Piše: Elejn Skeri
Kada je Platon bio još odojče, pčele su sletele na njegove usne i, ugnjezdivši se tu, počele da prave med. Njegovi roditelji ostavili su ga da spava na vrhu planine dok su prinosili žrtve bogovima; kada su se vratili, zatekli su detetova usta puna slatkog zlata. Ciceron prvi beleži ovu legendu u obliku u kojoj je danas sačuvana, priču koja će se, sa varijacijama, ponavljati vekovima, uvek kao nagoveštaj one slatkoće stila koju će dete kasnije posedovati.
Platonov medni glas bio je slavljen već u antičko doba, i to od tako različitih mislilaca kao što su Aristotel, Ciceron i Diogen Laertije. Pohvale njegovom književnom daru ponavljaće se sve do početka XIX veka. Kako će zapisati romantičarski pesnik Persi Šeli (Percy Shelley): „Platon je u svojoj suštini bio pesnik – istina i raskoš njegovih slika, kao i muzikalnost njegovog jezika, dosežu krajnje granice onoga što se uopšte može zamisliti.“
Zato deluje gotovo paradoksalno što se danas Platon tako često predstavlja kao veliki neprijatelj poezije. Tačno je da u Desetoj knjizi Države, kroz glas Sokrata, čuveno razmatra mogućnost da se pesnici proteraju iz idealne države. Taj odlomak postao je glavna tačka oslonca za danas uvreženu sliku Platona kao protivnika pesništva, što je slika koju prihvataju i klasičari i filozofi, književni kritičari, ali i bezbroj onih koji s Platonom imaju tek površno poznanstvo. To, međutim, ne znači da je rasprava okončana: više od dva milenijuma tumačenja Platonovog odnosa prema poeziji daleko je od svog konačnog zaključka. Ipak, u poslednjih pedesetak godina, čini se da je ta složenost potisnuta i zamenjena jednim pojednostavljenim, gotovo zdravorazumskim stavom koji se učvrstio u svojevrsnu dogmu.
Platonizam je odgovor na kolaps vrijednosti u savremenom dobu
Klasičar Stiven Halivel (Stephen Halliwell), protiveći se takvom čitanju, govori o „standardnom tumačenju Platonovog navodnog ‘neprijateljstva’ prema poeziji i zamornoj, reduktivnoj paroli da je Platon ‘proterao pesnike’“. To gledište, koje dele čak i „pronicljivi čitaoci“ Platona poput filozofa Majlsa Bernijeta (Myles Burnyeat) i Hansa-Georga Gadamera (Hans-Georg Gadamer), Halivel opisuje kao „sumornu i, po mom mišljenju, pogrešnu savremenu ortodoksiju“. U tekstu iz 2015. objavljenom u časopisu Njujorker o Sapfo, Danijel Mendelson (Daniel Mendelsohn) navodi da se za Platona „kaže da je nazvao Sapfo Desetom Muzom“. Međutim, da ne bi bilo zabune, dodaje da je „Platon, čiji je odnos prema književnosti bio, blago rečeno, napet (…) smatrao da za većinu poezije nema mesta u idealnoj državi“. U jednom novijem tekstu istog časopisa, Agnes Kalard (Agnes Callard) saglasna je sa sagovornicom Rejčel Aviv (Rachel Aviv), koja kao „glupe“ odbacuje pojedine stihove Rajnera Marije Rilkea (Rainer Maria Rilke). „Otuda je Sokrat smatrao da pesnici ne znaju o čemu govore“, dodaje Kalard.
Mendelson i Kalard su ljubitelji i Platona i književnosti i ovde se navode kao primeri koliko je taj stav postao ukorenjen. Njihove opaske su gotovo usputne, ne zato što Platona shvataju olako, već zato što je taj sud danas toliko poznat i neupitan da više ne zahteva obrazloženje. Sećate se Platona? Onaj koji je bio protiv pesnika.
predstavljanje Sokrata kao Dedalovog potomka tek je uvod u pesničke počasti koje će mu Platon kasnije dodeliti u okviru ove tetralogije
Ali da li je Platon zaista bio neprijatelj pesnika? Ili je, naprotiv, uporno naglašavao presudnu važnost poezije, kao imaginativne i emotivne sile, kao sredstva koje otvara pristup oblicima saznanja do kojih se ne dolazi drugačije, za gotovo svaku temu kojom se bavio? Ulog u ovom pitanju je velik, i to iz tri razloga.
Prvo, mora postojati tačan odgovor – i dužni smo da ga pronađemo. Kako je zapisao Alfred Nort Vajthed (Alfred North Whitehead), čitava evropska filozofija jeste tek „niz fusnota uz Platona“. Ako već stalno dopisujemo te fusnote, onda bi valjalo da izvor razumemo kako treba. Ali tu su i praktične posledice. Platon nosi toliku težinu da pripisivanje prezira prema poeziji njegovom glasu navodi ljude da poveruju kako ne trpe nikakvu intelektualnu štetu kada poeziju zanemaruju – kao što to danas čini većina. Još više, učionice, države i međunarodne zajednice imaju potrebu za velikom filozofijom; a odsecanje filozofa od izražajnih mogućnosti poezije, tj. svođenje mišljenja na apstraktni, racionalni argument, potkopava samu suštinu njihovog rada. Kako je, dakle, Platon gledao na pesnike? I šta gubimo ako na to pitanje damo pogrešan odgovor?
Kroz svoje dijaloge, Platon citira Homera oko sto pedeset puta, i to iz gotovo svih knjiga Ilijade. Sokrat i drugi sagovornici u tim dijalozima citiraju poeziju po sećanju. Platon postavlja Sokrata u svojevrsno nadmetanje s Homerom, čije su Ilijada i Odiseja, koje je rapsod izvodio na Panatenejama svake četvrte godine, imale ogroman građanski značaj. Sofokle, Euripid, Eshil i Aristofan svake su godine na Velikim Dionisijama izvodili svoje stihovane drame, takmičeći se među sobom. Ta nadmetanja uspostavljala su zajednički horizont vrednosti i lepote, kojem je svaki učesnik težio. Platon takve susrete priziva i u svojim dijalozima: Gozba se odvija onog dana kada je Agaton upravo osvojio nagradu za tragediju; u Fedru, Sokrat nastoji da pokaže da je bolji govornik od Lizije, čije govore Fedar u početku visoko ceni; u Ionu, Sokrat nadmašuje rapsoda Iona, koji je upravo osvojio nagradu za recitovanje u drugom gradu.
