Piše: Havijer Blas
Prevod: Miloš M. Milojević
CIA smatra pijaću vodu „strateškim dobrom“ na Bliskom istoku, gde se države oslanjaju na postrojenja za desalinizaciju kako bi se snabdevale vodom
Ova postrojenja su ranjiva na napade i njihovo uništenje moglo bi imati ozbiljne posledice, kao što je hipotetička evakuacija Rijada u roku od nekih nedelju dana ukoliko bi došlo do oštećenja postrojenja za desalinizaciju Džubail
Iran je napadao elektrane koje napajaju ova postrojenja u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, a dalji napadi na ovakva postrojenja dovela bi države Persijskog zaliva u izuzetno tešku situaciju, što čini vodu potencijalno geopolitički važnim dobrom u ovom sukobu
CIA ju je nazivala „strateškim dobrom“ Bliskog istoka. Ali nije se mislilo na naftu ili na prirodni gas. Ono na šta je američka špijunska agencija mislila bilo je mnogo prozaičnije: pijaća voda. Međutim, nemojte je potcenjivati pošto, ukoliko vojna dejstva budu dalje eskalirala, voda može postati geopolitičko dobro koje će odlučiti rat između SAD i Irana.
Persijski zaliv je blagosloven ogromnim hidrokarbonskim bogatstvom, vrednim više hiljada milijardi dolara. Ali ono što pustinjske zemlje nemaju jeste voda. Od sedamdesetih godina 20. veka, novcem zarađenim prodajom nafte kupovano je rešenje; postrojenja sa desalinizaciju. Danas, region se oslanja na skoro 450 postrojenja kako bi utolio svačiju žeđ.
Havijer Blas: Za naftu, ovo nije ponavljanje 1973. godine – ali opet bi moglo biti nezgodno
Američka Centralna obaveštajna agencija decenijama izveštava američke donosioce političkih odluka o riziku koji oslanjanje na ovakva postrojenja predstavlja za obezbeđivanje snabdevanja ključnim dobrom. U tajnoj proceni sa početka osamdesetih godina – sa koje je potom uklonjena oznaka tajnosti – CIA saopštava: „Viši vladini zvaničnici u nekim od ovih država sagledavaju je [vodu] važnijom od nafte za nacionalno blagostanje“.
Više od četiri decenije kasnije, stvari se nisu mnogo promenile. Desalinizacija ostaje i dalje relativno ekonomski isplativa tehnologija za pretvaranje morske u pijaću vodu. Manjkavost je ranjivost postrojenja,uz potrošnju nafte i gasa koja je nužna za napajanje elektrana koje ih pokreću.
Oko sto miliona ljudi živi u državama koje pripadaju Veću za saradnju u Zalivu – Saudijskoj Arabiji, Kuvajtu, Bahreinu, Kataru, Ujedinjenim Arapskim Emiratima i Omanu – koje su sve meta iranskih napada. Kuvajt, Katar i UAE su, kada se sve uzme u obzir, u potpunosti zavisni od postrojenja za desalinizaciju, a to posebno važi za metropole kao što je Dubai. Saudijska Arabija, i posebno njena prestonica, Rijad, takođe se znatnim delom oslanjaju na ova postrojenja.
Po međunarodnom pravu, ovi objekti su zaštićeni. Ali posvedočio sam dovoljno bliskoistočnih ratova da mi je poznata vrednost Ženevskih konvencija onda kada rakete i bombe počnu da padaju. A počele su: Iran je napao elektranu u Fudžairi, u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, koja napaja jedno od najvećih postrojenja za desalinizaciju na svetu. U Kuvajtu, ostaci od presretnutog drona izazvali su požar u jednom od ovih objekata.
