свињетине, а према другима неке гљиве; ово јело погоршава стање у којем се Буда већ налази; језиве болове сузбија снагом воље, како не би ступио у нирвану пре него што се опрости од калуђера. Купа се, пије воду и опружа се под дрвећем да би умро. Одједном дрвеће процвета, можда знајући да је болесни старац Буда који у часу када се растаје са животом предсказује расколе и неслагања, поручује свима да се придржавају закона и утврђује посмртни обред. Умире лежећи на десном боку, главе окренуте према северу, а лица према западу. Пада у екстазу и у екстази умире. Умире међу својим следбеницима, као и Сократ. Умире предвече у часу који је врло погодан за умирање.
Пред капијама града спаљују леш и изводе свечани обред као да је посреди краљ какав Сидарта није хтео да буде. Пре него што ће га предати пламену, указују му почаст плесовима, тугованкама и играма које трају седам дана. Седмог дана полажу леш на ломачу; четворо, осморо и шеснаесторо људи узалуд покушавају да запале ломачу; на крају избија пламен из Будиног срца који сажиже читаво тело. Урна прима спаљене кости преко којих се пролива мед како се ниједан делић не би изгубио.
Целина се дели на три дела; један за богове и они ће тај део чувати на небеским висинама; други за наге, који ће свој део држати у подземним дубинама, а трећи за осморицу краљева који ће на земљи подићи осам споменика до којих ће поколења долазити на ходочашће.
Такав је, у главним цртама, Будин живот према легенди. Пре просуђивања упутно је присетити се неких чинилаца.
Пол Десен је, духовне забаве ради, још 1887. изнео могућност да су становници Марса послали на Земљу летелицу са историјом и образложењем своје филозофије, па је размотрио занимање које би побудила таква учења, толико различита од наших. Приметио је потом да је филозофија Хиндустана, откривена током 18. и 19. века, за нас не мање необична и драгоцена него да је са друге планете. Све је, одиста, различито, чак и пропратна значења речи. Када читамо да је Буда ушао у бок своје мајке у облику младог слона беле боје са шест кљова, напросто осећамо запрепашћење. Шест је, међутим, уобичајен број код Хиндуса који иначе обожавају шест божанстава званих и
Шестострука Брахмина врата која деле простор на шест праваца: север, југ, исток, запад, горе и доле. Уосталом, хиндустанско вајарство и сликарство карактеришу разнолике слике које дочаравају пантеистичко учење по којем Бог представља сва бића. Што се слона тиче, он је домаћа животиња а и симбол питомости. За овај сажетак Будине легенде консултована су два текста. Први је Лалитавистара, име које Вунтерние преводи као: Темељно излагање игре (једног Буде). Проучавањем школе Великих кола установићемо оправданост тих речи. Дело је записано првих векова наше ере. Други текст је Будакарита, епска песма која се приписује Асвагоши, из првог века хришћанске ере. Тибетанска биографија тога песника тврди да је обилазио тргове у пратњи певача и певачица, ширећи Будину веру уз звуке сетних песама чије је речи и музику сам састављао. Еп је написан на санскрту па је преведен на кинески, на тибетански и 1894. на енглески.
Извор: Феномени