Čak i dijalozi koji nisu neposredno posvećeni umetnosti reči često u prvi plan ističu Sokratov pesnički dar. To naročito dolazi do izražaja u četiri izuzetna dijaloga koji prate optužbu protiv Sokrata (Eutifron), njegovo suđenje (Odbrana Sokratova), tamnovanje (Kriton) i poslednju noć pred pogubljenje (Fedon). Prema Diogenu Laertiju, Platon je nameravao da se ova četiri teksta čitaju zajedno, kao tetralogija „poput onih tragičkih pesnika“.
U tim dijalozima razmatraju se ključne filozofske ideje. Prvo, imamo obavezu prema pravdi. Kako Sokrat kaže u Kritonu, „i u ratu i pred sudom, i svuda drugde, moraš činiti ono što ti nalažu grad i otadžbina – ili ih ubediti, pozivajući se na opštu pravdu“. Drugo, dužni smo da prihvatimo kaznu koju država izriče, što se zasniva na načelu „prećutnog pristanka“: samim tim što živimo u jednoj državi, mi zapravo pristajemo na njene zakone i time preuzimamo obavezu da ih poštujemo. Zato Sokrat u Kritonu odbija molbe prijatelja da pobegne. I treće, zahtevi za pravdom ne menjaju se pri susretu sa smrću. Sokrat tvrdi da se načela pravde ne mogu prilagođavati samo zato što ga je zadesila „ova nezgoda“ koja ga vodi u smrt. Kako se kraj približava, kao što se približavao i njemu, treba menjati način na koji mislimo o smrti, a ne o pravdi: „oni koji se zaista posvećuju filozofiji (…) vežbaju se za umiranje i smrt“, i „hrabrost pre svega pripada filozofskom duhu“, kaže u Fedonu.
A gde je u svemu tome pesnik? Svuda.
Ova četiri dijaloga čine svojevrsni verbalni podvig, neprekidno oslonjen na poeziju i njenu energiju. U Eutifronu saznajemo da je Sokrat optužen za bezbožništvo i kvarenje omladine. Među brojnim prevodima optužnice, jedino onaj Bendžamina Džoueta (Benjamin Jowett) jasno imenuje pravu optužbu: „On protiv mene iznosi čudesnu optužbu, koja na prvi pogled izaziva zaprepašćenje: kaže da sam pesnik ili tvorac bogova, i da izmišljam nove bogove, dok poričem postojanje starih.“ Objašnjavajući optužbu za jeretičko izmišljanje, Eutifron dodaje da je to „zbog tvoje tvrdnje da te stalno posećuje natprirodni glas“. Značenje te posete ovde se ne razjašnjava, iako je u drugim dijalozima – poput Ion, Fedra, Kritona i Fedona – neposredno povezano sa pesničkim nadahnućem. Umesto toga, Sokrat ističe da potiče od Dedala, velikog vajara.
Slava Dedala počiva na njegovim kipovima koji deluju kao da su živi, kao da se kreću. I Sokrat i Eutifron primećuju da su Sokratovi govori i rečenice podjednako gipki i pokretljivi, kao da u sebi nose istu tu iluziju života. Ono što Dedal stvara u materijalnim predmetima, Sokrat i njegovi sagovornici ostvaruju u jeziku. Sokrat, uz dozu ironije, zaključuje da je onda „veći majstor u svojoj umetnosti nego što je Dedal bio u svojoj; jer on je pokret davao samo sopstvenim delima, dok ja, čini se, pokrećem i tuđa, kao i svoja“. Ovo predstavljanje Sokrata kao Dedalovog potomka tek je uvod u pesničke počasti koje će mu Platon kasnije dodeliti u okviru ove tetralogije.
U Kritonu i Fedonu, Platon savez između Sokrata i poezije odvodi još dalje: Sokratu pripisuje neposredne činove pesničkog stvaranja
U Odbrani Sokratovoj, nakon presude i izrečene smrtne kazne, Sokrat se ne obraća čitavom porotničkom veću od 501 člana, već onoj manjini od 141 koji su glasali protiv pogubljenja. Njima se obraća da ih uteši – ili, kako sam kaže, da ih pomiri sa ishodom. Ne bi trebalo da tuguju, jer je jedno od dvoje istinito: ili posle smrti nema svesti, pa će smrt biti slatka poput noći bez snova,; ili svest opstaje i nakon smrti, u besmrtnom svetu. Ovako on opisuje tu drugu mogućnost:
„Ako je, pak, smrt prelazak odavde na neko drugo mesto, i ako je istina ono što se govori – da se tamo nalaze svi preminuli – kakvo bi veće dobro moglo postojati, gospodo? (…) Recite mi: koliko bi neko od vas dao da sretne Orfeja, Museja, Hesioda i Homera? Ja sam spreman da umrem deset puta, ako je ovo istina.“
Zamišljajući besmrtni prostor u kojem su prisutni svi koji su ikada živeli i umrli, Sokrat pretpostavlja, i za sebe i za svoje slušaoce, da bi najviše želeli da razgovaraju upravo sa Homerom, Hesiodom, Orfejem i Musejem. I Platon i Sokrat smatraju ovu četvoricu među najvećim pesnicima, što jasno pokazuju i Ion i drugi dijalozi.
U ovom trenutku, na polovini ove svojevrsne tragičke tetralogije, čitalac se nužno mora zapitati: kako uopšte može opstati tvrdnja da je Platon protiv pesnika, kada ih u ovim presudnim trenucima Sokratovog života nalazimo ovako slavljenim? Odgovor na to pitanje možemo naslutiti ako pogledamo neke od najuticajnijih prevoda ovih dijaloga.