Rizik je ogroman. Uzmimo u obzir postrojenje za preradu vode Džubail, smešteno na saudijskoj obali Persijskog zaliva. Ono snabdeva Rijad, uz pomoć oko petsto kilometara dugog cevovodnog sistema, sa više od devedeset odsto potrebne pijaće vode. „Rijad bi morao da se evakuiše za jednu nedelju ukoliko bi postrojenje, njegov cevovod, ili povezana elektromreža bili ozbiljno oštećeni ili uništeni“, navodi se u memorandumu američke ambasade u Saudijskoj Arabiji iz 2008. koji je objavio Vikiliks. „Sadašnja struktura saudijske vlade ne može da postoji bez postrojenja za desalinizaciju Džubail“, stoji u memorandumu.
Havijer Blas: Tramp sada ima svoju sopstvenu naftnu imperiju
Od kada je ovaj dokument postao poznat javnosti, Saudijci su razgranali svoju vodovodnu mrežu. Druge države takođe su podigle rezervne kapacitete. Ali, uprkos tome postrojenja za preradu vode prilično su ranjiva – i sva su u dometu iranskih raketa. Dobra vest jeste da je voda toliko strateški važna – i toliko bitna za ljudski opstanak – da bi bilo kakav iranski direktni napad bio smatran ogromnom eskalacijom, što je možda tako dalekosežan korak na koji ni Teheran nije spreman.
Ipak, Iranu ne stoji na raspolaganju mnogo mogućnosti kojima bi mogao da pribegne i da prevlada protivnika u ovoj ratnoj situaciji. Vojno, ne može da eskalira protiv sjedinjene izraelsko-američke ratne mašinerije. Njegova jedina mogućnost jeste da istrajava, u nadi da će dugotrajni sukob naneti neizdržljivu ekonomsku štetu njegovim neprijateljima, ili da napada takozvane meke mete, kao što su energetska postrojenja, aerodromi i vodna infrastruktura. Iz dosadašnjeg toka događaja jasno je da je Islamska republika odabrala i da gađa meke mete i da istrajava, nadajući se da će pretrajati napade. Na kraju, sa stanovišta Islamske republike, opstanak je pobeda – čak i pobeda uz izuzetno visoke gubitke.
Napadanje nekoliko ovih postrojenja može dovesti Persijski zaliv u bezizglednu poziciju. Izvan vojnih krugova, bliskoistočna postrojenja za desalinizaciju privlače malo pažnje, ta tema je gotovo tabu. To ima smisla: teško je zamisliti da bi neko, namerno, napadao nešto što je toliko važno za opstanak ljudskog života.
Ali ako smo išta naučili tokom nekoliko poslednjih godina to je da se može desiti i nezamislivo. Sećate se ispaljivanja ruskih granata na nuklearnu elektranu u Zaporožju, u jugoistočnoj Ukrajini, najvećoj u Evropi? Još gore je, možda, to što nas bliskoistočna istorija podučava da se i ono što je nezamislivo već dešavalo kada je u pitanju snabdevanje vodom. Godine 1991. iračke trupe predvođene Sadamom Huseinom namerno su otvorile cevi ključnog kuvajtskog naftovoda prosipajući naftu u Persijski zaliv. Cilj je bio dvojak: da se oteža amfibijsko iskrcavanje američkih i savezničkih snaga radi eventualnog oslobođenja Kuvajta i da se zagadi more u nadi da će biti oštećena obližnja saudijska postrojenja za preradu vode.
Nadajmo se da Islamska republika, u osećaju da je priterana uza zid i da se bori za sopstveni opstanak, ne pribegne upravo onoj taktici kojoj je ranije bio pribegao njen arhineprijatelj Sadam Husein. Ali rizik je ozbiljan – bez obzira da li se postrojenja za desalinizaciju napadaju namerno, ili slučajno, raketama ili dronovima koji su zalutali sa svoje prvobitne putanje. Nafta je ključna; ali voda je nezamenljiva.
Havijer Blas je kolumnista Blumberga, piše o energetici i trgovini prirodnim dobrima; koautor je knjige The World for Sale: Money, Power and the Traders Who Barter the Earth’s Resources (Svet na prodaju: novac, moć i trgovci koji posluju Zemljinim resursima)
Izvor: Bloomberg
