Пише: Вук Бачановић
Да за почетак препричам један стари совјетски, хладноратовски, виц о Америци:
– Рус и Американац сједе један поред другог у авиону који лети из Москве за Вашингтон. Американац каже Русу: морам вам признати, ваша државна пропаганда је заиста импресивна. Совјет се насмијеши и захвали му на комплименту, али одговори да то није ништа у поређењу са америчком пропагандом.
„Али ми немамо државну пропаганду.“, одговара ужаснути и збуњени Американац.
Совјет се насмијеши и каже: „Управо тако.“
Вица сам се сјетио кад сам, истражујући Трампова кадровска рјешења, пронашао књиге двојице истакнутих званичника актуелне администрације Мајкла Т. Флина (бивши предсједников савјетник за националну безбједност и садашња „интелектуална“ сива еминенција МАГА покрета): Michael T. Flynn and Michael Ledeen, The Field of Fight: How to Win the Global War Against Radical Islam and Its Allies (New York: St. Martin’s Press, 2016). и актуелног америчког секретара за одбрану (односно секретара рата како је Трамп преименовао ово министарство) Пита Хегсета: Pete Hegseth, American Crusade: Our Fight to Stay Free (New York: Center Street, 2020).
Књиге без икаквог устезања могу уврстити међу најглупља и најконтрадикторнија штива која сам икада прочитао. Мислим, укључујући Малкомову Повијест Босне, или Ислам између истока и запада Алије Изетбеговића, или свеукупна дјела Драгоша Калајића, или мемоаре Николе Кољевића у којима тврди да Срби не би могли опстати у евентуалном послијератном дистрикту Сарајево због муслиманског прекомјерног наталитета…
Вук Бачановић: Дукљанско цвијеће из бошњачког сјемена не изниче
Али хајде да се најприје позабавимо најновијим великим пријатељем Милорада Додика — Флином. И хвала Богу што је човјек официр, а не самопроглашени књижевни визионар попут породичног пријатеља Изетбеговића, израелског лобисте Бернарда Анрија Левија. Јер да је и Флин којим случајем драмски писац, врло је могуће да бисмо, након оне сценске визије Алије као спасиоца Европе, ускоро гледали и нови комад: „Додик, витез јудео-хришћанске цивилизације“, како на гори Сион маше мачем док хор са импровизоване галерије пјева о судару цивилизација. У маниру прашњаве, нижерангиране хладноратовске пропаганде (пардон, свеколике космичке истине – јер Америка, као што је познато, никада није имала пропаганду, то је резервисано само за друге), аутор нам објашњава да су исламисти, марксисти и нацисти у суштини једно те исто:
„То је стара прича. Ако су Маркс и Лењин предвидјели неизбјежни пораз капитализма, онда ће он заиста и пасти. Ако је аријевска раса далеко надмоћнија од нашег „нечистог“ становништва, онда нам је најбоље да одмах почнемо учити њемачки. Сада постоји нова извјесност која покреће џихадисте: ако је Алах благословио џихад против Америке, онда он не може пропасти.“
Кад човјек прочита овај бисер геополитичке дијалектике, не може а да се не запита како је уопште човјечанство преживјело толике вијекове без овако генијалне синтезе. Јер, ето, испоставља се да су марксизам, нацизам и исламизам у суштини једна те иста ствар – што је отприлике као да неко објасни да су ватра, вода и лед исто, јер су све то елементи на које наилазимо у природи.
Јер хетерогена идеологија која говори о цикличним кризама капиталистичке економије – које се, узгред буди речено, у стварности и те како дешавају и узрокују друштвене катастрофе и ратове – и која у контроли ресурса и тржишта препознаје покретачку снагу империјалистичког ширења, колико год некоме, а поготово империјалистима, била спорна, ипак полази од друштвено-економске анализе. С друге стране, идеологија која, ма колико била радикална, стоји на религијском полазишту да су сва људска бића једнака пред Богом, такође припада сасвим другој моралној равни. Ни једно ни друго, колико год се некоме не допадало, нема никакве суштинске везе са идеологијом која је људе „нижих раса“ намјеравала претворити у робове или их, још практичније, угушити као инсекте у гасним коморама. Тај квалитативни јаз је толико очигледан да га је потребно замагљивати приличном количином пропагандне магле да би уопште изгледало као да постоји.