Jedan od njih je u izdanju Penguin Books–a, u prevodu Hjua Tredenika (Hugh Tredennick), koje je i danas u upotrebi, iako izmenjen u odnosu na verziju koja je bila široko rasprostranjena od pedesetih godina do 1993. U tom izdanju rečenici iz Odbrane „Koliko bi neko od vas dao da sretne Orfeja, Museja, Hesioda i Homera?“, pridružene su tri fusnote. Uz Orfeja stoji napomena: „Orfej se ovde verovatno ne pominje kao pevač i pesnik, već kao osnivač orfizma.“ Za Museja saznajemo da je „bio bard poput Orfeja, ali da su njegove zasluge bile u proročanstvima koja leče bolesti“. A uz Hesioda, uz nešto manje oklevanja da se izbegne poezija, stoji: „Hesiod iz Askre u Beotiji bio je prvi didaktički pesnik; u antičko doba smatran je drugim odmah posle Homera.“ To što se sva četvorica mogu dovesti u vezu sa poukom ili otkrovenjem može biti korisna napomena. Ali Tredenik jasno sugeriše da Sokrata uzbuđuje susret sa njima iz razloga koji nemaju mnogo veze sa njihovim pesništvom.
Ako se značenja vlastitih imena mogu tako lako ublažiti, još je lakše videti kako se obične imenice i pridevi mogu preoblikovati tako da nestane svaka naznaka da su Sokrat ili Platon uopšte cenili poeziju. U Ionu, grčka reč za „lepotu“ – kalos, kalè, kalon – pojavljuje se više puta, i to u tesnoj vezi s poezijom: koristi se za opis najboljih epova, najboljih lirskih pesama, pa čak i najuzvišenijeg pohvalnog govora. Ipak, kalos se u nekim prevodima (recimo kod Lejna Kupera (Lane Cooper) i V. R. M. Lemba (W. R. M. Lamb)) ne prevodi kao „lep“, već kao „divan“, „sjajan“ ili „uzvišen“. Sve su to tačni i legitimni prevodi – ali oni raskidaju vezu sa onim velikim filozofskim pitanjem koje pojam lepote nosi u sebi, pitanjem kojem se Platon temeljno posvećuje u Fedru, Gozbi i Velikom Hipiji.
Upravo to zaobilaženje reči „lepo“ u delu poput Iona, koje je u potpunosti posvećeno poeziji, omogućava tumačima da poveruju kako su umetnost i lepota dve odvojene oblasti. Toliko su danas razdvojene u savremenom čitanju Platona da Nikolas Papas (Nicholas Pappas), u inače izuzetnom tekstu „Platonova estetika“ (Plato’s Aesthetics) u Stendfordskoj filozofskoj enciklopediji, svoj članak započinje sledećim pitanjem:
„Ako je estetika filozofsko istraživanje umetnosti i lepote (ili ‘estetske vrednosti’), upadljivo je da Platon u svojim dijalozima posvećuje toliko pažnje i jednom i drugom, a ipak ih tretira suprotno. Umetnost, najčešće predstavljena kroz poeziju, bliža je najvećoj opasnosti nego bilo koji drugi fenomen o kojem Platon govori, dok je lepota bliska najvećem dobru. Može li uopšte postojati nešto poput ‘Platonove estetike’ koja bi obuhvatila oba ova stava?“
Od važnosti je ne samo eksplicitno pominjanje umetničkih dela, imena tragičara ili pesnika, nego i svi oni trenuci u kojima dijalog skreće pažnju na sopstvenu umetničku građu ili čestita Sokratu na časovima zanosnog, gotovo ekstatičkog prenošenja smisla. Ako se vlastita imena mogu preoblikovati fusnotama, a ključne imenice zameniti drugim rešenjima u prevodu, onda afirmacije poezije koje ostaju samo nagoveštene gotovo da i nemaju šanse da isplivaju na površinu. Ali zadržali smo se dovoljno na ovom međučinu – između prva dva dijaloga tetralogije, Eutifrona i Odbrane Sokratove, i druga dva, Kritona i Fedona.
U Kritonu i Fedonu, Platon ovaj savez između Sokrata i poezije odvodi još dalje: Sokratu pripisuje neposredne činove pesničkog stvaranja u dramama, himnama i basnama, dodeljuje mu naslov pesnika i savetuje njegove prijatelje i sledbenike da je njegov najvažniji i najteže nadoknadiv posao na ovom svetu upravo – pesnički.
U Kritonu, Sokrat na nagovor da pobegne odgovara tako što za Kritona izvodi svojevrsan komad, u kojem Zakoni – kojima glas daje sam Sokrat – prekorevaju Sokrata zbog same pomisli na takav čin. Zakoni opisuju kakvu bi smešnu pozorišnu predstavu izveo kada bi pokušao da pobegne u Tesaliju, „prerušivši se u neki kostim ili navukavši na sebe pastirsku kabanicu ili kakvu drugu uobičajenu krinku begunca“. Ali upravo je u tome draž prizora, Zakoni objavljuju odbacivanje pozorišnog prenemaganja iz samog srca jednog pozorišnog komada, a to je Sokratov čin koji svoj glas daje Zakonima, time ih personifikuje i materijalizuje. To trbuhozborstvo prenosi doslovnu istinu. Kada pristajemo na vladavinu zakona, mi svoj glas utiskujemo u zakon i oživljavamo ga; kada zakon kršimo, mi mu oduzimamo život.
Sokratova mimetičnost razgovora sa Zakonima uokvirena je dvama mističnim događajima koji dijalog otvaraju i zatvaraju. Kriton počinje tako što Sokrat Kritonu saopštava svoj san: „Učinilo mi se da sam video jednu ženu čudesne lepote, u belim haljinama, kako mi prilazi i obraća mi se ovim rečima: ‘Sokrate…’“ I tu ona počinje da recituje Homera, u stihovima koje Sokrat tumači kao najavu časa svoje smrti.
Do kraja Kritona, lik Zakona i lik te ženske, vizionarske pojave gotovo da se stapaju. Sokrat kaže: „To je, dragi moj Kritone, ono što mi se čini da čujem kako [Zakoni] govore, baš kao što se mistiku pričinjavaju zvuci muzike; i glas njihovih reči tako snažno odjekuje u meni da ne mogu da čujem drugu stranu.“ Kao što Sokrat svoju viziju iznosi iz sebe i pretvara je u dramu Zakona, tako se zakon vraća u njega – u liku žene iz sna i u muzici mistika koja mu odzvanja u ušima.
