Пише: Рамзи Баруд
Одувијек ми је било занимљиво, а понекад и веома разоткривајуће, када искусни активисти и интелектуалци на Западу — па и они који себе сматрају дубоко посвећеним палестинском питању — понављају једну исту, већ добро познату тезу: да би арапске владе морале устати против Израела и Сједињених Држава, у знак солидарности са својом браћом у Палестини.
Тај став се често износи у облику збуњеног питања: зашто Арапи и муслимани не чине ништа за Палестину?
Оно што ову недоумицу чини нарочито необичном јесте чињеница да је најчешће постављају уважени аналитичари и историчари — људи који би морали знати да је проблем много мање ствар сентимента, а много више питање структуре и односа моћи.
На први поглед, то питање и не дјелује сасвим неразумно. Палестинци су са својим сусједима повезани историјом, географијом, демографијом, религијом, језиком, заједничким сјећањем и искуством западне доминације, као и израелског колонијалног насиља.
Ендрју Наполитано: Трамп и Први амандман – ко контролише америчку истину?
Поврх тога, израелски лидери отворено говоре језиком експанзије — и тако дјелују, било у Палестини, Либану, Сирији или другдје. А они који трпе посљедице таквог насиља најчешће су исте аутохтоне заједнице тог простора: Арапи, муслимани и хришћани подједнако.
Заиста, и саме арапске и муслиманске институције непрестано позивају се на Палестину као на једно од кључних питања. Арапски самити и даље Палестину описују као суштинско, централно питање, а јавно мњење широм региона остаје у огромној мјери сагласно с тим ставом.
Тако, на примјер, Арапски индекс јавног мњења за 2024–25. годину показао је да се 80 одсто испитаника у 15 арапских земаља слаже с тврдњом да је „палестинско питање заједничка арапска ствар“, а не искључиво палестинска. Исто истраживање показало је да 44 одсто испитаних Израел доживљава као највећу пријетњу арапској безбједности, док 21 одсто као главну пријетњу наводи Сједињене Државе — далеко испред Ирана, којег као пријетњу види свега 6 одсто.
Дакле, питање арапске и муслиманске солидарности не настаје ни из чега. На нивоу народног осјећања оно је потпуно разумљиво и утемељено — одражава једну моралну и политичку интуицију да би Палестина требало да буде тачка окупљања и јединства.
Али управо ту лежи оно што такав аргумент превиђа. Оставимо ли по страни сентименталне представе, многе арапске владе нису неутрални актери који тек треба да буду придобијени за солидарност. Оне су већ структурно и стратешки позициониране унутар регионалног поретка који предводе Сједињене Државе.
Неке од њих су класични клијентски режими. Друге су у тој мјери зависне од америчке заштите, политичке верификације или војног партнерства да сама ријеч „партнерство“ једва прикрива јасну хијерархију која у том односу постоји.
Проблем, дакле, није у оклијевању. Проблем је у усаглашености.
Геноцид у Гази пружио је поражавајући примјер те стварности. Док су Палестинци били изгладњивани и бомбардовани, званичне реакције арапских држава остале су расцјепкане, опрезне и у великој мјери подређене стратешким приоритетима Вашингтона.
Поједине владе јесу касније заоштравале реторику, али су почетне реакције биле нарочито разоткривајуће. Тако је, на примјер, Бахреин јавно осудио палестински отпор поводом 7. октобра, умјесто да заузме став који би макар приближно одговарао размјерама израелског насиља и разарања.
Египат је, с друге стране, допустио да се у јавности учврсти наратив како је Израелу унапријед најавио да се спрема „нешто велико“, чиме је пажња преусмјерена на палестинско дјеловање, а не на некажњивост израелске силе.
Још разоткривајућа била је економска димензија. Док су операције Ансарулаха у Црвеном мору реметиле поморске линије снабдијевања према Израелу, у име солидарности с Газом, успостављен је копнени коридор којим је роба камионима транспортована из лука у Заливу, преко Јордана, све до Израела.