Али управо та магла је потребна једној другој идеолошкој конструкцији нашег времена владајућој неоконзервативној протестантско-ционистичкој доктрини, зачетој у чудноватом неприродном споју америчког миленаризма и извитоперених натруха троцкизма који су јој обезбиједили фасаду „научности“. Према том учењу, сам Бог је Сједињеним Државама повјерио историјску мисију да чувају Израел и нападају његове непријатеље, јер тиме, наводно, убрзавају долазак Армагедона – оног великог коначног обрачуна у којем ће сви непријатељи бијелог протестантског Исуса, како обећава апокалиптична машта његових модерних тумача, бити немилосрдно уништени. У поређењу с таквим космичким сценаријем, чак и најжешће идеолошке полемике прошлог вијека почињу да се доимају као прилично скромна интелектуална неслагања.
Јер када се у исту реченицу стрпају Маркс, Хитлер и џихадисти, онда се не пише историја него сценарио за пропагандни, умало не рекох, холивудски филм катастрофе: мало апокалипсе, мало цивилизацијске драме, па на крају обавезна порука да се против тог космичког пакта зла мора постројити нова крсташка војска.
Али то није филм, већ америчка стварност.
У другој наведеној глупавој књизи чији је аутор поменути Трампов министар Хегсет читамо дословно ово:
„Исламизам је најопаснија пријетња слободи у свијету. С њим се не може преговарати, с њим се не може коегзистирати нити га се може разумјети; он мора бити разобличен, маргинализован и сломљен. Баш као што су хришћански крсташи у дванаестом вијеку потиснули муслиманске хорде, тако ће и амерички крсташи данас морати сабрати исту храброст против исламиста.“
Али и ово:
„Ислам је религија коју практикују милијарде људи. Исламизам се дефинише као вјеровање у наметање ислама другима, и насилним и ненасилним средствима, а које упражњавају стотине милиона људи. Чак и ако узмемо нижу процјену процента муслимана у свијету који се могу с правом окарактерисати као исламисти (приближно 25 одсто), и даље говоримо о популацији већој од оне у читавим Сједињеним Државама.“
И ово:
„У потпуности разумијем разлику између „мирних“ муслимана и исламистичких муслимана. Имам много драгих пријатеља који су муслимани — укључујући Тексашанина Омара, његову породицу и колеге са FOX News-а. Они су дивни људи који, по свом увјерењу, раде и боре се да спасу религију опкољену радикалима. Не слажем се са том процјеном, али они воле Америку, па их због тога веома поштујем.“
Човјек би помислио да након овакве дијагнозе слиједи бар нека елементарна анализа стварности исламског свијета. Али ту почиње прави циркус. Јер тај „монолитни исламизам“ који наводно стоји пред вратима Мекдоналдс цивилизације у стварности личи на све, само не на јединствену силу. Исламски свијет је раздробљен на десетине међусобно завађених држава, стотине покрета који испољавају радикалну међусобну неподношљивост и безброј завађених секти. Шиити против сунита, сунити против сунита, селефије једни против других и против свију осталих, националне државе против транснационалних покрета попут Муслиманског братства, Ердоганове присташе против Гуленоваца – и тако у недоглед. Ислам као хетероген глобални религијски и политички феномен данас нема никакву централну институцију власти. Нема халифе – и ријетко када га је у историји ислама и било – чија би ријеч могла покренути некакву „општу мобилизацију“. Чак ни ИСИС-ов крволочно-карикатурални покушај обнове калифата није успио да привуче ни промил муслимана, а камоли некаквих „стотине милиона“.
Вук Бачановић: Због чега Срби морају бити најбољи Црногорци и Босанци?
И ту долазимо до најљепшег дијела ове геополитичке комедије. Док аутор маше крсташким мачем против „исламизма“, управо су Сједињене Државе деценијама систематски подржавале најрадикалније селефијске струје у исламском свијету — и то најчешће против управо оних режима који су били секуларнији и политички „умјеренији“. Од муџахедина у Авганистану, преко разних побуњеничких мрежа на Блиском истоку и у Либији, па све до сиријског рата, гдје су у хаосу наоружавања „умјерене опозиције“ највећу корист извукле управо најорганизованије исламистичке фракције. Да не говоримо о старом, чврстом савезништву са државама у којима је радикални селефизам практично службена идеологија — попут Саудијске Арабије — у геополитичком обрачуну са шиитским Ираном, чији режим, ма колико из либералне перспективе био ауторитаран и теократски, у поређењу са ријадским пуританизмом понекад заиста изгледа и јесте просвјетитељски експеримент.