Pesnički postupci – drama unutar drame, himnički govor, basna – podjednako su, dakle, platonski koliko i njegova metafizička teorija ideja.
Veza između filozofa i pesnika dostiže vrhunac u Fedonu, gde Sokratovi zbunjeni prijatelji nalaze Sokrata u tamnici, uoči pogubljenja. On piše himnu Apolonu i pretače Ezopa u stihove. „Tokom života“, objašnjava Sokrat, „često sam imao isti san, koji se javljao u različitim oblicima, ali mi je uvek govorio isto: ‘Sokrate, vežbaj i neguj umetnosti.’“ Potom dodaje da je oduvek verovao kako toj zapovesti već udovoljava, „jer je filozofija najviša među umetnostima, a njome se bavio“. Ali od suđenja naovamo počela ga je progoniti misao „da je san možda mislio upravo na ovu opšteprihvaćenu vrstu umetnosti, pa da i nju treba da upražnjava i da se ne ogluši“.
Tu, nadomak smrti, Sokrat u potpunosti prihvata poeziju. Komad koji je izveo u Kritonu bio je dostojanstven prizor političke filozofije. Ali ovde, u Fedonu, poezija poprima otvoreno izmišljeni, basnoviti oblik. Sokrat to izričito naglašava kada objašnjava zašto je od himne prešao na basnu:
Kada sam završio himnu, pomislio sam da pesnik, ako hoće da bude dostojan tog imena, mora da obrađuje izmaštane, a ne opisne teme, a ja nisam bio vešt u izmišljanju priča. Zato sam posegnuo za nekim Ezopovim basnama koje su mi bile pri ruci i koje sam znao, pa sam u stih pretvorio prve koje su mi pale na um.
Sokratovo ograđivanje – da nije vešt u izmišljanju i da zato mora da se osloni na Ezopovu dovitljivost – podseća nas da je ono što je prvobitno navelo njegove prijatelje da ga pitaju o tim pesmama bilo upravo to što je na licu mesta smislio jednu basnu i procenio da bi je Ezop, da mu je pala na pamet, sigurno ponudio svetu:
Sokrat se uspravi na postelji, podvi nogu i stade da je masira, pa reče: Kako je čudna stvar, prijatelji moji, ovo osećanje koje ljudi obično zovu uživanje! Neverovatno je kako je tesno povezano sa svojom uobičajenom suprotnošću, bolom. Nikada oboje ne dolaze čoveku u isti mah, ali ako pođeš za jednim i uhvatiš ga, gotovo uvek si primoran da uz njega dobiješ i ono drugo; kao da su dva tela spojena jednom glavom. Uveren sam da bi Ezop, da mu je to palo na pamet, od toga napravio basnu, otprilike ovakvu: Bog je hteo da zaustavi njihovu neprekidnu svađu, pa kada je video da je to nemoguće, spojio im je glave; zato gde god se jedno pojavi, drugo mu neminovno dolazi za petama. Upravo to, čini mi se, sada biva sa mnom. U nozi sam osećao bol od okova, a sada nailazi zadovoljstvo koje za njim sledi.
Dakle, i pre nego što sastavi svoju novu ezopovsku basnu, Sokrat već deluje kao basnopisac: prikazuje nas kako jurimo za uživanjem ili bolom, kako uspevamo da jedno zgrabimo, a onda shvatamo da u rukama već držimo i drugo.
Tri žanra koja Sokrat oblikuje u Kritonu i Fedonu – dramu, himnu i basnu – rasuta su po čitavom Platonovom dijaloškom svetu.
Kao što smo u pozorištu navikli na „komad u komadu“, tako i mnogi Platonovi dijalozi sadrže dijalog unutar dijaloga: Sokrat prenosi, gotovo kao trbuhozborac, Diotimino učenje o ljubavi u Gozbi, Fedar ponovo izvodi Lizijin govor u Fedru, a Sokrat kazuje kako je neki „drski“ čovek osporavao njegove misli o lepom u Velikom Hipiji.
Himne u slavu bogova iznova se javljaju u dijalozima kao što su Kritija i Zakoni, a svojevrsna palinodija, pesničko povlačenje ranije izgovorenog pred bogovima, pojavljuje se onda kada Sokrat u Fedru izričito nudi svoj razrađeni govor o ljubavi kao iskupljenje za to što je prethodno bezbožno tvrdio da je za Fedra bolji onaj koji ne voli nego ljubavnik.
Dijaloge prožimaju i basne. Gozba sadrži Aristofanovu priču o prvobitnim, sferičnim ljudima koji su rasečeni na dve polovine, osuđene da čeznu jedna za drugom, a za koju ne znamo da li igde drugde postoji u delu tog komediografa osim u ovom dijalogu. Ponekad, doduše, može se učiniti da Platonovo stvaranje mitova ima tek ukrasnu ulogu: u Fedru, na primer, nailazimo na zavodljivu pripovest o neprekidnoj pesmi cvrčaka. Ali često upravo mit nosi središnju filozofsku ideju – kao što je to slučaj sa mitom o pećini u Državi, slikom kočijaša sa belim i crnim konjem u Fedru ili „lestvicom ljubavi“ u Gozbi. Pesnički postupci – drama unutar drame, himnički govor, basna – podjednako su, dakle, platonski koliko i njegova metafizička teorija ideja.
