Захваљујући породици почившег академика Ника С. Мартиновића, Журнал ће своје читаоце упознати, или подсјетити, на значај „Цетињског љетописа“. У недјељним издањима нашег портала доносимо дијелове увода у тај културни споменик и историјски извор првог реда, објављен на Цетињу 1962. године трудом Ника С. Мартиновића.
Пише: Нико С. Мартиновић
Први дио прочитајте овдје
НАЗИВ ,,ЉЕТОПИСА“
„Цетињски љетопис“ је, у науци, добио такво име крајем прошлог вијека. Прије тога се звао „Црногорски љетопис“ (Димитрије Милаковић), „Крусовољ Црнојевића“ (Марко Драговић, Павле Ровински) и сл. „Цетињски“ или „Црногорски“ је добио име по мјесту гдје се налази. Да се не би изазвала нова пометња, у науци, јер је већ одомаћено име „Цетињски љетопис“, задржавамо тај назив и даље, иако, што је још 1929. године констатовао Душан Вуксан, такав назив не одговара садржају књиге која се под називом „крусовољ“ чува у Цетињском манастиру. Дакле, „Цетињски љетопис“ је рукописна књига која се чува у Цетињском манастиру и на чијој насловној корици пише Крусоволь, садржи 81 лист, писан руком, величине 32 x 21,5 cm.
ДВА ЦЕТИЊСКА ЉЕТОПИСА
У науци су позната два цетињска љетописа, од којих се један не налази у Манастиру цетињском. Они су садржајем различити, иако се не искључују. Разлика је међу њима у времену писања. Први досеже до краја XV вијека. Њега је проучавао Ватрослав Јагић, према рукопису бр. 104 Библиотеке Одеског универзитета. Он се налази у заоставштини пољског слависте А. Кухарског, коју је откупио Новоросијскиј универзитет у Одеси. Рукопис „Цетињског љетописа“ је 1830. године, како каже Јагић, поклонио Кухарском црногорски владика Петар. Овај љетопис је објављен на три мјеста. Један дио је објавио В. Јагић као прилог студији „Ein Beitrag zur serbichen Annalitik mit literaturgeschichtlischer Einleitung“, у часопису „Archiv für slavische Philologie“ (II књ., 1. св., стр 1 – 109, Берлин 1876). Јагић је објавио на стр. 102 – 106 „Архива“ дио „Љетописа“ који се односи на „Сказаније от Адама до днешњаго времење“.
Послије Јагића, тај „Цетињски љетопис“ је објавио Љуба Стојановић у „Споменику“ Српске академије наука (III, 1890), под насловом „Стари српски хрисовуљи, биографије, љетописи, типици, поменици, записи и др.“ Стојановић напомиње да је Јагић у „Архиву“ саопштио српски дио љетописа, а он објављује „Сказаније од Адама до Јована Палеолога“ („Споменик“, III, стр. 119 – 122). Љуба Стојановић је, затим, уз своју расправу „Стари српски родослови и љетописи“ (Српска академија наука – Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, књ. XVI, Сремски Карловци 1927), објавио текст „Цетињског љетописа“ (стр. 63 – 101) који обухвата период од Немање до деспота Стефана, са додатком од сријемског митрополита Максима.
Преношењем сједишта Црнојевића државе на Цетиње и оснивањем Цетињског манастира и митрополије у њему, на Цетиње су пренесене многе драгоцјености и документи из манастира са Скадарског језера, нарочито из Врањине, на којој је Сава Немањић 1220. године основао епископију. Плашећи се да ти документ не буду уништени, цетињски митрополити су важније од њих преписивали и повезивали у књиге. Тако је монах Гаврило Ђурашковић из манастра Врањине, 1721. године[1] преписао једну колекцију хрисовуља, које досежу до 1469. године. Руски научник Иван Јастребов је осам тих хрисовуља нашао у препису и објавио их у чланку „Препис хрисовуља на Цетињу о манастиру св. Николе и Врањини“ (Гласник Српског ученог друштва, књ. XLVII, стр. 219 – 231, Београд 1879). Јастребов је преписао и објавио сљедеће хрисовуље: Краљице Јелене за Крњице и уљаник у Крушевице, краља Стефана о Орахову (с напоменом да се оригинал чува у Манастиру цетињском), Ђурђа Стратимировића за Раке, Балше за Каруче, Скендербега Црнојевића из 1527. године, Ивана Црнојевића за Забес, Султана Мухамеда Врањини и прилог Матагужа манастиру Врањини 1468. године. Јастребов помиње да је у Цетињском манастиру видио хрисовуљу цара Душана о спору властеле и грађана Котора, и патријарха Данила, због цркве Аранђела Михаила на Превлаци и жупе Грбља и др., које „још чекају да их стручни људи објелодане у потпуном и вјерном тексту“.
У вријеме господара Василија Петровића–Његоша преписивање докумената је продужено. Из тог времена имамо једну преписану и повезану колекцију докумената. Поред тога, и сами „Крусовољ“ је препис разних докумената из манастирске ризнице уз додатке “Цетињског љетописа“. „Крусовољ“ садржи једну документарну и допуњену хронологију, само је, приликом повезивања, понегдје документација измијешана, те није одржан хронолошки ред, али тај ред није тешко пратити.
Овај „Љетопис“, који у оригиналу носи назив „Крусовољ“ допире до 1809. године. Његов најважнији дио, који је углавном писао владика Василије Петровић–Његош, досеже до 1749. односно 1756. При крају је неке ствари дописао Петар I Петровић–Његош.
Срећа је што се нашао неко паметан да са старих докумената прави преписе, јер су временом многи оригинални документи нестали или пропали. Овако, имамо њихове преписе који се, понекад, само у правопису разликују од оригинала.
Наставиће се.
[1] У тексту Јастребова омашком је погрешно преведена година 7229. у 7129, па је зато стављена 1621. умјесто 1721. година наше ере. Ово је запазио Иларион Руварац у својој „Montenegrini“.
