Пише: Свештеник Гојко Перовић
Зар да у 21. вијеку још градимо свој однос према себи и друштву на основу црквених тема? – пита један. – 21. вијек? А на основу чега си избројао толико вјекова? Од чега почињеш да бројиш? – одговара питањем његов саговорник. –– Иде викенд, и планирам да одморим мозак од свега. Нарочито од попова и поповских прича – каже идејни сродник овог првог. – А према чему бројиш дане седмице која ти се завршава викендом? – питаће њега истомишљеник овог другог. Нијесам консултовао АИ, него сам лично исконструисао ова два мини-дијалога, а на основу реалних, људских тема са којима се сусрећем готово свакодневно. Савремени човјек се рађа, сазријева и формира ставове убијеђен да се редови његовог живота исписују на некој празној табли стварности, гдје равноправно постоје религиозна, агностичка и атеистичка свијест (и унутар њих, колико ти душа жели, различитих варијација на те три визије живота). Међутим, ето већ од те наше „душе“ која свашта нешто „жели“, па преко бројања година, деценија и вјекова, до седмице као основног а исконског скупа дана нашег радног и рекреативног времена, изгледа да та табла никако није празна, него су њени оквири, а и неке линије на њој (макар и не биле видљиве на први поглед) задати. Задати сјећањем (колективним, цивилизацијским) на оно што нам је Богом откривено.
Покушао је револуционарни европски човјек прије неких 200 година, да укине седмицу и да је замијени некаквом декадом (скупом од десет дана), а да исто тако започне бројање времена не од Христовог рођења, него од избијања револуције у Паризу. Све је то било мотивисано жељом да се раскине свака веза са Библијом као извором општеважећих норми. Није ишло. Седмица, њен ритам, значење и распоред, стигли су до нас данашњих, као опробани, функционални и природни ток земаљских дана, унутар којих човјек ради, планира, ужива, обиљежава своје среће и туге… И то не било каква седмица, са било којим редом дана у њој. Него она која се завршава суботом и недјељом. Суботом као библијским „даном одмора“ и древним, старозавјетним „седмим даном“, а недјељом као „даном новога живота“ (у руском језику) и због тога „даном Господњим“ (у романским језицима) или даном када се просто (због свега претходно наведеног) не ради, „не дјела“(у бројним словенским језицима). Желећи да на првом мјесту очува поштовање библијске суботе, а да истовремено објави новост јеванђеља, хришћанска химнографија је недјељу (дан Христовог васкрсења – „први дан пошто прође субота“) именовала „осмим даном“, и тај је број 8 остао важан на симболичкој равни (није дакле седмица замијењена периодом од 8 дана), на нивоу тумачења што нам тај дан значи. А значи нам отвор, прозор у неку реалност изван ове временске колотечине. Нешто као пукотина (отворен, празан Христов гроб) кроз коју се види (вјерници би додали и – окуша) вјечни живот, демонстриран Христовим васкрсењем, као неким новим, додатним Божијим актом, новога стварања.
Тај сликовити осмоднев се временом транспоновао у осмоглас (октоих), па је црквени богослужбени календар спојио оно, наизглед, неспојиво: седам дана у седмици са осам различитих гласова пјевања духовне мелодије, и тако је настао величанствени низ текстова и звукова црквене молитве, уткан у темеље културне баштине Црне Горе, ванвременским дјелом „штампара Макарија“, коме је нека друга револуција покушала одузети црквени чин (не баш брутално, директним порицањем, али суптилно, прећуткивањем, заобилажењем). А тај његов чин јеромонаха, није био тек неки стицај околности (задесио се неки калуђер који је знао управљати првом нашом штампаријом), него израз општег стваралачког амбијента: у црквеном манастиру, црквени служитељ, на најмодернији могући начин (пола вијека послије Гутенберга) штампа богослужбене пјесме, библијске псалме и молитве. И све се то не збива у Средњем вијеку, него у освиту Новог вијека. Три и по вијека касније, у истом том манастиру на Цетињу, благословом и трудом црквених лица, радиће нова штампарија, али са истим црквеним садржајима, уз наравно модерна педагошка и просвјетна штива, која нико неће сматрати супротнима и искључивима са оним што се чита у црквама. То је био, у 19. вијеку, дух модерне европске мисли, а и данас је. Не свађати науку и духовност.
Седам дана (шест радних дана + дан одмора) у коријену европске свијести, сасвим природно а и математички кореспондирају са седам седмица Васкршњег поста (који је у току на обје хришћанске хемисфере). Тај је пост отпочео данима поклада (свечаности уочи почетка дана покајања) или ако вам је разумљивије – карневала (царне вале = отпуштање меса), и траје до дана Велике седмице који се завршавају Васкрсом. Седам седмица (шест недјеља Поста + великопосна Велика седмица) такође дају период од 40 дана, укоријењен у свјетоназору модерног човјека, али временом секуларизован, таман као што је секуларизован и поменути карневал (па готово да нема учесника ни плесача који се окупио око рибе и мимозе у Боки, или око спектакла у Рио де Жанеиру – а да може знати поријекло и традицију јануарско/фебруарског датума ове манифестације). 40 дана од смрти покојника, 40 дана од рођења човјека, 40 дана од вјенчања… и даље су неки временски обрасци по којима уређујемо своје вријеме („ради некаквих обичаја“) а да не знамо тачно откуда нам то? Запис Његошевих савременика каже да је „Луча микрокозма“ настала управо током 40 дана Часног васкршњег поста, у што не треба сумњати ако се само погледа епилог чувеног спјева. Уз поему „Црногорац к Свемогућем Богу“, „Луча“ је најљепши споменик оном увјерењу, врло присутном и легитимном, да теме наше вјере нијесу музејски експонати нити остаци средњовјековног миленијума, него управо покретачи модерног духа наше народне мисли, израженог у дјелима генијалних великана.
Извор: Побједа