Zek Fridman: Platonov i drama privatnog života u staljinizmu
Kako je onda moguće da se, uprkos svim tim upornim potvrdama, poriče Platonovo duboko poštovanje poezije – i ne samo poštovanje, nego i činjenica da je njegova filozofija često ispisana u snažno pesničkom registru? Jedno objašnjenje kaže: tetralogija koja opisuje suđenje i smrt Sokrata pripada ranoj fazi Platonovog stvaralaštva, pre nego što se okrenuo protiv poezije. Ali ta tvrdnja ima očiglednu slabost: najveći broj upućivanja na poeziju nalazi se upravo u Zakonima, među Platonovim poznimdelima. Ta nezgodna činjenica rađa novo objašnjenje: poezija prožima Zakone zato što se oni bave stvarnom državom, a ne idealnom državom iz Države, pa se, eto, u stvarnosti poezije nije moguće rešiti. A ako se pokaže da i neki „srednji“ dijalog obiluje pesničkim elementima – kao što to virtuozno pokazuje Marta Nusbaum (Martha Nussbaum) u svojoj analizi Fedra – onda se to pripisuje iznenadnom zaokretu u Platonovom mišljenju. I tako, koliko god se Platonova vezanost za poeziju nastoji potisnuti, ona se iznova vraća. Rani, srednji, pozni dijalozi – gde god da pogledamo, Platonove potvrde poezije postoje svuda.
Možda najsnažnija potvrda (poezije koju daje Platon, prim. prev.) dolazi na samom kraju Fedona. Tema je smrt. Dok je Sokrat već na korak od nje, ostalo mu je još jedva sat vremena, njegovim prijateljima Sokratovi razlozi zašto se smrti ne treba plašiti nisu naročito ubedljivi. „Znaš, Sokrate“, kaže jedan od njih, „čak i posle svega što si rekao, u svakome od nas postoji jedno dete koje smrt doživljava kao neku vrstu bauka; i to dete moramo ubediti da se ne plaši kada ostane samo s njim u mraku.“ Sokrat, bez dramatičnosti, nudi lek za ovaj, naizgled neizlečiv strah: „Treba svakodnevno izgovarati reči čarobnjaka, sve dok ga ne očarate i ne oterate.“ Na to prijatelj odgovara rečenicom koja mnogim čitaocima ubrza puls: „A gde ćemo naći dobrog čarobnjaka za naše strahove, Sokrate, kada ti odeš?“
Sokrat ih savetuje da tragaju svuda, kroz poznate i nepoznate civilizacije, “tragajte za njime kroz sve njih, nadaleko i naširoko – jer je to najvažnije što oni mogu učiniti. Zatim nastavljaju razgovor sve dok sunce ne zađe, dok se ne donese kukuta, i dok Sokrat, malo po malo, ne utihne.
Zašto se, onda, u Državi pojavljuje taj veliki izuzetak? Zašto tu Platon kreće u napad na poeziju? To je samo jedan među mnogim dijalozima, ali ga mnogi smatraju njegovim najvažnijim delom. Da li je to zaista izuzetak — ili se, na kraju, ipak uklapa u onu istu potvrdu poezije koju nalazimo drugde?
Kroz čitavu Državu Sokrat priznaje da je Homer „najveći među pesnicima i prvi među piscima tragedije“. I sam Sokrat oduvek je bio „očaran“ i „oduševljen“ – ali ni to nije dovoljno: on, zapravo, duboko voli Homera. „Još od najranije mladosti“, kaže, „gajim prema njemu strahopoštovanje i ljubav, toliko da mi i danas zastaju reči na usnama.“ Ako, govori Glaukonu, na kraju i dođu do zaključka da pesnike treba proterati, učiniće to kao što se zaljubljeni, uz veliku bol, odvaja od onoga koga voli.
pesnici pokušavaju da prikriju prazninu svog sadržaja zavodljivošću ritma i metričke forme. Platon, s druge strane, govori u prozi
Ali jesu li pesnici zaista proterani na kraju Države? Postoji najmanje pet razloga zbog kojih treba uvideti da se, uprkos pretnji progonstva iz idealne države (kalipolisa, lepog grada) to proterivanje zapravo ne događa.
Prvo, Platonovi savremenici nisu mogli da zaborave da je, dok savršena država možda i razmatra progon pesnika, jedna vrlo nesavršena država to već učinila: proterala je jednog „pesnika“. Taj grad bila je Atina, a taj pesnik bio je Sokrat. U trenutku kada je Država nastajala, Sokrat je već gotovo dvadeset godina bio mrtav. Eutifron, Odbrana Sokratova i Kriton obično se vezuju za vreme neposredno nakon njegove smrti, dok je Fedon vremenski bliži Državi. Sama činjenica njegove smrti, kao i Platonovo uporno predstavljanje Sokrata kao pesničke figure, morala je biti jasna ranim slušaocima — i trebalo bi da ostane jasna i nama dok ga čitamo posle dva i po milenijuma.
Neke Sokratove primedbe na račun pesnika podsećaju na optužbe koje su bile izrečene protiv njega: bezbožnost i pogubno učenje koje ugrožava državu. Druge, međutim, prave razliku. Sokratova kazna bila je utoliko teža što je odbio da zaplače ili da oplakuje sopstvenu sudbinu na suđenju, dok je jedna od njegovih najoštrijih kritika pesnika upravo njihova sklonost ka preteranom jadikovanju: on prekoreva Ahilovo oplakivanje Patrokla i Prijamovo oplakivanje Hektora – prizore u samom srcu Ilijade. Vojnik, prema Platonu, ne sme da se prepusti tuzi, jer ne sme duhom napustiti bojno polje; isto kao što Sokrat, odbijajući da se prepusti osećanjima tokom suđenja, čuva svoj um budnim i spremnim za filozofsku borbu.
I sličnosti i razlike prizivaju u svest jedno ranije istorijsko proterivanje „pesnika“. Dok Sokratove kritike pesnika mogu delovati kao odgovor njegovim tužiocima, publika iz tog petog veka, kojoj se sada naizgled predlaže da pristane na progon pesnika, morala je biti oprezna, svesna kakav je gubitak grad već pretrpeo proterivanjem samog Sokrata. Možda je, stoga, argument za proterivanje pesnika manje preporuka, a više upozorenje, jedna vrsta opomene o idealnoj državi.