Какву год дипломатску реторику арапске владе јавно користиле, трговина и логистика су тихо прилагођаване на начин који је омогућавао Израелу да апсорбује притисак и одржи континуитет.
То није била аномалија. То је био наставак.
Деценијама уназад, кључни арапски режими дубоко су уплетени у одржавање америчке војне моћи у региону. Америчке базе у Кувајту, Катару, Бахреину, Уједињеним Арапским Емиратима и другдје већ дуго представљају инфраструктуру преко које Вашингтон пројектује силу широм Блиског истока. Данас те базе функционишу као виталне артерије у америчко-израелском ратном напору усмјереном против Ирана.
Зато је стални захтјев да арапски режими „развију“ снажнију позицију према Палестини у основи погрешно постављен. Њихова позиција је одавно формирана.
У многим случајевима, она се испољава кроз нормализацију односа, безбједносну координацију, уступање војне инфраструктуре, логистичку подршку и политичко прилагођавање приоритетима Сједињених Држава. Дјеловање, дакле, већ постоји — само није усмјерено у корист Палестине.
Па ипак, упркос свему томе, то питање се упорно враћа. Зашто опстаје?
Један дио одговора лежи у трајном увјерењу да је арапска и муслиманска солидарност с Палестином историјски природна и политички оправдана.
Други разлог налази се у чињеници да израелске амбиције не стају на Палестини. Израелски лидери и институције више пута су износили визије које обухватају читав регион — било кроз тежњу ка трајној војној надмоћи, разбијању сусједних држава или нормализацији стања непрекидног рата.
Све то чини само питање и емоционално и стратешки снажним — чак и ако је, у суштини, погрешно усмјерено када се поставља режимима, а не народима.
Постоји и дубљи разлог: историјски неуспјех Запада.
Хавијер Блас: Инвазија на острво Харг неће разрешити Трампов нафтни проблем
Западне владе су структурно наклоњене Израелу, и многи интелектуалци, активисти и обични људи дошли су — сасвим разумно — до закључка да, ако правда неће доћи из Вашингтона, Лондона, Берлина или Париза, онда ће засигурно доћи из арапског и муслиманског свијета.
Тај нагон је разумљив. Али он мијеша народе и режиме.
И управо та погрешно усмјерена очекивања чине актуелни рат против Ирана још значајнијим.
Рат против Ирана могао би се заиста показати као тренутак отрежњења. Како заједнички америчко-израелски притисак на Техеран запиње и не даје очекиване резултате, у појединим арапским пријестоницама можда почиње сазријевати спознаја да ни Вашингтон ни Израел не могу трајно гарантовати опстанак режима нити стабилност региона.
На нивоу обичних људи, овај рат је такође изазвао већ познати осјећај поноса због отпора — не сасвим различит од онога који су многи осјећали током истрајности Газе и Либана. То би могло отворити простор за нове разговоре, можда чак и за једну нову заједничку политичку имагинацију.
До тада, било би корисније да арапске режиме посматрамо у складу с њиховим стварним приоритетима, а не кроз призму наших очекивања. Они не „издају“ Палестину у емотивном смислу, јер палестинска слобода, пораз ционизма и рушење империјалне доминације никада нису ни били у средишту њихове владајуће агенде.
Напротив, њихов кључни приоритет јесте очување постојећег регионалног поретка — без обзира на људску цијену. А ако одржавање тог поретка подразумијева споро уништавање Палестине, многи од њих већ су показали да су спремни да плате ту цијену.
Др Рамзи Баруд је широко објављиван и превођен аутор, међународно синдиковани колумниста и уредник „Палестинске хронике“. Његова најновија књига је „Посљедња земља: палестинска прича“ (Pluto Press, 2018). Докторирао је студије Палестине на Универзитету у Ексетеру (2015), а био је и нерезидентни истраживач у Центру „Орфалеа“ за глобалне и међународне студије при UCSB. Посјетите његову интернет страницу.
Извор: Consortium News
