Piše: Stjuart Rid
Prevod: Miloš M. Milojević
Ovoga meseca je briselski sud naredio je suđenje Etjenu Davinjonu, devedeset trogodišnjem bivšem belgijskom diplomati, zbog zločina povezanih sa ubistvom Patrisa Lumumbe, prvog demokratski izabranog kongoleškog predvodnika, 1961. godine. Grupe koje se zalažu za poštovanje ljudskih prava sa oduševljenjem su dočekale ovu vest. Lumumbina porodica nazvala je ovu naredbu „početkom preispitivanja koje istorija već dugo nalaže“. Nakon decenija relativizovanja, Belgija je, izgleda, konačno spremna da se suoči sa svojoj kolonijalnom prošlošću.
Da je tako prosto.
Želja za utvrđivanjem odgovornosti potpuno je legitimna. Zbacivanje i ubistvo gospodina Lumumbe bio je jedan od najvećih hladnoratovskih zločina – zavera u koju su bili uključeni zvaničnici Bele kuće, operativci CIA, diplomate Ujedinjenih nacija, kongoleški separatisti i, da, belgijski izaslanici. Ovim zločinom prekinut je život mladog i harizmatičnog lidera, na vlast je doveden kleptokratski diktator i ono što je sada Demokratska Republika Kongo stupilo je na pogibeljnu putanju sa koje se do sada nije u potpunosti izbavilo.
Niko do kongoleškog naroda nije trpeo posledice. Ni Sjedinjene Američke Države ni Ujedinjene nacije nisu se formalno izvinile. Belgijski ministar spoljnih poslova je 2002. godine izrazio „duboko i iskreno žaljenje“ zbog Lumumbine smrti, ali je napravio otklon tako što je krivicu pripisao „nekim članovima vlade i nekim onovremenim belgijskim delatnicima“. U pismu iz 2020. godine tadašnji belgijski kralj pisao je kongoleškom predsedniku o ranijem kolonijalnom periodu u kojem je njegov predak kralj Leopold II vodio robovsku državu za dobavljanje slonovače i gume, tek primećujući da su se „nasilni akti i okrutnosti dešavale“.
Odluka belgijskog suda je slaba zamena za istinsko suočavanje sa ovim događajem. Optuženi devedesetogodišnjak, gospodin Davinjon, bio je u ovim događajima sporedna ličnost. On je jedini još uvek živi od desetak belgijskih zvaničnika za koje Lumunbina porodica tvrdi da snose odgovornost za Lumumbinu smrt.
Nasleđe Lumumbinog atentata je bremenito i trajno. Rano mešanje stranih činilaca izobličilo je politiku Konga, i u narednih šezdeset pet godina posle Lumumbinog ubistva, njegovom zemljom su vladali korumpirani, neodgovorni lideri različitih opredeljenja, često uz podršku stranih patrona. Većina kongoleškog stanovništva živi sa manje od tri dolara dnevno. Spoljne sile i dalje tretiraju ovu zemlju kao puko izvorište nasilja i bede – kao i mineralnih sirovina, kojima je Kongo neobično bogat.
Havijer Blas: Šta se desilo sa afričkim rastom ili o još jednoj izgubljenoj deceniji
Lumumbina smrt bila je ishodište koordinisanog, uglavnom stranog napora da se on ukloni sa vlasti. Beskompromisni nacionalista čija je stranka pobedila na prvim kongoleškim slobodnim demokratskih izborima, on je postao premijer odnedavno osamostaljene države u junu 1960. godine. Za nekoliko nedelja, vojna pobuna i secesionisti u mineralima bogatoj oblasti Katanga koji su uživali podršku Belgije uvukli su zemlju u krizu.
Ajzenhauerova vlada u SAD, zabrinuta zbog navodnog Lumumbinog približavanja Sovjetskom Savezu, odobrila je plan CIA da se premijer ubije. Hemičar američke obaveštajne agencije doleteo je u Kongo sa otrovom, ali zavera nikada nije ostvarena – delimično stoga što se istovremeno odvijala još jedna zavera.
Petog septembra 1960. godine, predsednik Žozef Kasavubu, glavni Lumumbin suparnik, objavio je Lumumbino razrešenje. Devet dana kasnije, pukovnik Žozef Mobutu, dvadeset devetogodišnji zapovednik vojske preuzeo je vlast pučem koji je podržala CIA, što je obeležilo početak decenijskog perioda loše vladavine.