Drugi razlog da zaključimo kako pesnici nisu proterani, ili makar ne zauvek, leži u samoj prirodi Države. Jer Platon, upravo dok piše ovaj dijalog, stvara veliko imaginativno delo: filozofski tekst koji se na ključnim mestima oslanja na mit. Mit o metalima govori ljudima da su sazdani od različitih supstanci i time opravdava njihove društvene uloge; mit o pećini daje snažnu sliku izlaska iz neznanja ka znanju; a mit o Eru, do kojeg ćemo tek doći, prikazuje kosmičku pravdu. Svih deset knjiga Države prožeto je poređenjima i metaforama, a čitav tekst nudi živu sliku ljudi u razgovoru, iako tih ljudi, zapravo, nema. Možda bi desetu knjigu trebalo čitati kao neku vrstu poetike po kojoj je sama Država napisana i koja je, samim tim, čini otpornom na sopstvene prigovore.
U pojednostavljenom obliku, Platon iznosi bar dve ključne kritike poezije. Loši pesnici greše jer stvaraju imitaciju trećeg reda — sliku slike fundamentalne stvarnosti. Oni prikazuju postupke smrtnika i država koji su već sami po sebi odrazi idealnih oblika grada i duše. Platon, nasuprot tome, nudi imitaciju drugog reda, sliku koja je samo jedan korak udaljena od idealnog polisa i idealne duše. Problem, dakle, nisu same slike, već njihova udaljenost od istine, to što su „slike slika“. Uz to, takvi pesnici pokušavaju da prikriju prazninu svog sadržaja zavodljivošću ritma i metričke forme. Platon, s druge strane, govori u prozi, ili, kako je Aristotel primetio, u nečemu između poezije i proze.
Treće, čak i dok daje argumente za proterivanje pesnik, Sokrat istovremeno otvara dva puta za ublažavanje te presude i njihov povratak, hipotetičke puteve koje Platon, kao što će se pokazati u nastavku, ne ostavlja samo kao mogućnost, već ih i ostvaruje:
„Uprkos tome, imajući u vidu drevnu svađu između filozofije i poezije, uverimo našu dragu prijateljicu i sestrinske umetnosti podražavanja da ćemo je, ukoliko samo dokaže svoje pravo da postoji u dobro uređenoj državi, rado primiti, jer smo i te kako svesni njene čari; ali zbog toga ne smemo izdati istinu. Rekao bih, Glaukone, da si i ti njome očaran koliko i ja, naročito kada se javlja kod Homera?“
„Svakako, veoma sam očaran.“
„Hoćeš li, dakle, da predložim da joj se dopusti povratak iz izgnanstva, ali pod jednim jedinim uslovom: da se sama odbrani u lirskom ili nekom drugom metru?“
Neposredno pre ovog mesta, u Državi Sokrat izričito prekorava „epski i lirski stih“ zato što „dopušta da uđe medonosna muza“ i time potiskuje vlast „zakona i razuma“ u korist „užitka i bola“. A sada se upravo tom medonosnom glasu lirskog metra upućuje poziv da iznese odbranu. Sokrat potom nudi i drugi put spasa, ovoga puta bez metričke forme:
„I dalje, možemo dopustiti onima koji je brane, a koji su ljubitelji poezije, ali ne i pesnici, da u njenu korist govore u prozi. Neka pokažu ne samo da je prijatna, nego i korisna za države i za ljudski život, i saslušaćemo ih blagonaklono; jer ako se to može dokazati, svakako ćemo imati koristi, mislim, ako poezija donosi ne samo zadovoljstvo nego i neku svrhu.“
„Svakako“, reče on, „imaćemo koristi.“
Mit nas uči da zanatlija ne oseća ogorčenje jer vladar ima povoljniji položaj, jer će svako od nas, tokom vremena, doći na red da iskusi sve te uloge.
Ova dva Sokratova predloga, makar i izrečena kao pretpostavke, otvaraju prostor za predah, mesto u kojem je moguć oprost. On, pritom, ne postavlja nikakav rok tim putevima povratka. Ne moraju se ostvariti pre završetka dijaloga, niti pre nego što sama Atina nestane. Pa ipak, ne čeka se dugo da se oni i pojave.
Četvrto, tek što su pesnici proterani, Država se završava mitom o Eru, koji čitaoci često zanemaruju, odbacuju kao neusklađen s idejom progonstva ili mu pristupaju s prezirom. Džulija Anas (Julia Annas), koja je mnogo pisala o Platonu, naziva ga „vulgarnim“, „detinjastim“, pa čak i „trapavim i zbrkanim“. Ipak, mit o Eru, sa jednim od najranijih pomena pitagorejske muzike sfera, jasno pokazuje da pesnički duh može doprineti „dobro uređenoj državi“ i pružiti nešto „korisno za države i za ljudski život“, upravo ono što je Sokrat zahtevao.
Kroz čitavu Državu Platon tvrdi da će ljudske duše lakše postati pravedne ako je država pravedna, i da će država lakše uspostaviti pravedan poredak ako su njeni stanovnici pravedni. Ta uzajamna veza razrađena je u detalje kod Džonatana Lira (Jonathan Lear). Ali šta ako nešto veće od duše i države, sam kosmos, nije pravedan? Kako će duša i država očuvati svoju pravednost pod nakrivljenim nebom?
Mit o Eru nudi sliku kosmičke pravde koja pruža tri uporišta ljudskoj pravednosti. Prvo je čudo muzike sfera. Već smo naučili da je „sklad“ u duši i državi gotovo isto što i pravednost, pa će kosmički sklad nužno podsticati i nju. Drugo je veza između života na zemlji i onoga što sledi posle smrti: pravedni se uzdižu u hiljadugodišnje blaženstvo, a nepravedni padaju u hiljadugodišnju kaznu.
Treće, i možda najpotrebnije uporište, ne tiče se života posle smrti, već onoga što mu prethodi. Na početku Države naučili smo da su jedni rođeni da budu grnčari, drugi tkalci, a treći čuvari grada. Kako je to pravedno ako se jedni rađaju u bogatstvu, drugi u siromaštvu, treći u ropstvu; ako su jedni jednog, a drugi drugog pola? Država nas uči da se pravednost sastoji u tome da odigramo ulogu koja nam je dodeljena, ono što „imamo u rukama“. „Prvobitno načelo na kojem počiva država“ jeste da svako obavlja ono za šta je po svojoj prirodi najprikladniji. Pravedna država postoji onda kada svaka od tri klase, proizvođači, ratnici i filozofi-vladari, čini ono što joj priroda nalaže. Taj sklad delova, zasnovan na prirodnim razlikama, nije samo načelo pravednosti nego i „uslov i uzrok“ svih drugih vrlina, mudrosti, hrabrosti i umerenosti. Ali šta je sa samim tim prirodnim darovima? Kako razumeti njihovu raspodelu pukom slučajnošću nastalu pukom slučajnošću? Kako pravednost odgovara na moralnu slučajnost da neko dobije ruku vladara, a neko ruku zanatlije?
