У Казахстану, први пут од 1986. године, пламте масовни протести широм земље против актуелне власти. Тада, 80-их година, већ давно заборављени покличи били су: „Потребан нам је вођа Казахстанац“.
На таласу национализма власт ће преузети данашњи лидер Казахстана из сенке Нурсултан Назарбајев. Деценије пролазе, млади казахстански националисти данас узвикују: „Матори, одлази“, док покушавају силом да узму власт у 8 од 17 области.
Повод за избијање протеста је била либерализација цене гаса за појединачне кориснике, цене аутомобилског гаса скочиле су од 1. јануара за 100%, цене других за живот неопходних производа прате сличан темпо.
Неупућени су кренули да у свему опет траже белосветску заверу, док упућени аналитичари представљају протесте као мешавину социјалног бунта услед „холода и голода“ (хладноће и глади) и борби унутар казахстанске елите за прерасподелу власти.
Официјални председник Казахстана, Касим-Жомарт Токајев, видно застрашен протестима, најпре је покушао да смири стихију обећавајући снижење цена и да демонстрантима „ништа неће бити“ што су се окупили и претили власти. На те штап-шаргарепа понуде демонстранти су одговорили изласком на улице у већем броју.
Казахстан је највестернизованија држава Средње Азије, тамо живи око 23% етничких Руса. Ипак, Казахстан је Азија по већини параметара, сила изазива силу и преговори су показатељ слабости. Влада се гвозденом песницом или се не влада уопште. Белоруси, будући савременим Европљанима, нису били спремни да погину за своје идеале, а и зашто би, они теже комфору, а за комфор се живи, не умире се.
Казахстански демонстранти су другог кова. Наоружани свиме што су могли да дохвате под руку, они се пењу на оклопне транспортере, газе све пред собом. Слично као у Киргистану, протести су социјално-клановске природе, не геополитичке и сигурно не демократске. Демократија је европско стање, неизбежна европска бољка која полако вари и најтврђе тенкове.
Није искључено да ће протести бити растерани или да ће резултирати променом конфигурације тренутне елите. Влада је већ распуштена и послата у оставку, још један сигнал протестној хорди да само треба да удари јаче, да је надомак циља. Русија посматра са стране, највише се плашећи не појаве НАТО базе у Казахстану, већ могућег таласа руских избеглица.
Видан је изостанак Руса међу разјареним демонстрантима-устаницима. Европа и Азија се не мешају, ово нису ТЕ демонстрације са пиштаљкама и весељем. Страх од погрома, који је задесио Русе у Таџикистану, Киргизији и Узбекистану 90-их је итекако реалан за казахстанске Русе.
Званична Москва гледа догађаје са забринутошћу, нови протести у њеном суседству, нове идеје у главама руске либералне интелигенције да се цела постсовјетска конструкција руши. Поврх свега питање – ако буде покренут цунами насиља против Руса са друге стране границе да ли направити нови Донбас или чекати да казахстанске елите саме укроте хаос?
Александар Ђокић
Извор: Фејсбук
