Пише: Милија Тодоровић
Ово што се збива у најновијем Персијском рату је јединствени примјер у историји да неки ентитет (држава, царство …група хајдука, одметника… небитно која од наведених војних формација) у тако кратком року остане без комплетног вођства (као што се на запањујући начин десило Ирану), а да иста та обезглављена група или држава, након тога пружа све јачи и све организованији отпор много јачима од себе.
Пребирам по сјећању и енциклопедијама, и не налазим ни на један сличан примјер. Као прво, нема сличног примјера да рат буквално није ни почео, и да су сви нижи војници на фронту живи и здрави, а да су у року од неколико тренутака, побијени сви они који их воде (и политичари и генерали). Легендарни Обилићев упад у Муратов шатор десио се током или чак при самом крају битке, и далеко од тога да је Муратовим убиством отоманска армада била потпуно обезглављена.
А као друго, на овај до сада невиђени феномен, надовезује се други, поменут у нашем наслову и уводу: тако обезглављена зараћена страна какав је сада Иран, показује несхватљиву виталност, и не само да не посустаје у одбрани, него је све организованији и јачи по том питању. Упркос чињеници да је његово пострадало вођство био хетерогени спој политичке, духовне, војне и научне елите, и да се не ради о дијелу, него о свеукупности народних првака, Иран показује организациону непосусталост и виталност већу од оне која се може видјети у НАТО, рецимо….