Katedra – prof. dr Mikonja Knežević: “Njegošev hrišćanski platonizam”
Mit o Eru, sa svojom kosmičkom arhitekturom koja podseća i na veslačku trijeru, i na tkalački razboj, i na muzički instrument, nudi odgovor. U beskonačnom vremenu, svako će zauzeti svaku moguću poziciju na zemlji. Položaj koji zauzimamo, bilo da smo sada čuvari i vladari, a sledeći put stolari, zidari ili vojnici, biće rezultat spoja slučaja i izbora: slučaja, jer slepa lutrija dodeljuje svakoj duši redosled po kojem bira naredni život; izbora, jer svaka duša, na osnovu svog prethodnog života, bira sledeće utelovljenje među preostalim mogućnostima.
Mit nas uči da zanatlija ne oseća ogorčenje jer vladar ima povoljniji položaj, jer će svako od nas, tokom vremena, doći na red da iskusi sve te uloge. Možemo se snažno ne slagati s Platonom kada je reč o ostajanju u sopstvenom položaju; danas često smatramo društvenu pokretljivost ključnim merilom pravednosti neke zemlje. Ali, imajući u vidu Platonovo insistiranje da treba igrati kartu koja nam je dodeljena, mit o Eru deluje oslobađajuće, jer nam omogućava da se usredsredimo na to da budemo što bolji tamo gde jesmo, umesto da neprestano težimo promeni svog položaja. Taj misaoni eksperiment pokazuje koliko je pesničko mitotvorstvo korisno i za dušu i za državu i time pesnicima obezbeđuje trajno mesto u lepom gradu. Naredba o progonstvu ne opstaje ni onoliko koliko traje knjiga u kojoj je izrečena.
Poslednji razlog zbog kojeg treba da uvidimo da su pesnici opstali jeste to što se kritika poezije izložena u Državi neposredno dovodi u pitanje nizom dijaloga u koje je Platon smešta: Država, Timaj, Kritija. U Državi, razgovor između Sokrata, Glaukona, Trasimaha i njihovih sagovornika ne odvija se u sadašnjem trenutku. On se već odigrao „juče“ i Sokrat ga prenosi drugim prijateljima koji se u samoj Državi ne imenuju. Ali oni se pojavljuju na početku Timaja, gde Sokrat kaže da je svoj deo posla obavio time što je opisao lepi grad. Sada Timaj i Kritija (kao i još jedan učesnik za koga ćemo kasnije saznati da je Hermokrat) treba da odrade učine svoj deo. Sva četiri dijaloga, Država, Timaj, Kritija i zamišljeni Hermokratov dijalog, koji je možda trebalo da bude uključen u Kritiju ili da postoji kao zasebno delo, mogu se posmatrati kao prilozi jednoj vrsti takmičenja, nalik onom na kojem su učestvovali pesnici na velikim Dionisijama.
Platonova zamerka poeziji, da njen metar zavodi i odvlači od razumnog rasuđivanja, dovodi se u pitanje u Timaju, u opisu načina na koji su smrtna bića povezana.
Mnogi antički tumači posmatrali su Državu, Timaj i Kritiju kao celinu. Savremeni istraživači su doveli u pitanje ovu povezanost, ukazujući na razliku u vremenu radnje, jer se Država zbiva za vreme Bendideja krajem maja, a Timaj i Kritija navodno tokom Panateneja u sred leta. Međutim, novija istraživanja Neree Terseiro Sanmartin (Nerea Terceiro Sanmartin) ubedljivo pokazuju da se Timaj i Kritija ne odvijaju tokom Panateneja, već za vreme manjeg praznika u čast Atine, Kalinterija, koji dolazi svega dva dana posle Bendideja. Ta tri dijaloga, prema tome, vremenski se poklapaju.
Na početku Timaja, od Sokrata se traži da sažme ono što je prethodne večeri rekao, i on ukratko izlaže pojam pravednosti iz Države. Na početku Kritije, nakon što je astronom Timaj završio svoj blistavi prikaz nastanka sveta, spremamo se da čujemo Kritijin izveštaj o najranijim Atinjanima. Kritija traži izvesnu popustljivost, jer će svaki prikaz ljudskog društva biti strože ocenjivan nego opis besmrtnog sveta, pošto su prvi svima poznati, a drugi nikome.
Ova Kritijina napomena, da se Timajev prikaz lakše prima nego ono što on sam namerava da izloži, može se primeniti i na Sokratov prikaz u Državi, koji govori o idealnom, a ne stvarnom gradu. Time Kritija sugeriše da imitacija drugog reda, prikaz istinske stvarnosti, možda ipak nije nadmoćna u odnosu na imitaciju trećeg reda, već da joj naklonost ukazujemo samo zato što nemamo iskustvo sa idealnim, pa ga ne možemo lako dovesti u pitanje.
Ako se vratimo na početak Timaja, vidimo da tu sumnju u nadmoć prikaza drugog reda nagoveštava već sam Sokrat. On primećuje da mu ipak, koliko god njegov prikaz u Državi bio dobar, nešto nedostaje. Nije „živ“, priznaje, nema „kretanja“, poput slike životinje koja stoji mirno, a ne trči. Kaže da bi njegova slika bila potpunija kada bi mogao da prikaže idealnu državu u ratu. (oh, kao proterana Ilijada, pitamo se mi.)
