Пише: Вук Бачановић
Дукљанска „интелектуална“ баштина – будући да ту гомилу конструката, базирану искључиво на буквално свакој могућој врсти дисторзије историјских чињеница, односно на систематском фалсификовању, касапљењу и деконтекстуализацији историјске грађе, уопште не можемо назвати интелектуалном – обилује готово искључиво представницима који су, ради врло ситног и краткорочног опортунизма, одлучили да изигравају скандалозне лакрдијаше са вишком самопоуздања и мањком стида. Не зато што морају, него зато што могу. И јер се, очигледно, исплати.
Заправо, цијела та сцена у којој нам широки спектар таквих шерета у покушају у пуном радном погону покушава доказати да је темељна црногорска државотворна традиција – она српска – тек нека споредна „религијска одредница“ која је збуњивала исконске Црногорце, или да је, ето, увезена у 19. вијеку попут лошег колонијалног текстила, све више подсјећа на квиз. Не историјски, наравно, него комични. Радни наслов: „Ко је већи дилетант?“
И заиста – ко је највећи? Је ли то Бобан Батрићевић са својом епохалном тезом како је Српска црква „хаковала“ црногорски Божић, који се, како нас он просвјећује, до 1918. славио искључиво 25. децембра (ваљда уз Wi-Fi и двостепену верификацију)?
Или је то можда Новак Аџић, којем је Петровдански сабор ипак некакав цивилизацијски искорак у односу на Краљевину Југославију — јер, наравно, све изгледа боље кад се историја мјери ретроактивним идеолошким метром из кућне радиности?
Можда би титулу ипак требало додијелити групацији еугеничарских ентузијаста који су недавно славодобитно објавили да генетички маркер породице Петровића-Његоша „није дошао ниоткуд“?
Или је то ипак онај генијални ум који је, због једне неспретне, али у суштини бенигне изјаве Кенане Струјић Хабић о Босни и Херцеговини као матичној бошњачкој држави, исту оптужио да је дио великосрпског пројекта „по којем је религијска припадност одлучујући фактор националне припадности“ – чиме је, сасвим ненамјерно, демонстрирао управо оно што је мислио да демаскира?
Да, ријеч је о побједнику нашег квиза, осјечком дипломцу и аутору „Правописа црногорског језика“ Аднану Чиргићу, човјеку који већ више од деценију и по марљиво доказује да се национални идентитет може наручити као намјештај по мјери, а језик прекројити као сако код страначког кројача. У тој мисији, његова конструкција треба да буде не само валидна него и обавезујућа – довољно моћна да прекодира и избрише вишевјековне традиције, па макар се оне звале српска или бошњачка. Историја је, по тој логици, само нацрт који чека нову штампарску пробу.
„Инсистирање на томе да је језик црногорских Бошњака босански нема утемељења у реалности“, поручује самопрокламовани власник једине националне истине и наставља: „јер сви знамо разликовати по језику становника Босне (по којој је тај језик добио име) од становника Црне Горе, али на основу тога језика не можемо знати националну припадност становника Црне Горе ни Босне. Не можемо јер сви босански штокавци говоре босанским језиком као што сви црногорски штокавци говоре црногорским језиком.“
Вук Бачановић: Због чега Срби морају бити најбољи Црногорци и Босанци?
На страну сада што Чиргић заборавља или прешућује базичне лекције из властите материје, да је именовање језика, готово у правилу, политичка и институционална одлука: некада древнија, некада новија и да нема много везе са дијалектском картом, ма колико неко махао њоме као светим писмом. У исто вријеме дијалекти не носе пасоше, не заустављају се на граничним прелазима и не питају за авнојевске границе. Штокавштина је штокавштина и у Пљевљима и у Тузли; све остало су нијансе локалног говора и стила. Стандардни називи – „српски“, „црногорски“, „босански“, „хрватски“ – прије су маркери старијих (некада вијековима) или недавних идентитетских политика него што су природне, биолошке врсте које ничу из земље као печурке послије кише.
И управо Чиргићевском логиком, ако је довољно да се дијалекти српског језика у Црној Гори који су вијековима носили историјски документовани српски маркер, политичком одлуком, а на основу мишљења осјечког ђака, прогласе ексклузивним црногорским, онда сутра нико не би могао спријечити Тузлаке или Сарајлије да свој локални говор, ако тако усхтједну, прогласе – црногорским. Јер по тој формули није пресудна лингвистичка структура, него политичка воља и симболичка самопроглашења. Исто тако, у Хрватској су – легитимно и без икаквог комплекса – чакавски, кајкавски и штокавски говори маркирани као хрватски, не зато што су из истог дијалектског коријена – заправо, ради се о различитим језицима – него зато што се њихови говорници, доминантна већина њих, национално изјашњавају као Хрвати. Или, ако хоћемо историјски примјер: бугарским се може звати и језик првобитних Бугара који није био словенски, као и данашњи словенски језик који је понео исти маркер, односно данашњи стандардни бугарски. Назив, дакле, није природна категорија – он је историјска и политичка одлука. На исти начин, босански или бошњачки је маркер језика свих оних људи, ма гдје живјели, који себе називају Бошњацима.
Проблем настаје онда када се та политичка одлука – било која од њих – покуша представити као лингвистичка нужност, као природни закон говора који „мора“ да поништи све што му претходи, попут системске етноерозије српског идентитета коју је спроводила ДПС-ова власт са Чиргићем као једним од својих главних идеолога. Ту више није ријеч о имену, него о амбицији да се преко имена изврши симболичко брисање туђих традиција. А то није наука, већ идеолошки инжењеринг са претензијом на монопол над интерпретацијом историје.
И онда, са таквом концепцијом у руци, усуђујеш се да тврдиш да је појам Бошњак – вишевјековна и у бројним историјским изворима посвједочена етноконфесионална одредница за славофоне муслимане Босанског ејалета, у чијем је саставу био и Новопазарски санџак — нешто што се мора покорно подредити концепту склопљеном прекјуче, од идеолошког материјала позајмљеног са стране. И још не видиш да је проблем управо ту: што је твој декретирани, вјештачки пројектовани национални оквир произвео дисолуцију црногорског грађанског друштва и разградио оно што је некада било интегративни идентитет. Умјесто да се запиташ зашто та конструкција не производи органски осјећај припадности, ти кривиш људе што у њој не виде ништа више од импровизације типа „држи воду док мајстори не оду“.
Цијела та дукљанска продукција, са својим самопроглашеним чуварима исконске истине, не показује снагу самопоуздане традиције, него нервозу пројекта који зна да му је темељ плитак. Зато толико хистерично денунцира све око себе. Зато толико и оптужује. Јер кад идентитет није органски израстао, него административно склопљен, он непрестано тражи потврду и непријатеља. А доминантној већини Бошњака у Црној Гори је драже и да буду „непријатељи“ и своји, него дукљанско цвијеће. И то треба поштовати.
