Покушавајући прије пола вијека да сачувају од рушења Његошеву капелу на Ловћену оглашавали су се својим прозним, пјесничким или ликовним радовима бројни умјетници и интелектуалци, разлизичитих вјера и нација, из Југославије и иностранства. Чинило се да читав културни свијет има само једну жељу: да спаси од понижења владику и пјесника Његоша. A, какво је понижење приређено рушењем капеле, свједочи и слово Драгослава Михаиловића:
„Ви, песници, ако сте досад жалили што никад нећете бити Његош, сад можете да будете мирни. Ви, завидљиви, ви, несрећни, ви без ноћног мира, смирите се. Није најбоље бити ни Његош.
Песник је хтео да буде једно. Његов избор се није допао. Биће друго. Зашто би неко био трагичан кад може да буде смешан? Зар то није веселије?
Бити Његош – није довољно. Био је одвише висок; ако буде потребно, постаће краћи. Носио је браду; буде ли потребно, бербери ће му је обријати, доктори ће му улепшати нос. Дела ће му написати лепом конгресном прозом. Биће дотеран за векове.
Мртав песник је најбољи песник. Он више ништа не може да каже. Биће задовољан. Леп у свом орловском друштву, седеће спреман за видовданске и остале празнике, верујући да је то последње. Надаће се да га више неће дирати.
Велика уста славе песника. Велика уста подижу споменик својим великим устима.“