Na istom mestu, na početku Timaja, Kritija otkriva da je Sokratov opis izazvao u njemu déjà vu. Kada je sabrao utiske, shvatio je da se grad najranijih Atinjana, pre devet hiljada godina, u svemu podudara sa Sokratovim opisom idealne države, iako su ti Atinjani bili stvarni ljudi. Tu priču je čuo od svog dede, koji ju je preuzeo od Solona, svog savremenika, a ovaj ju je zapisao u jednoj dugačkoj pesmi. Solon, dakle, nije filozof-vladar, već pesnik-vladar, čiji bi pesnički dar, prema Kritiji, bio ravan Homerovom i Hesiodovom, pa čak i nadmašio njihove, da mu je to bio glavni zadatak.
Uvođenjem Timaja i Kritije, Platon smešta Državu u širi okvir umetničkog nadmetanja, u kojem učestvuju Sokrat, Timaj i Kritija. Istovremeno, priznaje se mogućnost da poetske predstave trećeg reda imaju prednost nad filozofskim prikazima drugog reda. Štaviše, nagoveštava se da življa verzija Države postoji u pesmi pesnika-vladara Solona, koji je, kako podseća Greg Nagi, zaslužan za to što su Ilijada i Odiseja recitovane na Panatenejima.
Dalje, druga Platonova zamerka poeziji, da njen metar zavodi i odvlači od razumnog rasuđivanja, dovodi se u pitanje u Timaju, u opisu načina na koji su smrtna bića povezana. Prvobitni Tvorac daje kosmosu jedinstvo složenim vezivanjem zemlje, vazduha, vode i vatre, kao i matematičkim odnosima, ali smrtna bića postižu jedinstvo tek pomoću mnoštva „klinova“ koji ih drže na okupu. Kada se ta ravnoteža naruši, blago ili ozbiljno, primenjuje se poetski metar da ih ponovo dovede u sklad. Metar, dakle, popravlja ljudsku dušu.
Filozofija i poezija jesu različite tvorevine. Ali svaka od njih se osiromašuje ako drugu drži na odstojanju.
Tako se dve najvažnije optužbe protiv poezije iz Države ozbiljno dovode u pitanje, pa možda i potpuno odbacuju. Praznik Kalinterija bio je posvećen boginji Atini i podrazumevao je pročišćenje njenog hrama. Moguće je da je Platon zamislio Timaja i Kritiju kao neku vrstu palinode, kao ispravku i iskupljenje zbog ranijih reči protiv poezije, slično kao što Sokrat u Fedru daje palinodu kojom se iskupi za reči protiv ljubavi. Svet lišen poezije bio bi jednako osiromašen kao i onaj u kojem se više ceni onaj koji ne voli od onoga koji voli.
Površna tvrdnja da je Platon proterao poeziju trebalo bi i sama da bude proterana. Ona je netačna. Ona nanosi štetu poeziji, jer je odvaja od jednog od njenih najvećih zagovornika. Ona nanosi štetu javnosti, jer je uverava da ništa ne gubi time što zanemaruje poeziju. I ona izobličava političku filozofiju, jer navodi njene tumače da izbegavaju metaforu i mit, i onda kada najveći dometi filozofije upravo pokazuju koliko su metar, metafora i mit neophodni snažnom mišljenju.
Da li je zaista slučajnost to što je najpoznatija stvar u filozofiji u poslednjih pedeset godina zapravo metafora? Džon Rols (John Rawls) je pisao u suvom, analitičkom stilu, ali njegov najtrajniji doprinos jeste „veo neznanja“, snažna slika koja pokazuje kako treba misliti o pravdi tako da se podjednako uzme u obzir dobro svakog pojedinca.
Slučaj Džona Rolsa nije izuzetak, već pravilo. Hobzov Levijatan počiva na jednoj snažnoj, gotovo preobražavajućoj metafori preuzetoj iz Knjige o Jovu: država je nalik velikom morskom čudovištu koje obuzdava ljudsku oholost. Hobz je, i duboko u osmoj deceniji života, preveo više od šesnaest hiljada stihova Ilijade sa starogrčkog, kao i svih dvadeset četiri pevanja Odiseje, i u svom prevodu, izrazitije nego bilo ko pre ili posle njega, istakao Ahilovo protivljenje. Nimalo nije slučajno što je, uronjen u takvu književnost, među svoja polazišta ubrajao i sledeće pitanje: „Ako ljudi neće da slušaju zakon, šta ih može naterati? Reći ćete: vojska. Ali šta će naterati vojsku?“
Čak i ako zanemarimo Lokove pesme na latinskom, ne možemo prevideti niz metafora koji prožima njegov Drugi traktat o vladi. Setimo se samo mesta gde se suprotstavlja zagovornicima apsolutizma, koji misle „da su ljudi toliko nerazumni da paze da izbegnu štetu koju im mogu naneti tvorovi ili lisice, ali su spremni, čak to smatraju sigurnošću, da ih proždru lavovi“. Ruso je napisao izuzetno čitan roman Julija ili nova Eloiza, kao i popularnu operu Seoski vrač; a dela poput Ispovesti, Emila i Društvenog ugovora s pravom se smatraju i književnim i filozofskim vrhuncima. Kantovo poštovanje estetskog suda vidi se u tome što mu je posvetio čitav traktat. Šiler je tvrdio da sloboda nije moguća bez estetskog obrazovanja. Niz se nastavlja kroz Hegela, Djuija, Sartra, Bovoar, Vitgenštajna.
Filozofija i poezija jesu različite tvorevine. Ali svaka od njih se osiromašuje ako drugu drži na odstojanju. Sudbine filozofskih i poetskih shvatanja međusobno su isprepletene. One imaju jednu zajedničku istoriju.
Ne znamo da li su Platon i Sokrat u zagrobnom životu imali prilike da razgovaraju sa Homerom, Hesiodom, Orfejem i Musejem. Ali prošle godine nova tehnologija, sposobna da dešifruje raspadajuće papirusne svitke, toliko krhke da su ranije bili nečitljivi, iznela je na svetlost dana nove delove biografije Platonovog života i smrti koju je napisao filozof Filodem. Ono što ti fragmenti otkrivaju, prema jednom od istraživača uključenih u projekat, jeste da je Platon sahranjen u okviru svoje Akademije u Atini, „u vrtu, u izdvojenom prostoru, u blizini svetilišta posvećenog muzama“.
Izvor: Glif