И онда, као у сваком јефтином холивудском сценарију, стиже обавезна сцена са „добрим муслиманима“. Министар нас увјерава да он, ето, лично познаје неколико дивних муслимана – чак и једног из Тексаса – који много воле Америку, па их он зато веома поштује. Што је свакако лијепо и похвално. Само што у исто вријеме заговара нови „крсташки рат“ против исламског свијета, а у том рату као главне савезнике окупља управо најрадикалније селефијске режиме и покрете од Ријада до сиријске пустиње, за које је у својој глупавој књизи констатовао да финансирају… хм, па да, радикалне исламске покрете у Америци и Европи. Тако се добија та чудесна геополитичка формула нашег времена: борба против исламског екстремизма у којој су главни партнери – исламски екстремисти.
Све ово, наравно, не значи да радикални исламистички покрети нису опасни. Напротив — да сутра добију прилику, многе од тих (као уосталом и било којих других) секти би врло радо на друштвену маргину истиснуле и властите сљедбенике с којима не дијеле мишљење о томе облачи ли се прво лијеви или десни рукав, а остатак друштва послале под мач. Али то их ни по чему не чини јединственом пријетњом, нити мање опасном ону другу, ништа мање месијанску дружину – вашингтонску ционистичку секту која је увјерена да јој је лично од Бога повјерено да намјести геополитичку сценографију за долазак бијелог протестантског Исуса. Оног истог који ће, према њиховој теолошкој машти, једног дана доћи да све невјернике претвори у гориво за вјечни пакао – нарочито оне који су се дрзнули да помисле да масовно убијање дјеце у Гази или бомбардовање Ирана можда ипак није у складу са новозавјетном етиком. И што је најљепше у читавој причи: те двије опасности већ деценијама живе у врло стабилном савезу.
Другим ријечима, у првим редовима бранилаца „цивилизацијских вриједности“ против тих дијаболичних Иранаца данас стоји заиста импресивна екипа. Амерички предсједник са вриједносним системом Ку Клукс Клана; саудијски врховни муфтија Фавзан, који је својевремено проклињао људе који вјерују у хелиоцентрични систем, а данас објашњава како његова земља са америчким војницима води свети џихад; украјински неонацисти на челу са „добрим Јеврејом“ Зеленским; израелски десничари који у телевизијским студијима расправљају о практичним аспектима геноцида, док се на школским часовима дјеци објашњава како ће месија – не онај бијели протестантски Исус, него један други – ускоро доћи и све народе учинити слугама Израела.
А на домаћем, босанскохерцеговачком цивилизацијском фронту, слика је подједнако узвишена. Ту је бивши комуниста Милорад Додик који данас, руку под руку са Трамповим идиотом Флином, са видљивим одушевљењем пјева „Спремте се, спремте четници“ и грди „комуњаре“. Ту је и професор фискултуре на позицији министра вањских послова БиХ, Дино Конаковић, који нариче над уништеним америчким војним објектима у арапским земљама – оним истим из којих се, ето, напада друга суверена држава. А иза њих, као достојна позадинска хорска секција, стоје мостарске криптоусташе, са израелском у једној и елџибити заставом у другој руци са специјалним гостом, телехадиским шејхом Елведином Пезићем који, свим поштеним домаћинима без обзира на конфесионално опредјељење, објашњава како млатити жену, а да јој модрице не буду на видном мјесту, или како нема ништа лоше у томе да се најближа родбина међусобно жени и удаје – сви заједно спремни да нам објасне све финесе ове спасоносне цивилизацијске синтезе.
И тако, ако се неко још увијек пита гдје се данас брани „западна цивилизација“, нека само баци поглед на ову дружину. Ријетко се у историји окупила овако хармонична коалиција апокалиптичних теолога, безочних манипулатора чија се глупост може мјерити само са њиховом безумном похлепом и креатура које дјелују као да су пажљиво одабране са листа свјетских психијатријских установа. Кад се оваква елита окупи да спасава свијет, човјек готово пожели да се свијет – у супротном правцу – некако снађе сам.
Управо тако.