Lumumba je na kraju zatočen u vojnom objektu nedaleko od prestonice Leopoldvila. Ali do kraja 1960. njegove pristalice na istoku zemlje su ojačale, i delovalo je da se naredna, Kenedijeva, vlada u SAD pomiče prema nešto umerenijoj politici koja bi možda podrazumevala dogovor kojim bi bila iznova uspostavljena ranija vlast. Među Lumumbinim protivnicima u toku je bila potraga za trajnijim rešenjem koje bi im ipak dopustilo mogućnost uverljivog negiranja.
Kako je koterija oko pukovnika Mobutua kovala planove da Lumumbu pošalje nekud gde će znati da će biti ubijen, šef postaje CIA u ovoj zemlji dao je zeleno svetlo da se naum sprovede. Belgijski zvaničnici lobirali su da Moiz Šombe, predvodnik separatističke oblasti Katannga i Lumumbin zakleti neprijatelj prihvati zarobljenika. Sedamnaestog januara 1961. godine šef bezbednosti pukovnika Mobutua dogovorio je da se Lumumba pošalje iz vojnog zatočenitšva u Katangu. Te večeri, nakon višečasovne torture, ubio ga je streljački stroj kongoleških vojnika kojima su zapovedali belgijski oficiri. Telo mu je kasnije bilo rastvoreno u buretu sumporne kiseline.
Po svim dostupnim svedočanstvima, Davinjonova uloga u ovim događajima bila je ograničena, i on je negirao odgovornost za zločine za koje ga optužnica tereti. U leto 1960. godine, bio je dvadeset sedmogodišnji profesionalni diplomata u belgijskoj ambasadi u Leopoldvilu, vrlo niskog ranga u službi ali sa direktnim pristupom kongoleškim političkim predvodnicima.
Slično svojim nadređenima, Davinjon je po svoj prilici smatrao Lumumbu za mušičavog, neprijateljski raspoloženog predvodnika i radio je na tome da ga smakne sa vlasti. On i njegove kolege iz ministarstva spoljnih poslova bili su zaduženi da obezbede zakonsko utemeljenje predsednikovog razrešenja Lumumbe. U telegramu poslatom u Brisel, on je eksplicitno kao cilj označio „zbacivanje vlade u skladu sa našim željama“. Nakon što je to bilo postignuto, Davinjon se žalio kako Lumumba „još uvek nije neutralisan“.
Dok je Lumumba čamio u zatvoru, Davinjon se bio vratio u Brisel. Do tada je postao uvaženi član „kongoleške ćelije“ u belgijskom Ministarstvu spoljnih poslova, koja je pomagala da se formuliše prepiska ministra spoljnih poslova o tekućoj krizi. Zabeleženi akti pokazuju da je Davinjon znao da se Lumumba premešta negde gde će sigurno biti ubijen. Ukoliko postoji dokaz da je Davinjonova uloga bila veća od ove, taj dokaz se nije pojavio u obimnim javno dostupnim aktima koji su sada dostupna istraživačima.
To ne znači da Davinjon ne snosi izvesnu odogovrnost. On je bio, barem, osovina u mašineriji koja je pomogla da se zbaci izabrani premijer i da se on potom pošalje u smrt – ili, kako je to navela Lumumbina porodica, „jedna od karika u lancu“.
Ali običan krivični sud u Briselu je nezgodni mehanizam da se ostvari restorativna pravda ovih razmera. Kongoanski narod će imati malo šta od gonjenja čoveka koji je sastavljao depeše.
Kako bi izgledalo istinsko iskupljenje? Za Belgiju, to bi podrazumevalo nedvosmisleno izvinjenje i priznanje institucionalne odgovornosti. Za Sjedinjene Američke Države, to bi moglo značiti isto, kao i nadzor kongoanske uprave, njenih institucija i zvaničnika, umesto da samo jure da se domognu kobalta. Drugim rečima, Vašington može da tretira Kongo kao naciju koja ima sopstvene aspiracije umesto kao rudnik kojim je potrebno rukovoditi.
Američka vlada takođe može da učini javnim dokumenta u vezi sa ovom krizom. Šezdeset pet godina kasnije, dokumenti CIA o ulogu agencije u svrgavanju Lumumbe i dalje mogu da se čitaju samo posle uredničkih zatamnjenja delova teksta koji se odnose na podmićivanje, kolaborante i druge važne informacije.
Lumumbina ćerka Žilijana jednom prilikom mi je rekla da je često pitaju nakon tobožnjih belgijskih izvinjenja šta još želi. Njen odgovor je: „Istinu“.
Stjuart Rid je viši saradnik u Savetu za spoljne odnose (Council of Foreign Relations) i autor knjige The Lumumba Plot
Izvor: The New York Times
